Vreme broj 523, 11. januar 2001.

Jugoslavija, NATO i osiromašeni uranijum

Dugo potiskivana priča o radioaktivnoj municiji izbila je u prvi plan. Kolika će biti kolateralna šteta  

Srbima se ovih dana čini da je nekakva kletva stigla NATO zato što je pre dve godine bombardovao Jugoslaviju. Kada vojnici sile koja se oborila na vas počnu da oboljevaju od neizlečive bolesti izazvane njihovim sopstvenim oružjem, to mora da izgleda kao božanska pravda. U stvarnom svetu stvari nisu tako jednostavne, ali se već sada može reći da je municija sa osiromašenim uranijumom opasnija na političkom nego na pravom bojištu. I pored pokušaja da se talas panike smiri, posledice koje bi ova priča mogla da ima po ustrojstvo NATO-a i bezbednost u regionu nisu nimalo naivne.

Sve je počelo krajem prošle godine, kada su iz Španije i Italije počele da stižu vesti o mladićima koji su se nakon boravka u mirovnim misijama na Kosovu i u Bosni vratili sa leukemijom (vidi izveštaje naših dopisnika). Ovu temu načela je rodbina obolelih, a zatim su je preuzeli mediji, i počela su da pljušte neprijatna pitanja u vezi sa dugoročnim posledicama zbog upotrebe radioaktivne municije. Zvaničnici NATO-a su u prvi mah pokušali da eskiviraju optužbe ukazujući da nije dokazana nikakva veza između ove municije i leukemije. Međutim, bilo je kasno: u štampi je već počeo da se koristi termin "balkanski sindrom", kao naslednik nepoznate bolesti koja je spopadala veterane Zalivskog rata, a čija priroda ni danas nije utvrđena. Političke posledice ove afere, međutim, daleko nadmašuju aferu "zalivskog sindroma". U parlamentima nekolicine članica NATO-a već su formirane istražne komisije, stvar je postala politički "vruća", i kao takva predmet oštre unutrašnje debate. U debatu su se uključili i stručnjaci svih mogućih profila, pravi i nabeđeni, dajući odreda protivrečna mišljenja. Procene se kreću od tvrdnji da je radioaktivna municija sasvim bezazlena ukoliko joj se ne nađete na putanji do katastrofičnih priča o ozračenosti celog Balkana. Kada se zbrka našla na vrhuncu, objavljen je izveštaj istražne komisije Ujedinjenih nacija koja je na terenu ispitivala radioaktivno zagađenje. Ni taj izveštaj, međutim, nije smirio situaciju.

URANIJUMSKI ĐERDAN: Komisija UN-a, koja je uzela uzorke sa 11 od preko stotinu lokacija na Kosovu gde je korišćena uranijumska municija, saopštila je da je na osam mesta naišla na povećanu radioaktivnost. "Nailazili smo na radijaciju i usred sela, na mestima gde se deca igraju", rekla je predsednica komisije Peka Havisto, bivša ministarka za zaštitu okoline Finske. Ispričala je da je videla da devojke nose đerdane od uranijumskih projektila, i da stoka slobodno pase na ozračenom zemljištu. Komisija je, međutim, zaključila da je nivo radijacije veoma nizak, ali je za svaki slučaj preporučila da se sva ozračena mesta obeleže i da se radioaktivni otpad ukloni. Nažalost, detalji o tome koliko je sve to opasno po zdravlje vojske i naroda na Kosovu nisu ušli u izveštaj: biće objavljeni tek u martu, kada se obave završne analize. Tek tada ćemo imati prvu zaista kvalifikovanu procenu stanja, a dotle moramo da se oslonimo na ono što smo dosad saznali. To nije mnogo, budući da do formiranja pomenute komisije nije obavljena nijedna naučna studija na ovu temu, te da je učinak veoma niskih doza radijacije teško izmeriti i dokazati.

Najpre bi trebalo objasniti o čemu zapravo govorimo kada govorimo o uranijumskoj municiji. U štampi i izjavama političara često se govori da nas je NATO "bombardovao" osiromašenim uranijumom ili da ga je "bacao" na Jugoslaviju i Bosnu. Već to nije tačno: projektili sa osiromašenim uranijumom koriste se isključivo za protivoklopnu topovsku municiju, ali ne i za bombe i rakete. Reč je uglavnom o granatama od 120 i 150 mm koje se ispaljuju iz avionskog ili zemaljskog topa, tako da ono što imamo na Kosovu potiče iz cevi "lovaca na tenkove" NATO avijacije. Izliveni komad osiromašenog uranijuma na vrhu granate zove se "igla" ili "penetrator", dugačak je desetak centimetara i težak je između 300 i 350 grama. Za razliku od kumulativnih granata, kojima je cilj da eksplozijom razore prepreku pred sobom, penetrator ima jednostavnju svrhu da u oklopu napravi rupu, a zatim onesposobi posadu odbijajući se o unutrašnje zidove tenka, transportera ili bunkera. Ovo je važno jer znači da nema eksplozije kojom bi se uranska prašina raznela po okolini; penetrator uglavnom ostaje ceo, ili se eventualno polomi u nekoliko manjih komada. On se pravi od uranijuma iz prostog razloga što ovaj radioaktivni metal ima veliku specifičnu težinu, koja mu daje veliku kinetičku energiju neophodnu za probijanje savremenih oklopa. Uz to, uranijum se veoma lako obrađuje i ima ga mnogo u otpadu nuklearnih elektrana. Konačno, kada se iz njega odstrane visokoradioaktivni izotopi (to jest kad se "osiromaši"), gotovo da uopšte ne zrači i nije opasan za rukovanje, ili se bar tako mislilo do sada.

NATO je, navodno, ispalio oko 11.000 ovakvih projektila (odnosno oko četiri tone osiromašenog uranijuma) tokom rata protiv Jugoslavije, uglavnom tamo gde su bili koncentrisani jugoslovenski tenkovi, a oni su najvećim delom bili raspoređeni uz granicu sa Abanijom (kod Prizrena, Đakovice i Peći), i duž administrativne granice sa Srbijom, oko Vranja i Bujanovca. Zato je preko devedeset devet odsto lokacija koje su, što od NATO-a a što od VJ-a, označene kao potencijalno opasne na zapadnom Kosovu, dok je preostalih nekoliko u južnoj Srbiji. Iz svega ovoga sledi da oni koji žive u okolini Generalštaba ili neke druge zgrade koja je tokom rata gađana ne moraju da se brinu. Tamo gde su udarili, penetratori emituju veoma slabo zračenje, čiji se domet meri milimetrima, i koje ne prolazi ni kroz odeću ni kroz kožu. Ovo zračenje može da bude štetno jedino ukoliko dospe organizam i počne da pravi džumbus unutar ćelija. Međutim, s obzirom na to da penetrator ne eksplodira prilikom udara, samo njegov veoma mali deo usled trenja i udara prelazi u prašinu koja u vazduhu ili u vodi može da naškodi ljudima ili stoci (biljke u načelu odlično podnose radijaciju i čak bujaju kad se ozrače). Tek na proleće, kada bude objavljen konačan izveštaj komisije UN-a, znaće se koliki je to deo i kolika je stvarna opasnost.

PROFESIONALNA BRIGA: Međutim, već sada se stiče utisak da je priča o epidemiji leukemije među vojnicima NATO-a bar donekle naduvana. U Portugaliji je, na primer, obolelo pet od ukupno 10.000 učesnika mirovnih misija na Balkanu, dok se leukemija u opštoj populaciji javlja nešto ređe. Međutim, kod nekih koji su navedeni kao žrtve leukemija još nije definitivno konstatovana, dok drugi oboleli nisu bili ni blizu radioaktivne municije. Sem toga, stručnjaci kažu da je obično potrebno nekoliko godina da se leukemija izazvana niskoradioaktivnim česticama u organizmu ispolji. Ukoliko se to desi ranije, znači da je bilo masovnijeg ozračivanja, ali bi u tom slučaju bilo mnogo više žrtava sa simptomima radijacijske bolesti i drugim vrstama raka izazvanog zračenjem, pored leukemije. Za sada nema izveštaja o takvim pojavama (izuzev jednog Britanca koji je posle boravka na Kosovu oćelavio), pa je stoga zaista rano reći da je za potvrđene slučajeve kriva municija.

