Karla kuca na vrata
U 2001. godini više se javno ne postavlja pitanje treba li suditi
bivšem srpskom vođi Slobodanu Miloševiću. Glavna dilema je, izgleda,
gde će mu se suditi – mada se nešto tiše raspravlja i o tome za šta
bi Milošević najpre trebalo da odgovara. Postoji nekoliko mogućnosti,
od kojih su sve više ili manje komplikovane
Jedno
od "čistih" rešenja bilo bi da se bivši predsednik Savezne
Republike Jugoslavije, isporuči Hagu zajedno sa najbližim saradnicima
koji su takođe optuženi pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za
ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji.
Bivši režim je tvrdio da jugoslovenski ustav izričito zabranjuje
ekstradiciju naših državljana. Uz to su beskonačno ponavljali da Savet
bezbednosti UN-a uopšte i nije bio ovlašćen da osniva ad
hoc tribunal, da je Tribunal za Jugoslaviju politički instrument za
mešanje u ratni sukob u korist "nekih" strana i slično –
mada je Milošević svega toga morao biti svestan kad je u Dejtonu
potpisao obavezu SRJ da sarađuje sa Haškim sudom. Dejtonski sporazum
nigde ne pominje da je ekstradicija obavezan oblik saradnje – ali,
razume se, ne isključuje tu mogućnost.
Bilo je pravnika koji su i u Miloševićevo vreme o Hagu govorili drugačije,
a pre neki dan je i renomirani ustavni pravnik Pavle Nikolić izjavio da
ustavne smetnje ekstradiciji ne postoje, jer ovde nije reč o izručenju
drugoj državi, već međunarodnom sudu koji su osnovale Ujedinjene nacije
– što bitno menja stvar.
RATNI ZLOČINI: Zajedno s
najbližim saradnicima Milanom Milutinovićem, Vlajkom Stojiljkovićem,
Dragoljubom Ojdanićem i Nikolom šainovićem, bivši jugoslovenski
predsednik je pred Haškim sudom optužen u maju 1999, u jeku NATO
bombardovanja Jugoslavije.
Na teret su mu stavljeni ratni zločini protiv civilnog stanovništva
na Kosovu, odnosno ubistvo skoro 400 kosovskih Albanaca (od toga više od
70 staraca, više od 30 žena i više od 20 dece) u Račku, Beloj Crkvi,
Velikoj i Maloj Kruši, Đakovici i Crkolezu u januaru, martu i aprilu
1999.
Glavni tužilac Tribunala Karla del Ponte u jesen te godine
najavljivala je da će Miloševića optužiti i za genocid, odnosno proširiti
optužnicu i na zločine počinjene u Hrvatskoj i BiH, kao i na Kosovu
tokom 1998. godine. To, međutim, nije učinjeno – bar ne javno – a
rezultati temeljnog rada haških istražitelja nisu potvrdili ni navode iz
postojeće optužnice.
"Naš prioritet, razumljivo, moralo je biti istraživanje onih
lokacija koje su navedene kao mesta zločina u optužnici protiv
predsednika Miloševića i drugih vođa", objasnila je Karla del
Ponte u jesen 1999, sumirajući rezultate prve ture istraživanja navodnih
masovnih grobnica na Kosovu. Ipak, rezultati nisu bili sasvim očekivani:
optužnica je, na primer, navela 130 muškaraca koje su srpske i
jugoslovenske snage opljačkale, a zatim ubile u dreničkom selu Izbici
28. marta 1999. Umesto leševa, pronađena je samo prekopana zemlja.
Mnogi ovdašnji pravnici i analitičari, čak i oni najmanje naklonjeni
Miloševiću, misle da je haška optužnica vrlo tanka i da bi ga neki
dobar advokat mogao i odbraniti.
Postoje mišljenja da bi isporučivanje Miloševića Hagu bilo dobro za
političku stabilnost u zemlji, da naprosto nije zdravo što je on i dalje
ovde.
