Vreme broj 523, 11. januar 2001.

"Promenama se, naravno, radujem, ali sam i vrlo oprezan. Plašim se da se ne završi sve 'promenama u izlogu', a da 'radnja' ostane ista kao što je bila  

Muzej Jugoslovenske kinoteke organizuje ciklus filmova “Praška škola (ne postoji)” u okviru koga će biti prikazani filmovi Gorana Markovića, Rajka Grlića, Gorana Paskaljevića, Lordana Zafranovića, Emira Kusturice i Srđana Karanovića. Na pitanje da li sebe uopšte vidi kao pripadnika nečega sto se naziva “praškom školom”, Karanović odgovara:

“Mislim da je odrednica ili kvalifikacija ‘praška skola’ već dosadila i bogu i ljudima. Ne mogu poreći da sam studirao u Pragu, i da sam tamo mnogo (ali ne i sve) naučio, i da sam se družio i družim se sa svojim kolegama iz naših krajeva koji su tamo studirali u slično vreme. Ipak, mislim da smo svi mi vrlo različiti i da se samo u nekim našim filmovima, tu i tamo, prevashodno u naznakama, mogu prepoznati uticaju češkog filma iz šezdesetih godina. Većinu filmova Rajka Grlića, Gorana Markovića, Gorana Paskaljevića, Lordana Zafranovića i Emira Kusturice vrlo cenim, i mislim da su svi oni odavno zaslužili da budu posmatrani isključivo u okviru svojih opusa, a ne ove ili bilo koje druge grupe. Uostalom, to dokazuju sve brojniji svetski festivali ili kinoteke koji prikazuju naše pojedinačne retrospektive ili traže naše pojedinačne filmove. Drugim rečima, mislim da već dugo ne pripadamo "istoj fioci" i da svi zaslužujemo posebne, ako smo uopšte nekome zaista važni. Vrlo sam protiv ideje Jugoslovenske kinoteke da nam napravi zajedničku mini retrospektivu, i to sam lično saopštio gospodinu Zelenoviću. Retrospektive bi trebalo raditi onako kako treba, ili nikako, kao i sve ostalo. Takodje mislim da postoje mnogi stariji autori koji su pre nas zaslužili svoje potpune i profesionalno pripremljene retrospektive.

Šta se onda krije ispod tog naziva? Da li je to samo oveštala fraza koja trpa različite autore u isti koš, ili odrednica koja pomaže da se razume jedan vrlo bitan segment "domaćeg" filma?

Taj naziv su izmislili razni novinari ili kritičari iz raznih razloga, možda najviše zbog činjenice da smo se u slično vreme sa svojim profesionalnim radovima pojavili na našem filmu i televiziji. Mi nikada i nigde nismo nastupali zajedno, nismo pisali nikakve estetske manifeste ili radili bilo šta slično osim što smo imali razumevanja jedni za druge i tu i tamo jedan drugom pomagali koliko smo umeli. Možda nam je zajedničko bilo što smo u Pragu dobro "ispekli zanat", ali se često zaboravlja da je većina nas na "famu" došla s pristojnim filmskim znanjem stečenim u našim kinotekama i kino klubovima u Beogradu, Zagrebu ili Splitu. Zanimljivo je da isti novinari i kritičari nikada nisu ni pokušali da stvaraju slične "koševe" ili "fioke" s drugim grupama stvaralaca iz naših krajeva. Zašto niko, makar ovako površno, nije ni pokušao da obrati pažnju na, na primer, "crnogorsku školu", "pavlovićevce", "pajkićevce", "bosanski lobi" itd., koji su, kao neformalne grupe i pojave i te kako postojali ili postoje u našem filmu?

Nedavno je u Sloveniji održana retrospektiva vaših filmova. Da li se još uvek može govoriti o postojanju “postjugoslovenskog” kulturnog prostora kao nekakve celine?

Mislim da takav prostor postoji i da razne politike nisu mogle niti će moći da ga unište. To se vidi svakodnevno i po koncertima, izložbama slikara, putovanjima jednih i drugih na sve strane. Mislim da će se u kulturi, pored sporta i ekonomije, ponovo uspostaviti trajne veze. To, naravno, neće biti nikakav pokušaj restauracije bivše Jugoslavije – to u ovom trenutku verovatno i nije potrebno – ali će se određena interesovanja i još više razvijati. Mislim da u Sloveniji, na primer, postoji mnogo veći interes za naše filmove i za našu rok muziku nego za naše industrijske proizvode, dok je kod nas ta situacija obrnuta. Mi bismo rado ponovo videli belu tehniku “Gorenje” u našim domaćinstvima i možda pili slovenačka vina, ali nas još ne zanimaju slovenački filmovi ili slovenačka muzika. Ali i to su neki zakoni tržišta.

Da li ova vrsta retrospektive, tj. svođenja računa, ostaje u senci činjenice da poslednjih deset godina niste snimili nijedan dugometražni film?

