Bolesno lenčarenje
To stanje, koje ponovo liči na strah od promena, mora se lečiti
drugim strahovima. Strahom za egzistenciju, pre svega. Uostalom, čitava
razvijena Evropa uspravila se upravo na tom strahu – kad su ljudi
shvatili da nema te države i te crkve koja će im, bolje od njih samih,
obezbediti da prežive i da imaju
Otegli
se praznici u Srbiji, niko ništa ne radi još od Svetog Nikole prošle
godine, a sva je prilika da se ne vredi laćati nekog ozbiljnijeg posla ni
narednih dana – ide srpska Nova godina, pa Sveti Jovan, Sveti Sava, pa u
februaru možda i Dan DOS-a. Zapravo, ne radi se već dugo – neki kažu
već čitavu deceniju – jer se stalno smenjuju ratovi, izbori i razni
partizanski i hrišćanski svečari.
Miloševićev "ideološki evangelizam" imao je, naizgled,
zgodnu posledicu. Slavio se i Dan AVNOJ-a (29. novembar), i Dan
ujedinjenja (1. decembar), i Vidovdan i 4. i 7. jul – pa redom. U državnim
i društvenim firmama uspostavljeno je prećutno pravilo da svako ima
pravo na odmor za svoju ili ženinu slavu, proslavljaju se i Dan žena i
materice i patarice – pa ujesen redom, od Mitrovdana i Aranđelovdana,
svake nedelje nešto – do Đurđevdana. Dugo potiskivana Crkva rastrčala
se oko nacionalne duhovne vertikale i veronauke, razni stari i novi
"državotvorci" paze
da država ne ostane bez velike teme, pa se i tekući praznici ne
obavljaju samo u "prasećoj tišini" - već se raspreda o Preševskoj
dolini, crnogorskim platformama i NATO leukemiji. Samo se posla niko ne
hvata.
Možda niko preciznije od Petra Džadžića ("Homo
Balkanicus") nije analizirao povezanost srpskog materijalnog siromaštva
sa nekadašnjim gotovo polugodišnjim iscrpljivanjem naroda u raznim
verskim postovima (ili su ti postovi izmišljeni zbog siromaštva). Tek
kada je sistem strogih postova napušten i kada se narod dohvatio masti i
belančevina – Srbi su se mogli prihvatiti ozbiljnijeg rada
(zemljoradnje), pa su tako i počeli nacionalni napredak (izvikano stočarstvo
stvorilo je samo uski sloj elite). No, sada masti i belančevina ima odviše,
ali je sva ta rana izgleda otišla na "duhovno jačanje" - dok
za materijalno svi čekaju neki program "bezbolnih reformi". Kao
da razni uspešni poslovni i stručni "odlikaši", koje Đinđić
za vladu skuplja po svetu, mogu izmisliti nešto drugo osim "znoja i
suza".
Velika društvena paraliza - koja se prvo iskazala kao kriza idejne i
razvojne koncepcije, zatim kao posledica svetske blokade i straha od
tranzicije, pa potom dobila zavodljivi oblik otpora režimu – sada nastavlja da živi sa novom retorikom:
retorikom "promena bez šokova". Tokom proteklih novogodišnjih
praznika čak se i Đinđić umorio, pa ni on nekoliko dana ne obećava
brzinu i ne govori o gubitku vremena. Uostalom, radikali su, trenirajući
svoju čuvenu osetljivost za legalnost – izborili ponavljanje nekih
nebitnih izbora na nekim izbornim mestima, pa ponovo produžili
"prelazno stanje", tako čuveno već pola veka u vreme
socijalizma kao "prelazne epohe" (ka komunizmu). Uglavnom, ljudi
sede po kućama, udaraju po pečenju i špricerima, bistre Preševski
problem, psuju Đukanovićev separatizam, sastavljaju nove vlade i nove
upravljačke ekipe u svojim firmama – i čekaju da demokratija donese veće
plate.
To "bolesno lenčarenje", koje ponovo liči na strah od
promena, mora se lečiti drugim strahovima. Strahom za egzistenciju, pre
svega. Uostalom, čitava razvijena Evropa uspravila se upravo na tom
strahu – kad su ljudi shvatili da nema te države i te crkve koja će
im, bolje od njih samih, obezbediti da prežive i da imaju.
Dimitrije Boarov
