Da li je Velja srpski Valensa?
Simpatizeri,
sledbenici i (ne)legitimni naslednici kojekakvih savremenih revolucija
najviše obožavaju, kad se prah i pepeo prevratnog gibanja malo slegnu i
nastupi neizbežni period "razočaranja" – savršeno prirodna
stvar, nešto poput muškog postkoitalnog sindroma – da se raspravljaju oko toga da li
revolucija jede svoju decu, ili pak, deca obično poklopaju svoju majku
Revoluciju (u svakom slučaju se radi o nekoj formi rodoskvrnog
kanibalizma). Parafrazirajući, dakle, neumrlog Marksa, mogli bismo reći
da se do sada raspravljalo o dijalektičko-gastronomskom odnosu Revolucije
i Dece, a radi se o tome da bi trebalo nekako, zarad opšteg dobra,
izmisliti kontraceptivnu pilulu za Revoluciju! Drugim rečima, revolucija je
sama po sebi već prilično neprijatna stvar, a tek njena deca – da te
bog sačuva! Ala je to razmaženo i zahtevno, sakloni Bože; a tek što
zna da se dernja ako mu ne udovoljiš... Što kaže onaj Lala kad ga je
pitalo kako je preživeo okupaciju: ta okupaciju još i nekako, ali oslobođenje
– ju, ju, nikako...
Pogledajte, recimo, znameniti srpski Peti Oktobar: evo, već je
napisalo i objavilo knjigu (ej, knjigu!), bogato ilustrovatu, o Bageristi
Džou, tom pola-Aliji Sirotanoviću pola-Bošku Buhi srpskog
postkomunizma! Šta tek reći o tome da je svaka Javna Ličnost koja drži
do sebe i svoje uloge u Istoriji vaskolikoj javnosti do u sitna crevca
obznanila gde je bila i šta je radila tog prevratnog popodneva, s
posebnim naglaskom na kubikažu suzavca koju je tom prilikom iskonzumirala
oralno. O tome da je svaki ovdašnji "angažovani" pisac &
intelektualac, po vlastitom priznanju, lično isprašio po turu bar po
trojicu smotanih SAJ-ovaca ("Smotan si k'o SAJ-la!") i golim
rukama oteo bar šest-sedam karabina iz Majke Jevrosime da i ne govorimo!
Na drugoj strani, neke viđenije prestoničke "otporaše"
pogdegde već delegiralo i u kojekakve Upravne Odbore! Lele majci, šta će
ova mala i siromašna zemlja s tolikim Zaslužnim Građanima – ko će
sve to da hrani, poji, oblači i tetoši sledećih pedeset godina?!
Sva sreća da građanin Velimir Velja Ilić, z. p. Čačak, nema
nikakve veze s ovom pričom o deci
revolucije (koja, avaj, ponovo nije
pazila): em je čovek i pre toga bio istaknuta javna ličnost,
predsednik SO Čačak (malo li je?), em kao deklarisani Tradicionalista,
ubeđeni "kontrarevolucionar" i "srpski domaćin" (šta
god to bilo) ne mari za takve stvari... Ili možda ipak mari?
Nešto se, naime, dešava u poslednje vreme s tim simpatičnim, živopisnim
čovekom, savremenim srpskim ustanikom i hajdukom (setite se da je dobar
deo bombardovanja proveo inkognito kod jataka Na planini, na Jelici, krijući se od Pavkovićevih žbira). Velja
je Ilić, izgleda, sve nezadovoljniji kako je prošao u preraspodeli društvene
moći (pardon, služenja narodu)
unutar Nove Elite, ustoličene nakon Oktobarske Revolucije: svi, bre,
avanzovali, a on ništa (ima to i kod Duška Kovačevića: "Hoću
svoj deo, nećete da me prevarite!")! Malo je to za taj kapacitet,
dokazan i prekaljen u Revoluciji! Zato se građanin Ilić namerio na najvišu
funkciju – Predsednika Srbije, pa sve požuruje rambujeovskog šereta
Milana Scheweningen Milutinovića da odstupi, a kolege DOS-ovce da ga
kandiduju; ako ovi neće, veli Velja, mogu ja i sam! Ja ionako dobijem sve
izbore na kojima se kandidujem (to je donedavno govorio i jedan nešto
poznatiji Ilićev kolega, g. Bidža Budimirović; sad se nešto ućutao,
valjda je gripozan). Razume se, želja g. Ilića da se popne na politički
krov Srbije sasvim je legitimna u demokratskom poretku – imaš pasivno,
a imaš i aktivno biračko pravo, pa ti vidi; za jednog profesionalnog
političara ovako nešto je i sasvim prirodno. Fascinira, međutim,
argumentacija kojom ovaj građanin potkrepljuje svoju samokandidaturu; tu
se, pak, vraćamo na sindrom dece
revolucije.
