Borba sa himerama
Svakome ko je iole upućen poznato je da naš strip ovog časa ne
zaostaje za svetskim, ali taj "svako" takođe zna da radove domaćih
crtača već desetak godina nema prilike da čita
Pisati
o srpskom (pa i eks-jugoslovenskom) stripu danas znači boriti se sa
himerama. Svakome ko je iole upućen u komercijalni koliko i u
alternativni strip poznato je da naš strip ovog časa, ako je kvalitet
(ne i kvantitet!) u pitanju, ne zaostaje za svetskim, ali taj
"svako" takođe zna da radove domaćih crtača i scenarista
devete umetnosti (pogotovo u boljem, tzv. komercijalnom delu!) već
desetak godina nema prilike da čita.
Tim pre je značajan autorski napor i podvig mlade istoričarke umetnosti Anice Tucakov, koja, boreći se sa himerama, ispisuje studiju Strip u Srbiji 1975-1995 (koju je ovih dana, objavila Zadužbina Andrejević), inače jedan od prvih sistematskih pokušaja da se u fatamorganičan, nejasan svet stripa unese više istraživačko-kritičnog reda. Anica Tucakov je svoju studiju (inače magistarski rad) izvela po starom dobrom receptu: uvod-razrada-zaključak, izbegavši "destruisanje" preglednosti i jasnoće koji su "u modi" kod sličnih opita, ovde i u svetu. U uvodna tri dela knjige gđca Tucakov prati 1) Tendencije u razvoju svetskog stripa tokom '70-ih i 80-ih; 2) izvodi Lociranje u opštem preseku istorijata domaćeg stripa; i 3) bavi se Omladinskom štampom, kao gnezdom tzv. treće generacije. Ako bismo bliže osmotrili rubrike, videli bismo da je u prvom poglavlju u krokiju razmotrena ne samo istorija stripa u svetu od Žutog dečaka Autkoltovog, odnosno Vindzore Mekejevog Malog Nema, već i sagledane, koliko se na uskom prostoru moglo, neke od novijih tendencija u komercijalnom stripu Amerike, Evrope (s naglaskom na francusko-belgijsku školu), kazano ponešto o pojavi i zrenju kritičke, teoretske misli i načinjen dovoljan osvrt prema japanskim "mangama".
U
drugom delu ovog uvodnog posmatranja stripa, Anica Tucakov je skicirala
istorijat stripa u Srbiji i Jugoslaviji i nešto šire se pozabavila
Svemironima L. Stojanovića. Konačno, treći deo u uvodu studije globalno
govori o tzv. omladinskoj štampi i njenoj ulozi u pojavi "treće
generacije" – strip autora koji su, što se istorije našeg stripa
i njegovog prodora u svetu tiče, najviše postigli. U centralnom,
najboljem delu studije Anica Tucakov se zanima domaćim komercijalnim
izdanjima posvećenim devetoj umetnosti, prevashodno prateći "JU
strip", uredničke i koncepcijske izmene u njemu, videći u ovom
listu najvažnije domaće izdanje u posmatranom periodu. Autorka dosta
uspešno povezuje to izdanje Dečjih novina sa edicijom "Nikad
robom", ne zadržavajući se na nekim drugim magazinima i edicijama
gornjomilanovačke kuće ("Zenit", Biblioteka "Lale"
etc.).
Najbolje stranice u knjizi posvećene su analitičkom razmatranju strip stvaralaštva Zorana Janjetova i Željka Paheka, a potom i internacionalnim karijerama naših crtača tokom druge polovine pretprošle i cele prošle decenije, u kojima je srpski strip bio redak gost među ovdašnjom publikom, zbog raspada jedinstvenog jugo tržišta i nestajanja svih revija u kojima je ranije objavljivan. Naročito je dobro što je Anica Tucakov domaćoj publici ponudila i podatke o radovima Baneta Kerca, Dragana Lazarevića, Darka Perovića, Rajka Miloševića Gere kao stvarnih majstora srpskog stripa, koji uz Janjetova i Paheka predstavljaju i ono najbolje što smo ikada, posle radova "prvog beogradskog kruga", mogli da ponudimo svetskoj sceni. Ovo poglavlje završava se osvrtom na izlazak i koncepciju časopisa "Tron", njegovih različitih "inkarnacija", te rad alternativaca i uspeh Aleksandra Zografa. Slede zaključak, literatura i indeks (sve što u sličnim radovima i treba).
Jasno je da se pojedinim uvidima, tvrdnjama i analizama mlade autorke mogu stavljati primedbe različite ozbiljnosti – ali se ne može poreći ozbiljnost strukture njenog rada, promišljenost koncepcije i povremeno ponesenost u stilu te terminološka ozbiljnost. Literatura koju navodi ukazuje i na razloge pojedinih zanemarivanja, a mladost iz čije je vatre hrabro pristupila ovom poslu dobar je razlog da joj oprostimo poneku omašku. Konačno, čini se sasvim prirodnim da je jednoj muškoj umetnosti, sasvim himeričnoj što se aktuelne domaće scene tiče, pristupila jedna mlada žena. U svakom narednom ambicioznijem radu, Strip u Srbiji 1975-1995. moraće da bude uzet u obzir. Uostalom, o kritičkoj i estetičkoj samosvesti autorke, dodaću na kraju, svedoče i odlične ilustracije koje je odabrala.
V. Fumeti
