Kreativna moć stripa
"Mislim da je odavno prošlo vreme kada su se pod stripom
isključivo podrazumevali Veliki
Blek ili Zagor. To više
nije naša borba"
Autor
knjige Strip u Srbiji 1975-1995. Anica
Tucakov rođena je 1971. godine, diplomirala na Filozofskom fakultetu na
Katedri za istoriju umetnosti, a magistrirala Istoriju moderne umetnosti
na istom odeljenju 1999. Ova knjiga je zapravo prerađena magistarska
teza. Trenutno završava masters program na New York University – Visual Arts i stažira u Muzeju moderne
umetnosti u Njujorku. Na pitanje o odnosu prema stripu u svetu i kod nas
Anica Tucakov odgovara:
"Što se tiče odnosa prema stripu u svetu i kod nas, moram reći da je strip u Americi tek nedavno ostvario dignitet gra†čke discipline sa ozbiljnim umetničkim potencijalima, možda najviše zaslugom Spiegelmanovog Mausa. Osvojivši najpre Pulicerovu nagradu, a potom i priređujući samostalnu izložbu u Muzeju Moderne umetnosti u Njujorku 1992. godine i samostalnu izložbu u Jevrejskom muzeju, slučaj Arta Spiegelmana speci†čan je po tome što je na širokom planu, u jednom dahu, uverio javnost Amerike da se stripovima može nešto ozbiljno reći. Tu je istina bio i problem – u prvobitnom isticanju Mausovih narativnih, ali potom i likovnih dostignuća. Danas stripovi počinju zauzimati sasvim ravnopravno mesto sa svim ostalim umetničkim delima u velikim retrospektivama (npr. trenutno kao deo 'Open Ends' – završnog ciklusa MoMA 2000) ili u galerijskim izložbama. Najzad odavno već postoje i velike institucije koje se bave Devetom umetnošću – u Americi je poznat muzej stripa u Bocca Ratonu na Floridi koji je rezultat napora grupe poznatih autora -Miltona Caniffa, Walta Kellija, Morta Walkera, Dicka Browna, Nacionalna galerija karikature i stripa u Washingtonu ili privatna kolekcija Arta Wooda sa 45 000 stripova. Sa druge strane Evropa odavno prepoznaje kreativnu moć stripova. Zapravo, tako dinamična strip scena uslovila je i stvaranje aktivne kritičke svesti, tako da vrlo rano najveće izdavačke kuće počinju objavljivati monogra†je posvećene određenim fenomenima stripa. Povećava se i broj salona, kongresa, konvencija, dok danas internacionalni godišnji salon stripa u Angoulemeu predstavlja ne samo najvažniji događaj na svetskoj sceni stripa već i jednu od najrenomiranijih svetskih kulturnih manifestacija. Prošle godine je na ovom festivalu strip Dražena Kovačevića, Gorana Skrobonje i Vladimira Vesovića Točak osvojio i prvu nagradu izdavačke kuće 'Glenat'.
Kod nas je verovatno od delovanja 'Novog kvadrata', kao medijski najeksponiranije autorske grupe, a potom i svih umetnika koji su radili pod okriljem studentske i omladinske štampe u drugoj polovini '70-ih i početkom '80-ih godina, eksperimentalni karakter stripa najviše došao do izražaja. Tada se organizuju i prve izložbe stripa, saloni i konvencije. Mislim da je odavno prošlo vreme kada su se pod stripom isključivo podrazumevali Veliki Blek ili Zagor. To više nije naša borba. Međutim, sada bi trebalo izgraditi promišljenu izdavačku politiku koja će pružiti esencijalnu podršku i bazu čitavoj disciplini."
