Da li je Velja srpski Valensa?
Simpatizeri,
sledbenici i (ne)legitimni naslednici kojekakvih savremenih revolucija
najvi�e obo�avaju, kad se prah i pepeo prevratnog gibanja malo slegnu i
nastupi neizbe�ni period "razo�aranja" � savr�eno prirodna
stvar, ne�to poput mu�kog postkoitalnog sindroma � da se raspravljaju oko toga da li
revolucija jede svoju decu, ili pak, deca obi�no poklopaju svoju majku
Revoluciju (u svakom slu�aju se radi o nekoj formi rodoskvrnog
kanibalizma). Parafraziraju�i, dakle, neumrlog Marksa, mogli bismo re�i
da se do sada raspravljalo o dijalekti�ko-gastronomskom odnosu Revolucije
i Dece, a radi se o tome da bi trebalo nekako, zarad op�teg dobra,
izmisliti kontraceptivnu pilulu za Revoluciju! Drugim re�ima, revolucija je
sama po sebi ve� prili�no neprijatna stvar, a tek njena deca � da te
bog sa�uva! Ala je to razma�eno i zahtevno, sakloni Bo�e; a tek �to
zna da se dernja ako mu ne udovolji�... �to ka�e onaj Lala kad ga je
pitalo kako je pre�iveo okupaciju: ta okupaciju jo� i nekako, ali oslobo�enje
� ju, ju, nikako...
Pogledajte, recimo, znameniti srpski Peti Oktobar: evo, ve� je
napisalo i objavilo knjigu (ej, knjigu!), bogato ilustrovatu, o Bageristi
D�ou, tom pola-Aliji Sirotanovi�u pola-Bo�ku Buhi srpskog
postkomunizma! �ta tek re�i o tome da je svaka Javna Li�nost koja dr�i
do sebe i svoje uloge u Istoriji vaskolikoj javnosti do u sitna crevca
obznanila gde je bila i �ta je radila tog prevratnog popodneva, s
posebnim naglaskom na kubika�u suzavca koju je tom prilikom iskonzumirala
oralno. O tome da je svaki ovda�nji "anga�ovani" pisac &
intelektualac, po vlastitom priznanju, li�no ispra�io po turu bar po
trojicu smotanih SAJ-ovaca ("Smotan si k'o SAJ-la!") i golim
rukama oteo bar �est-sedam karabina iz Majke Jevrosime da i ne govorimo!
Na drugoj strani, neke vi�enije prestoni�ke "otpora�e"
pogdegde ve� delegiralo i u kojekakve Upravne Odbore! Lele majci, �ta �e
ova mala i siroma�na zemlja s tolikim Zaslu�nim Gra�anima � ko �e
sve to da hrani, poji, obla�i i teto�i slede�ih pedeset godina?!
Sva sre�a da gra�anin Velimir Velja Ili�, z. p. �a�ak, nema
nikakve veze s ovom pri�om o deci
revolucije (koja, avaj, ponovo nije
pazila): em je �ovek i pre toga bio istaknuta javna li�nost,
predsednik SO �a�ak (malo li je?), em kao deklarisani Tradicionalista,
ube�eni "kontrarevolucionar" i "srpski doma�in" (�ta
god to bilo) ne mari za takve stvari... Ili mo�da ipak mari?
Ne�to se, naime, de�ava u poslednje vreme s tim simpati�nim, �ivopisnim
�ovekom, savremenim srpskim ustanikom i hajdukom (setite se da je dobar
deo bombardovanja proveo inkognito kod jataka Na planini, na Jelici, kriju�i se od Pavkovi�evih �bira). Velja
je Ili�, izgleda, sve nezadovoljniji kako je pro�ao u preraspodeli dru�tvene
mo�i (pardon, slu�enja narodu)
unutar Nove Elite, ustoli�ene nakon Oktobarske Revolucije: svi, bre,
avanzovali, a on ni�ta (ima to i kod Du�ka Kova�evi�a: "Ho�u
svoj deo, ne�ete da me prevarite!")! Malo je to za taj kapacitet,
dokazan i prekaljen u Revoluciji! Zato se gra�anin Ili� namerio na najvi�u
funkciju � Predsednika Srbije, pa sve po�uruje rambujeovskog �ereta
Milana Scheweningen Milutinovi�a da odstupi, a kolege DOS-ovce da ga
kandiduju; ako ovi ne�e, veli Velja, mogu ja i sam! Ja ionako dobijem sve
izbore na kojima se kandidujem (to je donedavno govorio i jedan ne�to
poznatiji Ili�ev kolega, g. Bid�a Budimirovi�; sad se ne�to u�utao,
valjda je gripozan). Razume se, �elja g. Ili�a da se popne na politi�ki
krov Srbije sasvim je legitimna u demokratskom poretku � ima� pasivno,
a ima� i aktivno bira�ko pravo, pa ti vidi; za jednog profesionalnog
politi�ara ovako ne�to je i sasvim prirodno. Fascinira, me�utim,
argumentacija kojom ovaj gra�anin potkrepljuje svoju samokandidaturu; tu
se, pak, vra�amo na sindrom dece
revolucije.
