Vreme broj 523, 11. januar 2001.

Svi se nadaju da će pšenice biti dovoljno. A zato nije bilo dovoljno đubriva, goriva, kiše, mehanizacije, pa ni "finansijske motivacije", a i agrarni fond je prazan. Zato su seljaci jesenas tanjirali, a nisu orali 

Poljoprivredna proizvodnja, naročito ona koja se bavi proizvodnjom žitarica, osnova je svake države i predstavlja njen najčvršći oslonac. Puni ambari žita za državu predstavljaju onaj neophodan a ugodan teret u brodu koji mu daje stabilnost i omogućava plovidbu i po "neveri", a da po bonaci seče vodu ko žilet. Pod rukovodstvom dobrog kapetana/vlade tako natovaren brod/država će dobro ploviti i posada/narod će biti sita i u dobrom raspoloženju. U suprotnom, brod se pobuni tako da "barba", čak i bez svoje realne krivice, vrlo lako može da ode u majčinu. To svaka vlada zna. Sa proizvodnjom žitarica nema šale i ko se sa žitom igra, igra se, u najmanju ruku, sa svojim mandatom i sa svim što uz isti ide. A žetva, iako dospeva svake godine, ipak biva samo jedanput godišnje, te ako jednog jula omane (bez ikakvih asocijacija, ovo je ozbiljan tekst!), popravni je tek nagodinu.

Poklič sa početka devedesetih da je "hrana naša nafta a struja komparativna prednost" označio je, pored sveopšte moralne i materijalne propasti, sukcesivno raubovanje baš te dve "uzdanice". Mrak u gradovima kao posledica zapuštenog elektroenergetskog sistema ekvivalenta je stanja u agraru. Danas smo, uprkos tome što možemo biti značajan izvoznik hrane/struje, dospeli do gladi/mraka.

CENE KAO MEĐAŠI: Srbija i samim tim Jugoslavija je, hteli mi to ili ne, poljoprivredna zemlja i to sa vrlo respektnim potencijalom. Od podatka da je moguće izvozom viška poljoprivrednih proizvoda ostvariti dve i po do tri milijarde dolara polazi voda na usta. Ipak, za ozbiljnu proizvodnju i profit potencijal je potreban, ali ne i dovoljan uslov. Na primer, Srbija je zemlja "obgrljena" rekama, ali je, pokazalo se ne prvi put, nedopustivo zavisna od padavina. Da bi se proizvodnja podigla na zadovoljavajući nivo potrebna je i odgovarajuća agrarna politika, mašinski park, školovani kadar i radna snaga, instituti, mašinska, hemijska, petrohemijska i prerađivačka industrija, najkraće rečeno – povoljan ambijent i na vladi je da ga stvori.

Od dve vlade koje imaju resornog ministra za poljoprivredu, savezne i republičke, trenutno imamo jednu operativnu i sa malim ovlašćenjima, i drugu, do konstituisanja parlamenta, još neoperativnu ali potencijalno "ovlašćeniju".

Ova prva, savezna, propisala je garantovanu cenu pšenice od sedam i po dinara koja je, po oceni proizvođača, na pristojnom ali neprofitabilom nivou. Garantovana cena je najniža cena po kojoj strateški proizvod sme promeniti vlasnika, po njoj se država obavezuje da će otkupiti "svako zrno" koje pretekne sa slobodnog tržišta i determinanta je vladine sveukupne ekonomske politike budući da direktno utiče na cenu "hleba našeg nasušnog". Tu cenu, koja u suštini pokriva troškove proizvodnje, država određuje pre setve i "zemljodelce" oslobođa straha od gubitka i motiviše ih da pšenicu seju. "Motivacija" se relativno lako unapred izračunava po trenutnim cenama repromaterijala. Stabilni pariteti su jedini potreban uslov.

Kako se ova setva poklopila sa "oktobarskim događanjima" i kako tada nije još bilo jasno ko će žeti, ova odluka je kasnila, mada se, ruku na srce, retko događalo da uopšte bude u jesen.