NJUTNOVI ZAKONI: Problem je
u tome što bi Milošević pred Haškim sudom odgovarao samo za ratne zločine
– jer je Tribunal samo za njih i osnovan – a ne i za druga krivična
dela koja građani Srbije veruju da je počinio. "Jedini zakoni koje
Milošević nije prekršio jesu Njutnovi", izjavio je svojevremeno,
pre nego što je postao koministar policije u prelaznoj vladi Srbije, bivši
sudija Boža Prelević.
Ukoliko
bi se Miloševiću sudilo pred našim sudom, mogao bi odgovarati kako za
ratne zločine – jer su odredbe međunarodnih konvencija koje zabranjuju
ratne zločine i zločine protiv čovečnosti upisane i u domaće zakone
– tako i za svakovrsne zloupotrebe položaja, od političkih do
finansijskih.
Laik bi, listajući Krivični zakon, verovatno prepoznao Miloševićev
model vladavine u valjda svakom drugom članu. Tamo su između ostalog
navedena i sledeća krivična dela: podsticanje na agresivni rat;
podsticanje na genocid i ratne zločine; ratni zločini protiv civilnog
stanovništva; podsticanje nacionalne, rasne i verske mržnje; narušavanje
ugleda strane države; narušavanje ugleda međunarodne organizacije;
zloupotreba položaja; narušavanje jedinstvenog jugoslovenskog tržišta;
stvaranje monopola...
HAŠKI MONITORI: Postoje bar
dva važna pitanja kad je reč o mogućnosti da se Miloševiću sudi pred
domaćim sudom. Prvo je – da li bi Haški tribunal, odnosno UN, smatrao
da je SRJ time ispunila međunarodne obaveze? Drugo je – da li su naši
sudovi u stanju da obave tako ozbiljan posao? Ni na jedno od tih pitanja
ne postoji bezuslovan odgovor.
Statut Haškog tribunala dopušta mogućnost da se optuženom sudi u
zemlji, s tim da se suđenje odvija pod pojačanim nadzorom Tribunala.
Njihovi ljudi bi, dakle, pratili suđenje, pa bi mogli ili zaključiti da
je sve to korektno i da je pravda zadovoljena, ili pak da nije u redu –
u kom slučaju bi tražili da se optuženom ipak sudi u Hagu. Naime,
Tribunal ima primarnu nadležnost za ratne zločine za koje je okrivljeni
optužen i pred Tribunalom, te mu on može ponovo suditi za isto delo ako
oceni da je domaći sud sebe proglasio nadležnim samo zato da bi onemogućio
nadležnost Tribunala.
Pojavljuje se, međutim, pitanje da li bi naš sud procenjivao dokaze o
ratnim zločinima koje je prikupio Tribunal, ili bi raspolagao nekim
svojim dokazima. Stručnjaci procenjuju da je malo verovatno da jedan međunarodni
sud sebi dopusti da servisira domaći sud – makar bila reč i o Miloševiću.
STANJE U SUDU: Kad je reč o
stanju u pravosuđu, nepodeljeno mišljenje pravnika i drugih građana je
da je ono – grozno.
Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda smenjen u jednoj od čistki
bivšeg režima, nedavno je izjavio da u Srbiji ne postoji "pristojno
sudstvo" u kojem bi bilo postavljeno pitanje pravne odgovornosti
pojedinaca. Za "Vreme" podseća na neke od ključnih momentata
"zagađivanja" te oblasti, na svojevremenu pretnju vođe
radikala Vojislava šešelja da će zavesti red u sudstvu – što je i učinio,
dovodeći "svoje" ljude u pravosudne organe proporcionalno
zastupljenosti njegove stranke u saveznom i republičkom parlamentu. Pre
izvesnog broja godina bila je čuvena izjava da će se "kamionima
dovoziti sudije u Beograd" ukoliko oni nastave da napuštaju posao
zbog očajnog materijalnog stanja. Jedan od takvih sudija "iz
kamiona" pištoljem je u jednoj beogradskoj sudnici pretio veštaku
koji mu nešto nije bio po volji. Na svojim mestima su i posle pada bivšeg
režima uglavnom ostali predsednici sudova preko kojih je izvršna vlast
uticala na pravosuđe...