Ako se, dakle, uzme da je afera naduvana, postavlja se pitanje kome je to u interesu. Pre svega treba sumnjati na advokate, koji su nanjušili priliku da zarade masne honorare zastupajući navodne ili stvarne žrtve i njihove porodice. Sada svaki vojnik NATO-a koji je tokom proteklih godina prošetao Kosovom ili Bosnom a koji se ovih dana nešto ne oseća baš najbolje može da traži ratnu invalidninu i odštetu, a ako, ne daj bože, umre od neke bolesti koja se dovodi u vezu sa radijacijom, njegovi najmiliji su u poziciji da tuže NATO. Na Zapadu je vojska uglavnom profesionalna, a vlada je obavezna da se za novac poreskih obveznika brine o zdravlju boraca i čuva ih od nepotrebnih rizika, pa se ove stvari shvataju ozbiljno. Uostalom, ljudi su do sada dobijali odštete od duvanskih kompanija jer, kao, nisu znali da je pušenje štetno, pa ne bi bilo neobično da dobiju naknadu što nisu znali da je vojska opasna i da uranijum zrači. Drugi problem su političke razmirice unutar NATO-a, a naročito na liniji SAD – Evropa. Pojedini američki saveznici, a naročito Francuska i Italija, ne žele da propuste priliku da malo "zabibere" Americi što ih je onoliko pritisla da uđu u rat u kome radije ne bi učestvovali. I na kraju, u samoj Americi debata o zračenju mogla bi da pojača rešenost Bušove administracije da smanji ili sasvim povuče američke vojnike sa Balkana. Na Kosovu su albanski lideri smesta ocenili da su sve priče o leukemiji proizvod propagande Beograda da bi se izdejstvovalo povlačenje KFOR-a i ostavljanje Kosova na milost i nemilost Srbiji.

UVOZ IZ RUSIJE: Iako je za sada rano reći kakve će biti političke posledice dejstva osiromašenog uranijuma, sasvim je izvesno da povlačenje KFOR-a neće biti jedna od njih. Sem toga, nema šanse da se municija sa osiromašenim uranijumom u dogledno vreme stavi van zakona. Ta municija je toliko rasprostranjena u većini ozbiljnih armija širom sveta da se smatra nezamenljivom, i nikom ne pada na pamet da je izbaci iz upotrebe. Pa čak i da se to desi, niko ne zna efikasan način da se bezbedno otarasi (ako se izuzme ispaljivanje na tuđu teritoriju, kao što je učinjeno nama i Iračanima).

Ostaje još da se objasni neobično uzdržano reagovanje VJ-a na eventualnu opasnost po zdravlje kosovskih veterana i civila koji žive u pogođenim oblastima. Objavljeno je da su sva opasna mesta u južnoj Srbiji uredno označena, te da nije primećeno da se neko razboleo. Naša vojska je, naime, na čitavu aferu reagovala prilično hladno, gotovo kao da su uranijumom gađali nekog drugog. Ovo postaje razumljivo ako se uzme u obzir malo poznata činjenica da ni oni nisu sasvim nevini kada je reč o municiji ovog tipa. "Mi nikada nismo osvojili proizvodnju projektila sa osiromašenim uranijumom, ali smo takvu municiju uvozili iz bivšeg Sovjetskog Saveza", kaže jedan kompetentni izvor iz VJ-a, uz uslov da mu se ime ne pominje. Izvor navodi da se u skladištima još nalaze nebrojene tone ovakve municije, te da se ona pakuje u obične drvene sanduke, bez ikakvih posebnih mera predostrožnosti: "Mi nismo koristili ovu municiju na Kosovu jer nikad nismo došli u kontat sa kopnenim snagama NATO-a, ali smo je redovno koristili, i još je koristimo, na vežbovnim poligonima." Stoga ne bi bilo loše da komisija UN-a, koja je nedavno najavila da će uzeti uzorke sa lokacija u SRJ van teritorije Kosova, usput obiđe i mesta kao što su Pasuljanske Livade, Bubanj Potok i Pešter. Za svaki slučaj, mada je u ovoj nestašici struje dobrodošlo sve što svetli, a ne mora da se uključuje u šteker.

Dejan Anastasijević

prethodni sadržaj naredni