ItalijaRimska inicijativa
Italijanska vlada ovoga puta insistira na
isterivanju pravde i na nepristrasnom naučnom suočavanju radi utvrđivanja
uzroka smrti vojnika
Stanovništvo Bosne i Srbije kao ni svetska javnost
verovatno ne bi nikad spoznali razmere ekološke katastrofe prouzrokovane
bombardovanjem NATO-a da nisu počeli da umiru italijanski vojnici. Dok
ranija upozorenja o opasnosti po jugoslovensko građanstvo nisu budila
veliko interesovanje i bila svrstana u jeftinu propagandu i viktimizam,
sadašnja saznanja o bolestima povratnika sa Balkana izazvala su dramatične
reakcije tradicionalno emotivne italijanske javnosti. Najzaslužniji za
obelodanjenje afere jesu advokati i udruženja familija vojnika, jer se
zahvaljujući njihovom angažovanju saznalo da su u proteklih nekoliko
meseci osmorica mirovnjaka umrla od leukemije, njih četrdesetorica su
trenutno na hemoterapiji, a broj onih koji se žale na razne zdravstvene
probleme svakodnevno se uvećava. Telefonska centrala generalštaba u Rimu
blokirana je pozivima zabrinute rodbine, a ono što brine italijanski
vojni vrh, pored ostalog, jeste što će strah dodatno isprazniti kasarne
(2006. vojska postaje profesionalna), i što će se sve teže pronalaziti
dobrovoljci za humanitarne akcije poput onih u Bosni ili Albaniji.
Pod pritiskom javnosti vlada Đulijana Amata uputila je
konkretna pitanja čelnicima Alijanse ("I mi smo NATO, tražimo
istinu", izjavio je premijer), što je rasplamsalo latentni
antiamerikanizam mnogih Italijana, i još jednom osporilo intervenciju na
Kosovu.
Većina italijanskih medija i kvazistručnjaka koji su
se munjevito namnožili smatra da je uzrok u stvari protivtenkovska
municija s osiromašenim uranijumom koja je korišćena na Kosovu i Bosni,
i na tome gradi celu aferu.
Stiče
se ipak utisak da italijanski vojni vrh pokušava da prikrije i
minimalizuje problem ne bi li zaštitio Pentagon. Kako se u Italiji
veruje, u slučaju da se dokaže štetno dejstvo uranijuma ogromne sume
novce morale bi da se isplate vojnicima, okrnjio bi se ugled NATO-a i
senka bi pala na briljantan uspeh
tromesečnog konflikta. Tome u prilog ide i činjenica da se sve komisije
koje je unajmila italijanska vojska naprežu da uvere u bezopasnost
osiromašenog uranijuma (isto se ponavlja u svim zemljama NATO-a), dok sve
nezavisne organizacije daju alarmirajuće analize i najavljuju prave
efekte katastrofe tek za pet godina, napominjući da statistika pokazuje
da smrtnost od leukemije među italijanskim vojnicima koji su boravili u
Bosni ili na Kosovu (8 od 60.000, tj. 0.13 promila) premašuje za skoro
50% prosek među običnim stanovništvom (9 na 100.000, tj. 0.09 promila).
Za utehu, italijanska vlada (koju čine novi ljudi, a
ne vrele glave koje su podržavale rat protiv SRJ) ovoga puta insistira na
isterivanju pravde i na nepristrasnom naučnom suočavanju radi utvrđivanja
uzroka smrti vojnika. Naučnici iz redova vojske tvrde da opasnost od
uranijuma postoji samo u slučaju udisaja prašine neposredno posle
eksplozije, i navode brojne primere korišćenja tog metala u civilnoj
industriji.
Istovremeno
italijanski vojnici koji trenutno borave na Kosovu tvrde da su potpuno
spokojni, jer su od početka upozoreni na opasnost od kontakta s ostacima
projektila i uništenim srpskim tenkovima.
General Del
Vekio, koji je među prvima ušao na Kosovo posle sukoba, tvrdi da su
jugoslovenske trupe prilikom povlačenja za sobom vukle i olupine pogođenih
tenkova, tj. izvor kontaminacije broj jedan! Kada razne komisije budu
sastavljale mapu radioaktivnih lokacija u Srbiji i na Kosovu, prema savetu
italijanskih vojnika, trebalo bi da se preispita i gde su u Srbiji završili
ti pogođeni tenkovi.
Veliki broj vojnih stručnjaka angažovanih da izlože
svoje viđenje problema pominju ipak jednu drugu mogućnost: da je bolest
izazvalo uništenje vojnih fabrika i hemijskih industrija u Bosni i
Srbiji, a ne isključivo gađanje tenkova uranijumskim mecima.
U tom kontekstu, zanimljiv je materijal koji je objavio
"Korijere dela Sera" o pogođenim ciljevima u Srbiji, koji su do
sada bili obavijeni zidom ćutanja, jer ni NATO-u ni Srbiji ne odgovara da
se razmere ekološke katastrofe obelodane. Pozivajući se na informacije
američkog udruženja naučnika,
"Korijere" tvrdi da je među ostalim "trovačima" i
fabrika "Milan Blagojević" u Lučanima, koja je proizvodila
hemijsko oružje, tačnije gas sorin i određene halucinogene gasove. Buduće
dugoročne efekte bombardovanja i uništenja fabrike u Lučanima američki
stručnjaci upoređuju sa masovnim oboljenjima vojnika posle Zalivskog
rata, u toku kojeg je greškom pogođena fabrika istog hemijskog oružja u
Iraku.
Osim toga, prema
procenama italijanskih stručnjaka, u Bosni i na Kosovu kontaminiranost je
prisutna svuda: u vodi (pod kontrolom je samo 50% izvora), otpadu – naročito
hemijskom (pod kontrolom je samo 20% otpada), hrani... Istovremeno,
potencijalne izvore radijacije i epidemiju čine i brojne demolirane
industrije, laboratorije, bivše bolnice, zapušteni gromobrani itd.
Stav italijanske javnosti je da se trenutna pažnja međunarodne
javnosti mora usmeriti na utvrđivanje celokupnog ekološkog efekta NATO
bombi (naravno ne samo na trupe, već prevashodno na civilno stanovništvo),
i ne samo od dejstva osiromašenog uranijuma za koji nije utvrđeno da je
pravi uzrok nedavnih oboljenja, nego od celokupnog zagađenja izazvanog
bombardovanjem.
Zoran Jeftović