Prema
Ivoševiću, nije glavni problem u tome što u sudovima više nema
dovoljno dobrih pravnika. Ima još dovoljno dobrih profesionalaca koji su
u Miloševićevo vreme ćutali zbog oportunizma, ali koji bi sad, kad je
opasnost prošla, znali da sude i po zakonu. Osim toga, najlakše od svega
bilo bi vratiti na posao brojne najurene sudije. Pravi problem je u
izgubljenom poverenju u sudove.
"U IME NARODA":
"Nezavisan sud trebalo bi da je pleonazam, ali nije", kaže
Zoran Ivošević, podsećajući da je sud najviše kompromitovan baš u
delikatnim, politički važnim predmetima. Suđenje Miloševiću bilo bi
ozbiljno političko suđenje – ali je veliki problem ko bi mu ovde
nepristrasno mogao suditi "u ime naroda". Najgora od svih
varijanti bila bi da se suđenje Miloševiću pretvori u farsu nalik onoj
kad je pred septembarske izbore priređeno suđenje zapadnim vođama zbog
bombardovanja SRJ, pa je tako sudija u Okružnom sudu u Beogradu – za tu
priliku doveden iz Čačka – otvorio proces uzvikujući: "Vilijem
Klinton i ostali, neka uđu!"
I dr Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava,
sumnja da bi Milošević ovde dobio nepristrasno suđenje. "Sudili bi
mu ili oni koje je gonio ili – što je za bivšeg predsednika još gore
– oni koje je protežirao, pa sad imaju potrebu da se dodvore novim
vlastima." Dimitrijević veruje da prvi korak u sređivanju pravosuđa
mora biti vraćanje najurenih sudija na posao.
Eventualno suđenje Miloševiću pred domaćim sudom otvara i pitanje
spremnosti domaće javnosti da se suoči sa ratnim zločinima počinjenim
u njeno ime. Koministar pravde u Prelaznoj vladi Srbije ocenio je krajem
prošle godine da bi Miloševiću trebalo da sudi Haški tribunal:
"Mi ne možemo da obezbedimo pravosuđe takvog kvaliteta koje može
Miloševiću da sudi... Njegov odlazak u Hag bitan je i zato što ljudima
ovde još nije jasno šta se sve događalo, što nije dovoljno sazrela
svest koliki su zločini napravljeni od ove države i u njeno ime."
Budući premijer Srbije Zoran Đinđić je u jednom intervjuu B92 prošlog
decembra rekao da "Slobodan Milošević treba da ide u zatvor zato što
je naložio izbornu krađu, naredio mnoga ubistva i vodio ratove",
kao i zbog prebacivanja milijardi dolara na njegove račune i račune
njegovih saradnika u inostranstvu.
Vladan Batić, kandidat za ministra pravde u budućoj Vladi Srbije,
naveo je pre nekoliko dana da bi Milošević po jugoslovenskom Krivičnom
zakonu mogao biti gonjen, između ostalog, za krivična dela priznavanja
kapitulacije i okupacije.
Postoje, međutim, i mišljenja da jugoslovensko pravosuđe jeste u lošem
stanju, ali ne baš toliko da se ne bi moglo na ozbiljan način suditi
Miloševiću.
PRELAZNA REŠENJA: Između
isporučivanja Miloševića Hagu i suđenja pred domaćim sudovima postoji
nekoliko prelaznih rešenja.
Već se, na primer, pominje mogućnost da mu Haški tribunal sudi u
Beogradu, što dopušta i Statut tog suda. Time bi se izbegao problem
ekstradicije. Međutim, zasad je nepoznato da li bi Tribunal na to pristao
jer bi – između ostalog – verovatno ubrzo bio suočen sa sličnim
zahtevima iz Zagreba, a možda i iz drugih mesta.