Na neki način da, ali ja u Sloveniji figuriram kao živ i koristan autor. Postoji velika šansa da sledećeg proleća snimim jedan film, jednu neobičnu koprodukciju u kojoj bi učestvovale Francuska, Engleska, Nemačka, Slovenija i Makedonija, bez, nažalost, i jednog jedinog dinara iz ovih krajeva u kojima sam se rodio. S druge strane, razni ljudi koji pišu scenarija u Sloveniji za slovenačke filmove traže pomoć, i ja se trudim da im u tome i pomognem.

Retrospektive se ne prave samo za ljude koji su završili karijeru. Uostalom, ovo nije moja prva retrospektiva. Nisam jedini takav autor ni iz ove zemlje, a kamoli iz sveta, kome organizuju retrospektivu. To je jednostavno poklanjanje pažnje nečijem radu. Mislim da smo to ovde zaboravili. Već dugo nisam video da neko prikazuje nečiji ciklus filmova na bilo kom televizijskom kanalu a koji bi bio sistematski pripremljen. Što je ranije radila naša državna televizija. Filmovi se kod nas tretiraju kao potrošna roba za popunjavanje vremena između dve emisije vesti ili razgovora sa političarima.

Da li vaša generacija ne snima filmove zato što se nije snašla u novim okolnostima ili zato što nije želela da prihvati postojeći sistem vrednosti?

Mislim da su oba razloga tačna, ali da ih ima još puno. Nekad su o filmovima odlučivala umetnička veća koja nisu bila baš uvek srećno sastavljena, ali je ipak o tome odlučivao neki relativno stručni kolegijum. Mislim da je u ovom sveopštem haosu u poslednjih deset godina nastala jedna drugačija kinematografija koja je, ubeđen sam, više producentska nego autorska. Uglavnom su producenti ti koji odlučuju šta će se snimati. Dokaz za to je da od filma više niko u ovoj zemlji ne živi ni pristojno, osim možda upravo tih producenata.

S druge strane, kao i uvek, kod nas su u poslednjih deset godina veliki broj filmova radili veoma mladi ljudi, što je jako lepo. Međutim, mladi ljudi, to se zna, spremni su da rade pod bilo kojim uslovima i na bilo koji način. Oni možda imaju labavije kriterijume. S producentske tačke gledišta, oni su mnogo lakši za saradnju nego što bismo mi bili. Mi imamo neke standarde, neke kriterijume, i u svoje ime mogu da kažem da ne bih radio film po svaku cenu. Radio bih samo neke filmove na određeni način.

Mislite da je, sa druge strane, taj “producentski kriterijum” doveo u pitanje umetničku vrednost filma?

Možda nisam najpozvaniji da to kažem, o tome bi trebalo da odlučuju drugi ljudi, ali mislim da jeste. Mislim da se velika većina filmova kod nas radi mnogo površnije nego što bi to trebalo, uz pomoć najraznovrsnijih “budženja” i šibicarenja, što se neumitno odražava na njihov kvalitet. To što se oni pojave na nekoliko festivala ne govori o njihovoj vrednosti, jer danas svaki veći grad ima festival. Naravno, to ne znači da za ovih desetak godina u takvim uslovima nisu proizvedeni neki značajni i zanimljivi filmovi.

Teško je poverovati da reč o pukoj koincidenciji što niste radili upravo u deceniji u kojoj je vladao određeni politički poredak. Mislite li da tu postoje neke dublje veze?

Pa ne znam, verovatno postoji. Mene niko nije hapsio niti terao da idem, ali možda zbog nekih intervjua ili prilično jasnog stava prema svemu onome što se ovde dešavalo deset godina nisam bio najsimpatičniji ljudima koji su posedovali novac ili imali bilo kakva sredstva za investiranje u film. Po raspadu Jugoslavije i svim tim užasima, stradanjima, tragedijama i destrukcijama, javno sam izjavljivao da ne želim filmove u zemlji dok traje rat, zbog čega sam i otišao u Ameriku i prihvatio da tamo budem profesor. Vratio sam se posle Dejtonskog sporazuma, jer sam smatrao da je došlo vreme mira i razuma, međutim pogrešio sam u proceni, i tek od tada sam pokušavao sam da radim film. I eto, tako taj film pakujem i, ako ga spakujem, kako mi to kažemo, uz pomoć nekih stranih producenata, realizovaću ga u Makedoniji a ne u Beogradu.

Šta će biti vaš sledeći projekat?

Opredelio sam se da pravim neobične filmove. U tom smislu, i ovaj film je stilski dosledan svim mojim prethodnim ambicijama i shvatanjima filma, mada se razlikuje od svega što sam do sada radio. To bi trebalo da bude romantična komedija o izbeglicama, nalik na bajku, što već zvuči kao nešto nemoguće, odnosno kao neki oksimoron. Mislim da to može da bude vrlo zanimljiv film za publiku u bivšoj Jugoslaviji, a možda i u Evropi i svetu, što potkrepljuje činjenica da je pet različitih fondova i još toliko producenata za sada oduševljeno scenarijem. To govori da ima nade da nastane film koji bi trebalo da se zove Sjaj u očima.