Sa druge strane, neustoličen, a sada već zasigurni republički ministar poljoprivrede najavio je za proizvođače više nego povoljnu otkupnu cenu, jedanaest dinara, koja je po njegovim rečima "dampinška svetska cena", ali i u povoljnom paritetu sa ostalom poljoprivrednom i indusrijskom robom. S obzirom na to da trenutno validne procene roda još nema, moguće je da je reč o ciljnoj ceni. Ove dve cene će najverovatnije biti međaši trgovine žitaricama.

"Dvojnost" cena proizvođače, koji ih često mešaju, zbunjuje i sve zloslutno podseća na "prepucavanje" cenama sa početka nesretnih devedesetih između Radomana Božovića i Anta Markovića, tadašnjih predsednika vlada Srbije i blaženopočivše Jugoslavije. Da bi od zaborava bilo otrgnuto, važno je napomenuti da je raspad Jugoslavije faktički počeo, još krajem osamdesetih, ratom cena pšenice i zaprekama za kamione sa žitom na međurepubličkim, pa čak i opštinskim granicama. Fikret Abdić i njegov "Agrokomerc" su plaćali najpovoljniju cenu, a on je, je l' da, iz Bosne i Musliman.

Inače, u zemljama sa razvijenom berzom ova sigurnost se obezbeđuje "prodajom na zeleno", povratnim berzanskim mehanizmom kojim se reguliše pravedna raspodela rizika i profita, tako da je svakom činiocu proizvodnje i prometa garantovan ulog/profit.

FALI ĐUBRIVO: Međutim, da bi se uopšte moglo govoriti o žetvi i prihodu treba, za početak, "potencijal" poorati, pođubriti, prihraniti. Na tom mestu ova priča sa nekoliko "ali" postaje nevesela.

Zbog katastrofalne prošlogodišnje suše i izostanka čak i jesenjih padavina, zemlja je, prosto rečeno, tvrda te se na pet stotina hiljada hektara nije mogla orati već samo tanjirati. Plugovi na našem ionako trošnom mašinskom parku su se lomili pa je pristupljeno, kod nas retko ili nikako primenjivanoj, "redukovanoj setvi". Ta redukcija, po rečima stručnjaka, ne mora nužno da utiče na prinos ali ipak nije baš isto. Oranje je oranje, a tanjiranje je tanjiranje. Ove godine je, prvi put otkako se kod nas koriste veštačka đubriva, setva obavljena bez prethodnog đubrenja dubinskim mešanim NPK đubrivom. Razlog je banalan: nema dovoljno đubriva. Kad nečega nema dovoljno, taj tržišni zakon smo iskijavajući ga naučili, to je skupo. Ni približno dovoljno nije proizvedeno a ni uvezeno. U sveopštoj revolucionarnoj frtutmi neko je na ovu sitnicu kanda zaboravio. Treće "ali" najviše zabrinjava: polovinom februara je vreme za "prihranu", površinsko plitko đubrenje azotnim đubrivom KAN i Urea koje, razlažući se u vlažnom zemljištu, oslobađa toplotu i "podgreva" tlo i što gladnoj mladoj biljci sveže probuđenoj iz "zimskog sna" godi. Kao dobar proteinski doručak. Brzo apsorbovani azot povoljno utiče na bujanje zelene mase koja, opet, omogućava veći i kvalitetniji plod i taj momenat je najvažniji u celom procesu naročito zbog prethodna dva "ali". Avaj, ni tog đubriva nema niti se o njemu šta čuje.

A sada malo dobrih vesti. Od 800.000 hektara planiranih za setvu ozime pšenice zasejano je 730.000 i uz prosečan rod možemo imati više od tri miliona tona zrna što bi značilo bar milion tona za izvoz. Kiša koja je padala ovih dana "odmekla" je zemlju pa je duboko oranje za prolećnu setvu značajno olakšano. Takođe, na ruku ide i izuzetno blaga zima koja radove omogućava "usred zime kad im vreme nije". Kraj dobrih vesti.

"Ne dolazi u obzir da se nadamo nekom prihodu ako ne budemo imali azotnih đubriva da prihranimo rod, a prihrana mora početi već u februaru, za nekih mesec i po dana najdalje. Stvari su, međutim, takve da je mrka kapa", kaže Zaharije Trnavčević, alfa i omega naše poljoprivrede.