"VREME": Šta je to što je obeležilo strip u Srbiji u poslednjih dvadeset godina? ANICA TUCAKOV: Izrazita složenost, rekla bih, i kontradiktornost izvesnih pojava vezanih za strip stvaralaštvo, ali prvenstveno pojava upečatljivih autorskih opusa, iako krajnje divergentnih, no podjednako snažnih i uticajnih. Nakon epohalne pojave Svemirona Lazara Stanojevića sredinom '70-ih godina i paralelno fascinantnog magazina "Pegaz", koji je svedočio o postojanju kompetentne strip eskpertize, verujem da su Zoran Janjetov i Željko Pahek stvorili najznačajnije autorske opuse u poslednjih dvadeset godina, pomerajući na taj način i domete nacionalne produkcije. S druge strane, jedini pouzdani temelj postojanja strip produkcije u jednoj zemlji jeste postojanje vitalnog strip magazina, što je u periodu od 1978. do 1986. bio "YU strip". Prateći Rustemagićev proboj domaćeg stripa na inostrana tržišta, domaći autori su od početka poslednje decenije XX veka počeli sasvim odlučno da nastupaju na internacionalnoj sceni – što je bilo uslovljeno što postojećom socio-ekonomskom situacijom, što normalnim sledom u razvitku pojedinih karijera. Dragan Lazarević, Darko Perović, Rajko Milošević ili doajen domaćeg akcionog stripa Branislav Kerac i danas redovito dostižu najviše tiraže sa svojim radovima objavljenim u inostranstvu. Najzad, pojava sasvim mladih ali tako silovitih autora tokom druge polovine '90-ih (autorska grupa "Momci", Milan Pavlović, Geto, Aleksa Gajić...) svedoci o kontinuiranom prisustvu zapaženih autora na srpskoj strip sceni iako trenutno ne postoji regularna strip-produkcija u zemlji.
Postoji li neki zajednički imenitelj koji spaja autore različitih generacija i raznovrsnih stilova koji rade na domaćoj sceni? Svi pomenuti autori i zasebno izdvojene karijere upravo po svojim tehničko-formalnim karakteristikama i izgrađenim stilskim determinantama svedoče kako strip kao medij pruža mnoštvo puteva ka sasvim različitim ali podjednako dobrim autorskim dometima. Stoga bih rekla da fascinacija samim medijem u veoma raznolikim interpretacijama preovlađuje našom scenom. Danas je to potencijal jer, osim nepobitno talentovanih autora, gotovo da nema okolnih uslova za egzistenciju regularne strip produkcije.
Ima li u domaćem stripu autora koji mogu da se uklope u ono što se dešava u svetu? Mnogi naši autori rade isključivo za internacionalne izdavačke kuće, i to ne samo uklapajući se u postojeće stilske determinante već i prateći sopstvene autorske impulse autentičnih autorskih rešenja – Dragan Lazarević je prateći Waltherijeve koordinate kvalitetom kompozicionih rešenja sa Rubinom postavio nove odrednice ovog polurealističnog pristupa belgijske škole, bravuroznost Janjetovljevih poslednjih albuma (Technoperes) ostvaruje domete koje je jako teško pratiti. Međutim, prisustvo tzv. autorskog stripa, koji danas dominira i američkom o†cijelnom kulturnom scenom, sticajem okolnosti je u našoj sredini bilo najrazvijenije ovih poslednjih par godina. Takvi radovi su na najprirodniji način našli svoj put ka inostranim izdavačima i inostranom tržištu – jedan od naših najpoznatijih reprezentanata tog trenda jeste Aleksandar Zograf.
Kako da strip izađe sa margine kulturnih događanja na koju se gura po inerciji? Tako što će ga više biti na štandovima i u knjižarama. Lepo je što naši autori imaju zavidnu internacionalnu reputaciju, svakako su veoma dobri i svi samizdati koji preovlađuju našom strip scenom poslednjih godina, ali pravu podršku i kulturni legitimitet strip ne dobija u magistarskim radovima, knjigama i na izložbama, koji svedoče da su to tako kompleksna i fascinantna umetnička dela, već u strip magazinima adekvatnim izdavačkim projektima i produkciono-distributivnoj mreži koja će omogućiti da svi ti talentovani ljudi zbilja žive od svog rada. Bez jedne takve, zdrave situacije, strip se neće pokrenuti sa margina kulturnih dešavanja, iako po svom kvalitetu dela "devete umetnosti" kod nas već odavno pripadaju samom vrhu ostvarenja iz domena gra†čkih umetnosti.
R.K.