Mislite li da se ovde nešto suštinski promenilo, nešto što će omogućiti da se ponovo nesmetano radi?

Pa, ja se nadam, ali sam i vrlo skeptičan. Po čaršiji, nažalost, kruže isključivo priče o nekim kadrovskim promenama – na primer na rukovodećim mestima u kulturi. Zasad samo u teatrima, a biće uskoro i sa filmom. Međutim, ne vidim da neko još spominje bilo kakvo sistemsko rešenje koje bi tim novim ljudima omogućilo da bolje i profesionalnije rade svoj posao. Koliko znam, ne postoje ni zakon o pozorištu, ni zakon o filmu, ne znate kako se proizvode filmovi, ni kako se rade predstave, kako funkcionišu pozorišta itd. Čini se da je za to možda još rano u ovom sveopštem haosu, ali bih voleo da se što pre i u svetu kulture pokaže makar dobra volja za promenama koje neće biti samo kozmetičke, da ne razmišljamo samo o tome da neki nepodobni odu a podobni se vrate. Malo sam skeptičan i malo mi miriše da je opet u pitanju neka kvazivernost, a manje stručnost. Sada je veliko pitanje i koliko ima zaista neukaljanih ljudi u svim sferama javnog života, bar u kulturi.

Kakva je perspektiva ovog prostora nakon odlaska prethodnog režima, to jest da li zadržavate bilo kakvu rezervu prema smeru političkih promena (u smislu intenziteta, radikalnosti tih promena, izvodjenja bivših čelnika pred sud...)?

Mi smo sad svi možda nestrpljiviji nego što bi trebalo. To je možda rezultat i očaja u kome smo svi, kao pojedinci i kao društvo, tavorili poslednju deceniju. Treba sačekati pre definitivnih hvala ili kritika. Promenama se, naravno, radujem, ali sam i vrlo oprezan. Plašim se da se ne završi sve "promenama u izlogu", a da "radnja" ostane ista kao što je bila. To će se sigurno desiti ako se sve promeni samo kozmetički, kadrovski, i samim tim površno. Kad su meni bliske delatnosti u pitanju (film, televizija, pozorište), onda sam siguran da ništa ne može krenuti zaista nabolje ukoliko se ozbiljno i sistematično ne pristupi korenitim promenama u sistemima funkcionisanja i finansiranja tih delatnosti. Pre novih i preciznih zakona i u ovim oblastima, nema nade za ozbiljan napredak. Siguran sam da će sve ostalo biti samo "preraspodela siromaštva", u kojoj će drugi ljudi nekim drugim ljudima davati crkavicu na "jednokratnu upotrebu". Pribojavam se i da će ponovo, kao u celokupnoj istoriji Srbije, prednost imati navodno politički podobni (uglavnom regrutovani od "vojnika svih vojski") nad onim zaista stručnim. U tom slučaju će ovi drugi nastaviti da se iseljavaju u inostranstvo ili zatvaraju u ćutanje, bez obzira na generacijsku pripadnost. A to nikako neće valjati.

Slobodan Kostić

Srđan Karanović je magistrirao filmsku i TV režiju na FAMU u Pragu 1970. Režirao preko 70 dokumentarnih, kratkih igranih, namenskih i reklamnih filmova i propagandnih spotova. Režirao igrane filmove Društvena igra (1972), Pogledaj me, nevernice (1974), Miris poljskog cveća (1978), Petrijin venac (1980), Nešto između (1983), Jagode u grlu (1985), Za sada bez dobrog naslova (1988), Virdžina (1991). Autor je i jedne od najpopularnijih TV serija – Grlom u jagode (1975). Njegovi filmovi su prikazivani sa velikim uspehom na svim značajnijim filmskim festivalima širom sveta i bili otkupljeni za prikazivanje u preko 30 zemalja. Sam ili u saradnji, pisao je scenarija za sve svoje filmove i TV emisije. Bavi se i pedagoškim radom (Fakultet dramskih umetnosti, New York University, Brooklyn College of CUNY, Wesleyan University, Boston University). Napisao je knjigu Dnevnik jednog filma – Virdžina 1981-91 (Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 1998). Po tekstu Ranka Božića režirao je i pozorišnu predstavu Nek ide život u Zvezdara teatru u Beogradu 1999. god. Imao je retrospektive svojih filmova na festivalima u Larošelu (1986), Solunu (1999), kanadskoj kinoteci u Montrealu (1988) i na Bruklin koledžu u Njujorku (1989). Bio je član međunarodnih žirija na festivalima u Montrealu, Istanbulu, Bratislavi, Troji (Portugal) i Solunu.

prethodni sadržaj naredni