BESPARICA: Dr Dragan Veselinov, dolazeći ministar poljoprivrede Srbije, sumnja u podatak da je posejano, to što je objavljeno ali smatra da pravi posao predstoji tek na proleće kada se seju kukuruz, suncokret i šećerna repa i tu će otkupna cena proizvoda biti, kao i za svu drugu proizvodnju, ključna. "Uvoz đubriva je liberalizovan i cena mu je 12 dinara po kilogramu, što je korektno u odnosu na cenu pšenice. Lično ću se zalagati, zaoštravanjem konkurencije među uvoznicima, za još nižu cenu đubriva ", i dodaje da će ceo uvoz finansirati sami uvoznici, ali i da ostaje nejasno kako će osiromašeni seljak isto i kupiti. "Poljoprivrednici su navikli da đubrivo po regresiranim cenama od države, u zamenu za budući rod u nekom paritetu dobijaju (primitivna kupovina 'na zeleno' – prim. aut.), ali za to nema novca. Agrarni fond, koji je trenutno u ingerenciji ministra finansija, prazan je i tek će se puniti."

Za đubrenje svih zasejanih površina potrebno je 180.000 hiljada tona azotnog đubriva. Azotara Pančevo, koja je naš jedini proizvođač tog đubriva, ne radi jer nema gasa. Azotara je ujedno naš najveći potrošač prirodnog gasa i na nju otpada polovina ukupne industrijske potrošnje gasa. Sve i da sad počne da radi, može proizvesti tridesetak hiljada tona što je više nego nedovoljno. Za ostatak za sada nema ni para ni vremena. A sve da se pare i nađu, problem su tansport i distribucija. Ova količina natovarena na jedinicu šverc-transporta – šleper – napravila bi kolonu istih od Beograda do Subotice. Proizvodnje nema, uvoz se još ne ugovara i da bi nevolja bila veća za prolećnu setvu, koja je, budi rečeno, tri puta veći posao od jesenje, ponovo će biti potrebno i đubrivo sa početka priče, kao i nafta i rezervni delovi za mašine, seme... Za celokupni uvoz biće potrebno oko dvesta-trista miliona dolara. Ova stavka biće, koja god otkupna cena bila zbog kratkih rokova i besparice, noćna mora za obe vlade i oba ministra poljoprivrede.

Do sada su se ovi poslovi finansirali iz "stare, dobre" primarne emisije. Monetani udar za setvu, isti takav za žetvu i još po koji između, tek da se nađe, i ko te pita. Narod je ubeđen da je obezbeđena "prehrambena sigurnost" i veselo stoji u redovima. Sada, na priliku, tako neće moći. Ovoga puta su potrebne zdrave pare za formiranje Poljorivrednog fonda koji je pak garant stabilne proizvodnje.

Zoran Majdin

Zoran Vasović, mlinar iz sela Boljkovci, Šumadija
Narod je ovde posijao duplo više nego prošle godine. Zemlja je suva i tvrda "bože sačuvaj", pa je i oranje išlo kilavo. Poorano i podrljano jeste, ali ne dovoljno dobro. Đubriva je bilo dovoljno ali po ceni od 600 dinara džak od pedeset kila što je seljacima preskupo. Besparica je velika, pa nije đubriva posuto kol’ko treba, 'nego tek onako'. Nema vlage i dalje, pa i ono što je niklo nije "bog zna šta", a na većini parcela nije niklo uopšte, što ne znači da neće. Ako bude kiše i đubriva za prihranu možemo se nečemu nadati, ako ne...

Zaštitna cena od 7,5 dinara po kilogramu pokriva troškove, ali nema ništa zarade. Trenutno je pšenica ovogodišnjeg roda 9–10 dinara, a brašno od ušurne meljave je 12 dinara. Puna cena, kad se uračunaju trud, transport i lagerovanje bila bi 18–20 dinara. Od kilograma sremske pšenice bude 700 grama brašna, a od ove naše 650. Cena brašna od pšenice sledećeg roda, po zaštitnoj ceni i ako sve bude u redu, bila bi oko 15 dinara za kilogram.