Ova bi varijanta, kako napominje dr Dimitrijević, bila tehnički vrlo
komplikovana: trebalo bi obezbediti prisustvo optuženog i njegovu
bezbednost, slobodno prisustvo svedoka i njihovu bezbednost – kao i
prisustvo i bezbednost ostalih optuženih među kojima je, kao što je
poznato, i sadašnji predsednik Srbije Milutinović.
Odlazeći američki državni sekretar Medlin Olbrajt je u nedavnim
razgovorima sa jugoslovenskim ministrom spoljnih poslova Goranom Svilanovićem
u Vašingtonu izjavila da SAD "ne bi bile protiv toga da se Slobodanu
Miloševiću sudi za ratne zločine u Beogradu, ali pod jurisdikcijom Haškog
tribunala", s tim što je ponovila da je jedan od ključnih uslova za
dalje uključivanje Jugoslavije u međunarodne integracije puna saradnja
jugoslovenskih vlasti sa Hagom.
KO
ODLUČUJE: Razume se, Olbrajt nije – barem ne formalno – nadležna
da određuje modalitete suđenja bivšem jugoslovenskom predsedniku, te je
izjavila da bi o tome trebalo da se dogovore vlasti u Beogradu i Karla del
Ponte. Tužilac je, međutim, preko svog portparola već izjavila da se
Miloševiću i saradnicima mora suditi baš u Hagu. Nije baš sasvim
sigurno ni to da je ona ta koja će odlučivati u toj stvari, jer domaći
eksperti tvrde da je odluka u rukama predsednika Haškog suda Kloda Žorde.
Uostalom, jasno je da nije reč samo o pravnom već i o političkom
pitanju, i da se neće o svemu pitati samo Haški sud.
O suđenju Miloševiću će u svakom slučaju biti još mnogo reči.
Poseta Karle del Ponte Beogradu najavljena je za 22. januar, a SAD su već
ranije poručile da očekuju neke vrlo konkretne korake na planu suđenja
ratnim zločincima do 31. marta.
Predsednik SRJ Vojislav Koštunica dosad nije imao nijednu lepu reč za
Haški tribunal, naprotiv. Međutim, ministar Svilanović kojeg je Koštunica
lično izabrao na to mesto rekao je u Vašingtonu da će SRJ "poštovati
obaveze prema Hagu" pošto je to "prihvatila Dejtonskim mirovnim
ugovorom". Dodao je da svi koji su počinili ratne zločine za to
moraju odgovarati pred licem pravde, te da je sa Olbrajtovom razgovarao o
"nekoliko ideja" u vezi sa haškom optužnicom protiv Miloševića.
Nije, međutim, najavio bilo kakvu spremnost SRJ da isporuči Miloševića
Hagu, već je – verovatno namerno nejasno – rekao da su jugoslovenske
vlasti otvorene prema ideji da se osumnjičenima za ratne zločine
"sudi u saradnji sa haškim tribunalom na teritoriji SRJ".
O prilikama u zemlji ponešto govori i to što se protiv Svilanovićevih
izjava o spremnosti da se Miloševiću sudi u Beogradu u saradnji sa
Tribunalom odmah pobunio njegov nominalni šef, savezni premijer Zoran Žižić,
rekavši da to odstupa od zvaničnog stava savezne vlade. Pored Žižića,
protestovala je i Socijalistička partija Srbije. U novinama se mogla naći
vest da SPS smatra da je Svilanovićev stav o ispunjavanju obaveza prema
Tribunalu "suprotan nacionalnim i državnim interesima srpskog naroda
i države Srbije i Jugoslavije", te da "prihvatanje političkog
tribunala da sudi braniocima otadžbine" nije ništa drugo nego
"odricanje države i naroda od prava na samoodbranu".
O svemu tome je, međutim, predsednik SPS-a trebalo da misli znatno
ranije.
Roksanda Ninčić