Dosta je, naime, neobično za jednog zakletog monarhistu da se gorljivo
kandiduje za predsednika jedne republike, ali još je mnogo ekscentričnije
kada jedan zakleti ravnogorac to
čini reciklirajući partizansku
kulturno-političku matricu. Velja je Ilić, naime, prilično iskreno
ubeđen kako je oslobodio Beograd
te da mu otuda i pripada odgovarajući – dakle: ključni – deo kolača
uticaja i moći unutar nove Nove Klase; tako je onomad i Drug Tito, sve idući preko Romanije, ujahao u Beograd, da iz njega više ne izađe
na svojim nogama. Radi se, dakle, o postmodernoj,
unekoliko "svilenijoj" reciklaži onog "prirodnog
prava" Pobednika koji Uzima Sve, na osnovu kojeg je 1944. mnoga
partizanska cokula i čizma isflekala mnoga dedinjska vrata. Ovo se,
dakako, može shvatiti kao metafora, mada i ne mora: govorimo ovde o
jednom modelu mišljenja. Otuda
u brojnim izjavama ovih dana građanin Ilić naglašeno i dosledno
kombinuje svoju predsedničku nominaciju sa podsećanjem na vlastite i
zemljačke revolucionarne zasluge, uz vajkanje na kvarne prestoničke
mangupe koji bi da to zabašure: "Drago mi je što je Čačak u
prevratu 5. oktobra imao veliku ulogu, a Čačani su tada maksimalno
odradili 'posao'. Drugi žele, međutim, da to uzmu, prigrabe. Vidite i
sami da jedan beogradski lobi ne ispušta to iz svojih ruku. Kao, oni su
sve odradili, sve znali. Kada smo mi stigli u Beograd 5. oktobra, to je
bilo mrtvo more. Ništa se nije
događalo. Onda je sve krenulo. Neki beogradski političari to sve sada
premeštaju u Beograd. Oni koriste medije i na njima stalno puštaju naš
bager" ("Večernje novosti", 5. 1. 2001)...
Ako je, dakle, g. Ilić u imaginaciji svojih protivnika svojevrstan dosovski
Bidža, onda bi u vlastitoj mogao da bude nešto kao srpski
Leh Valensa. Taj je neuki električar iz brodogradilišta u Gdanjsku
bio istinski simbol poljskog antikomunističkog otpora, i to ga je
naposletku vaistinu ustoličilo na dužnost predsednika Poljske; tamo se,
međutim, nije baš proslavio (jer, sjajni revolucionari su obično loši
državnici, nije im fah), i tako je vremenom toliko razorio svoju harizmu
da danas u svojoj žečpospoliti
predstavlja izrazito neomiljenu, pomalo patetičnu figuru. A mogao je da
bude i ostane legenda! Čovek, prosto, nije
umeo da stane; tako je to kad se, usled zauzetosti revolucionarnim
radom, ne čita "Parkinsonov zakon", jedan jako poučan knjižuljak
o granicama kompetencije koje je
pogubno prelaziti. Naročito o državnom trošku. Zato slutim da bi
eventualna uspešna realizacija državničkih namera g. Ilića bila
svojevrsno perpetuiranje-u-lošu-beskonačnost jednog pogubnog populističkog
modela Vođe Oslobodioca, čija je jedina kvalifikacija za to mesto
njegovo lavlje srce, i ona tako
opasna "duhovna" sličnost i srodnost prostosrdačnom Srpskom
Domaćinu. Hvala lepo, imali smo već dvojicu takvih; obojica su na
Dedinju: jedan (za)uvek spava, a drugi nikada!
Teofil Pančić
