Beograd umesto Haga
Ako bi se Miloševiću sudilo u Beogradu, njegova krivica sastojala
bi se u ratnoj politici, a ratni zločini bili bi samo jedna od posledica
te politike. Tu je još i politika pljačke, pa politika unutrašnjeg
nasilja i nasilnog održavanja vlasti
Zbilja,
šta da se radi s Miloševićem? Posle onoliko godina kad se samo on pitao
šta da uradi s nama, ova zamena uloga je prijatno osveženje i možda ne
bi trebalo donositi nikakvu odluku na brzinu, nego da se, recimo, raspiše
konkurs za najbolju ideju, pa da stručni žiri pravi uži izbor, pa da to
traje, a on da čeka...
U stvari, neka vrsta licitacije njegovom kožom već je u toku. Domaći i haški tužioci spore se oko toga ko ima više prava na ovog najpoželjnijeg krivca na svetu. Kome god pripadne, on će biti nešto kao prva nagrada, životni san, kruna svake tužilačke karijere. Podrazumeva se da je u pitanju teški prestupnik, domaći i međunarodni, što znaći da je veliki sudski spektakl zagarantovan i sa tog stanovišta, kao veća pozornica, Hag bi imao prednost nad Beogradom. Ali i Beograd ima svoje argumente.
Pre svega, mislim da je Milošević pred Haškim sudom neviniji nego pred domaćim, mada bi i jedan i drugi mogli doći do maksimalne kazne. U Hagu ga tuže za ratne zločine i to pre svega na Kosovu, a naknadno i u Bosni. Nema sumnje da se u Bosni može naći mnogo više valjanih dokaza protiv njega, ali nevolja je što je sud s tim prilično zakasnio, pošto je Milošević u Dejtonu bio praktično amnestiran. Dobrih tri godine posle rata u Bosni Hag nije imao ništa protiv Miloševića, a onda je, tokom NATO intervencije, otkrio da je i tamo bilo nekih nepravilnosti.
Haška optužnica bila je prosto podrška ratnim naporima NATO-a i time je taj sud izgubio mnogo na uverljivosti. Osim toga, odbačene su optužbe na račun NATO-a, mada Amnesti internešenel smatra da je bombardovanje zgrade RTS-a bilo ratni zločin. I ova afera oko osiromašenog uranijuma zagorčava život gospođi Del Ponte kojoj, naravno, ne pada na um da ugrize ruku koja je hrani. Najzad, Haški sud bi mogao izgubiti i nešto od američke podrške kad se u Vašingtonu obavi smena vlasti, pošto se republikanci tamo upravo spremaju da odbace Klintonovu saglasnost da se osnuje stalni sud za ratne zločine. Ako se kaže da se Amerikancima ne može suditi van Amerike, onda nije lako reći da to ne važi ni za koga drugog.
Beograd može biti primoran da izručuje optužene Hagu, ali to će biti više priznavanje sile nego pravde. Za razliku od Miloševića, nove vlasti priznaju realnost, svesne su odnosa snaga i neće se kačiti s jačima, ali pravda je nešto drugo i morala bi biti nezavisna od sile. Pri tom nimalo ne sumnjam da su haški istražitelji sakupili mnogo dobrog materijala protiv optuženih, uz neke izuzetke kao što je optuženi Milan Milutinović koji teško da je odgovoran i za pertle na svojim cipelama. Ali, ostaje problem što presuda iz Haga, makar cela procedura bila savršena, ne bi bila prihvaćena kao sasvim pravedna zbog velikog uticaja koji na taj sud ima Amerika koja je, praktično, strana u sporu.
Za Srbiju, međutim, ratni zločini nisu najveća Miloševićeva krivica. Pitanje je, uostalom, da li bi i u Hagu mogla da se dokaže njegova direktna odgovornost za najveće zločine poput Srebrenice. Ali, ako bi mu se sudilo u Beogradu, njegova krivica sastojala bi se u ratnoj politici, a ratni zločini bili bi samo jedna od posledica te politike. Tu je još i politika pljačke, pa politika unutrašnjeg nasilja i nasilnog održavanja vlasti.
Naravno, teško je formulisati optužnicu protiv jedne politike, makar očigledno fatalne i još otkriti osnovu u postojećim zakonima. Teško bi bilo i organizovati takvo suđenje i pronaći tužioce i sudije dostojne tog zadatka. Ali, Srbija prosto vapi za takvim procesom. Bez toga, gotovo da je nemoguće stvarno zaključiti Miloševićevu epohu, izaći iz košmara prošle decenije i krenuti dalje.
U idelanom slučaju, to bi trebalo da bude istorijski procec, pravno uzoran, kojim bi otpočelo uspostavljanje nezavisnog sudstva i na kojem bi se ustanovili budući standardi pravne procedure. Istovremeno, na sudu bi valjalo razotkriti same korene Miloševićeve politike, političke tehnologije njegove vlasti i njenih saučesnika. Trebalo bi da nam taj proces pomogne da otkrijemo istorijsku istinu, mada je to preveliki zahtev i možda nemoguć posao za bilo koji sud. Ali, ako to i ne bi vodilo direktnom utvrđivanju krivice, bilo bi dobro da se pred sudom pojave i ispričaju svoju priču svi oni koji su u raznim periodima, ovako ili onako, podupirali tu propalu stvar.
Ne sumnjam da bi bilo mnogo opravdanja, olakšavajućih okolnosti i podeljenih krivica. Cela priča nije nimalo jednostavna i jednoznačna. I sam Milošević i mnogi drugi mogli bi da se odbrane od dela optužbi i trebalo bi da dobiju poštenu priliku za to. Ali, samo ovde bi imalo smisla i razloga da se postave neka za Srbiju istorijski važna pitanja, koja Haški sud verovatno ne zanimaju niti bi tamo neko umeo da ih postavi.
Ovde će morati da se napiše zvanična istorija Miloševićeve epohe iz koje će se generacije nečemu učiti. Njima neće biti dovoljno da znaju samo ono što mi danas znamo, da su u jednom trenutku ljudi, iz svih mogućih razloga, okrenuli leđa Miloševiću. Želeće da znaju i kako se dogodilo da su mu ti isti ljudi prethodno onoliko verovali. Milošević je, naime, poglavlje u istoriji Srbije i otud ga niko ne može izbaciti, ali se to poglavlje može opisati i objasniti, a valjano suđenje bilo bi važan deo ili početak svega toga.
Nemam utisak da se istorija ikad piše sasvim nepristrasno, niti da se ljudi lako suočavaju s neprijatnostima, ali Srbija bi sad morala da učini napor u tom pravcu. Može biti da ima hiljadu tehničkih i svih drugih teškoća da se ovde Miloševiću organizuje proces kakav on zaslužuje. Nema ni iskustva s takvim suđenjem bivšem šefu države i možda je najlakše izručiti ga Hagu, pa neka oni tamo vide za šta je sve i koliko kriv.
Ali, bolje bi bilo da to uradimo sami. Ne samo zbog odbrane dostojanstva i suverenosti, ni samo zbog nepoverenja u Hag, nego zato da ne bismo sebi dopustili da se suviše jeftino izvučemo i da nam neko drugi dodeli pravdu i napiše istoriju koju bismo posle mogli da odbacujemo kao strano telo.
Stojan Cerović