Meho Rekanović, tehnolog u direkciji za biljnu proizvodnju PKB-a
Ozimom pšenicom je zasejano sve što je planirano. Na oko dve trećine površina obavljena je redukovana setva, dok je ostatak regularno pooran i podrljan i pojačano pođubren. Zemljište dugo nije đubreno, pa mu veća količina đubriva može samo goditi. Zbog blage zime u toku je duboko oranje, a počeli smo i sa setvom jare pšenice, što inače spada u prolećnu setvu. Više od polovine zasejanog je već niklo i dobro izgleda.

Imali smo neke rezerve đubriva od letos koje je nabavljeno u paritetu 1:4 (!), a ostatak je stizao za vreme setve, verovatno iz uvoza i to u nešto povoljnijem paritetu oko 1:2, što će se precizno znati tek kad se napravi konačnan obračun. Očekujemo da će biti dovoljno đubriva za prihranu i, ako bude i kiše, možemo očekivati dobar rod. Garantovana cena pokriva troškove proizvodnje i ostaje čak i mali profit. Savezna vlada se za ovo kratko vreme dobro pokazala i sada smo u boljoj situaciji nego ranije.

Svetomir Obućina, poljoprivrednik iz sela Mramorak, Banat
Sve je poorato i podrljato na vreme, ali đubriva uopšte nije bilo tako da o cenama i paritetima ne mogu pričati. Završeno je i sa dubokim oranjem za prolećnu setvu. Zbog tvrde zemlje potrošnja goriva je bila uvećana za desetak posto. Dizela je ionako nedostajalo pa sam ga plaćao od marke do marke i dvadeset. Pšenica je nikla i ne izgleda loše, tačnije rečeno, prilično je dobra. O đubrivu za prihranu ovde se i ne govori i, ako ga ne bude i ako omane i kiša, neće biti dobro. Zaštitna cena bi morala da bude dinar viša da bi imala efekta. 

Država i poljoprivreda

Vlada je dirigent, a poljoprivrednici su orkestar. Dirigent ili ume ili ne ume da diriguje. Orkestar je takav kakav je. Od umešnosti dirigenta zavisi kakva će muzika biti. Poljoprivreda je u direktnoj zavisnosti od vlade. Nova vlada ne može da zaobiđe ovaj problem naročito jer joj je ova privredna grana najčvršći oslonac, nasuprot, na primer, industriji koje skoro da i nema. Spisak neophodnih mera za revitalizaciju poljoprivrede nije beskonačan, ali nije ni kratak. Država, pre svega, mora da dâ dugoročne i pouzdane paritete cena poljoprivrednih i industrijskih proizvoda. Zatim, pre početka, recimo, setve mora se znati garantovana cena proizvoda. Tada tržište rešava sve. Poljoprivreda nipošto ne sme biti oslonac socijalne politike, niti čuvar socijalnog mira. Izvor sredstava za socijalni program mora se tražiti na drugom mestu. Mora se kreirati i nova, drugačija kreditna, zemljišna i poreska politika. Poljoprivredi je potreban jeftin kredit koji će uložen u proizvodnju sigurno biti višestruko vraćen. Dobra kreditna politika bi mlade ljude motivisala da ostanu na selu koje je nedopustivo "ostarelo". Neophodno je i obnoviti zadrugarstvo, ali ono koje će voditi sami poljoprivrednici, a ne neki tamo partijci kao što je već bilo. Mora se voditi drugačija zemljišna politika da bi se sprečilo dalje usitnjavanje poseda, te je potrebno takvo poresko rešenje koje bi obezbedilo da poljoprivredno zemljište nasleđuje samo poljoprivrednik a da ostali naslednici budu namireni na drugi način. Jedan od važnih uslova jeste i slobodna trgovina proizvodima. Mi možemo biti veliki izvoznik ulja i šećera, onoga čiji deficit trpimo godinama, samo da se proizvodnja pokrene i garantuje cena. Imamo i petnaest šećerana, čija je izgradnja svojevrsna glupost, ali kad već postoje mogle bi se uposliti a ne da, kao sada, stoje. Naša poljoprivreda tradicionalno nije veliki potrošač raznih herbicida i pesticida, pa je naša hrana pre svega zdrava, a to je u svetu danas naročito cenjeno i tu je naša šansa, tvrdi Trnavčević.

prethodni sadržaj naredni