Dosta je, naime, neobi�no za jednog zakletog monarhistu da se gorljivo
kandiduje za predsednika jedne republike, ali jo� je mnogo ekscentri�nije
kada jedan zakleti ravnogorac to
�ini recikliraju�i partizansku
kulturno-politi�ku matricu. Velja je Ili�, naime, prili�no iskreno
ube�en kako je oslobodio Beograd
te da mu otuda i pripada odgovaraju�i � dakle: klju�ni � deo kola�a
uticaja i mo�i unutar nove Nove Klase; tako je onomad i Drug Tito, sve idu�i preko Romanije, ujahao u Beograd, da iz njega vi�e ne iza�e
na svojim nogama. Radi se, dakle, o postmodernoj,
unekoliko "svilenijoj" recikla�i onog "prirodnog
prava" Pobednika koji Uzima Sve, na osnovu kojeg je 1944. mnoga
partizanska cokula i �izma isflekala mnoga dedinjska vrata. Ovo se,
dakako, mo�e shvatiti kao metafora, mada i ne mora: govorimo ovde o
jednom modelu mi�ljenja. Otuda
u brojnim izjavama ovih dana gra�anin Ili� nagla�eno i dosledno
kombinuje svoju predsedni�ku nominaciju sa podse�anjem na vlastite i
zemlja�ke revolucionarne zasluge, uz vajkanje na kvarne prestoni�ke
mangupe koji bi da to zaba�ure: "Drago mi je �to je �a�ak u
prevratu 5. oktobra imao veliku ulogu, a �a�ani su tada maksimalno
odradili 'posao'. Drugi �ele, me�utim, da to uzmu, prigrabe. Vidite i
sami da jedan beogradski lobi ne ispu�ta to iz svojih ruku. Kao, oni su
sve odradili, sve znali. Kada smo mi stigli u Beograd 5. oktobra, to je
bilo mrtvo more. Ni�ta se nije
doga�alo. Onda je sve krenulo. Neki beogradski politi�ari to sve sada
preme�taju u Beograd. Oni koriste medije i na njima stalno pu�taju na�
bager" ("Ve�ernje novosti", 5. 1. 2001)...
Ako je, dakle, g. Ili� u imaginaciji svojih protivnika svojevrstan dosovski
Bid�a, onda bi u vlastitoj mogao da bude ne�to kao srpski
Leh Valensa. Taj je neuki elektri�ar iz brodogradili�ta u Gdanjsku
bio istinski simbol poljskog antikomunisti�kog otpora, i to ga je
naposletku vaistinu ustoli�ilo na du�nost predsednika Poljske; tamo se,
me�utim, nije ba� proslavio (jer, sjajni revolucionari su obi�no lo�i
dr�avnici, nije im fah), i tako je vremenom toliko razorio svoju harizmu
da danas u svojoj �e�pospoliti
predstavlja izrazito neomiljenu, pomalo pateti�nu figuru. A mogao je da
bude i ostane legenda! �ovek, prosto, nije
umeo da stane; tako je to kad se, usled zauzetosti revolucionarnim
radom, ne �ita "Parkinsonov zakon", jedan jako pou�an knji�uljak
o granicama kompetencije koje je
pogubno prelaziti. Naro�ito o dr�avnom tro�ku. Zato slutim da bi
eventualna uspe�na realizacija dr�avni�kih namera g. Ili�a bila
svojevrsno perpetuiranje-u-lo�u-beskona�nost jednog pogubnog populisti�kog
modela Vo�e Oslobodioca, �ija je jedina kvalifikacija za to mesto
njegovo lavlje srce, i ona tako
opasna "duhovna" sli�nost i srodnost prostosrda�nom Srpskom
Doma�inu. Hvala lepo, imali smo ve� dvojicu takvih; obojica su na
Dedinju: jedan (za)uvek spava, a drugi nikada!
Teofil Pan�i�
