Pucnji u Dubrovniku
Pokušaj ubistva poznatog dubrovačkog (i hrvatskog) advokata Srđa
Jakšića dramatično je upozorenje: ni godinu dana nakon što su na
izborima pobedile HDZ, stranke vladajuće šestorke u Hrvatskoj nisu u
stanju da suzbiju sve agresivnije aktere neoustaške reakcije
U
subotu 30. decembra u 19:30, advokat Srđ Jakšić izašao je na terasu
svoje kuće na Lapadu da uzme cigarete koje je zaboravio na baštenskom
stolu. Nekoliko minuta pre toga sa terase su u kuću ušli njegova supruga
Vera i troje dece. Advokat Jakšić ugledao je tri maskirana lica na
stepeništu kojim se sa staze pored Lapadskog zaliva (lungo
mare) ulazi u porodično imanje; nije imao vremena da reaguje jer je
barem jedno lice otvorilo vatru iz nečega što se Jakšiću učinilo da
je oružje s prigušivačem. Od četiri ispaljena hica, tri su ga
pogodila: u stomak i lakat leve ruke; očigledno je ruka atentatora bila
sigurna, budući da je pucao sa razdaljine od oko deset metara, a Jakšić
ga je očigledno iznenadio neočekivano se pojavivši na terasi. Počinioci
su odmah pobegli, a Jakšićev rođak koji živi u susednoj kući pozvao
je policiju i hitnu pomoć. Zahvaljujući trenutnoj reakciji hitne pomoći
i naporima lekara dubrovačke bolnice, Srđ Jakšić je preživeo i uspešno
se oporavlja. Policijskoj upravi dubrovačkoj trebalo je četiri dana da
iz bolnice uzme izvađene projektile (kal. 7,65 mm), a pet dana da od žrtve
atentata uzmu izjavu, iako je advokat Jakšić sve vreme bio pri svesti.
Nikakvo čudo: dubrovačka policija nikada nije otkrila lica koja su 1994.
u kancelariju Srđa Jakšića ubacila eksplozivnu napravu i razorila je...
Sutradan uveče, supruga advokata Jakšića Vera napadnuta je dok se autom
vraćala iz bolnice u društvu osmogodišnje ćerke: nekakav lik skočio
je na haubu parkiranog vozila i počeo da udara po njemu, vičući da
"Jakšićima u Dubrovniku nema mjesta" i preteći smrću celoj
porodici, uz pominjanje etničkog porekla i partizanske prošlosti Jakšića.
Vera je mobilnim telefonom odmah pozvala policiju, ali joj je rečeno da
dođe u stanicu i podnese prijavu tamo; policija se ipak pojavila četvrt
sata kasnije, kada je napadač pobegao.
OČEKIVANE REAKCIJE: Medijske reakcije bile su očekivane: sa određenim zakašnjenjem zbog novogodišnje gužve "Novi list" i "Jutarnji list" nedvosmisleno su osudili ovaj atentat, dok su HRT, "Večernji list" i "Republika" (uspešni novi dnevnik iz "Nacionalove" kuće) profesionalno izvestili o događaju, očekivano ocenivši – da je reč o zločinu. Neki listovi, međutim, kao što se i očekivalo, dali su drugačiji ton: Srđ Jakšić nazvan je tako "kontroverznim odvjetnikom koji je branio dubrovačke Srbe i ratne zločince"; maltene je sam kriv za ono što mu se desilo i za opasnost koja je zapretila – a preti i dalje – njegovoj porodici. Naime, na hrvatskoj nacionalističkoj i neoustaškoj desnici ubijanje onih koji "brane Srbe" i "ratne zločince" (koji nisu Hrvati) smatra se za stvar normalnu. Kada je krajem avgusta podmetnutom eksplozivnom napravom ubijen u Gospiću Milan Levar, haški svedok u istrazi o pokolju gospićkih Srba 1991, neoustaška desnica je to pozdravila javno i glasno – bez ikakvih posledica.
Kad je o ratnim zločinima reč, istina je da je Srđ Jakšić nedavno uspeo da odbrani izvesnog Dejana Subotića iz Herceg-Novog od optužbe za ratni zločin; činjenica je, međutim, da je optužnica bila smešna, da su svi svedoci govorili u korist optuženog i da je reč očigledno bila o nameštaljci, nespretnoj toliko da čak ni dubrovački sud nije hteo da se bruka osuđujućom presudom. Problem je u nečem drugom: Srđ Jakšić je advokat; čovek koji se celog života borio za vladavinu prava i poštovanje zakona. Zastupao je sve bez razlike, uključujući i pola dubrovačke policije u sporovima oko radnog staža, stanova itd. Srđ Jakšić je – pored toga – i potomak stare i ugledne dubrovačke porodice, koja je – kao i sve drugo staro i ugledno u Dubrovniku – trn u oku novim gospodarima starog grada, Hercegovcima i drugima koji su 1991. i kasnije "šljegli" i zauzeli Dubrovnik, vazda sumnjiv nacionalistima zbog svog tradicionalnog gospodstva i "kosmopolitizma".
SPECIFIČNI
KONTEKST: Neoustaški elementi mrze Dubrovnik ništa manje od
trebinjskog kamiondžije i pjesnika Božidara Vučurevića; mrze ga, mada
im se ne gadi da otimaju najbolje gosparske kuće... Atentat na Srđa Jakšića
dogodio se u specifičnom političkom i psihološkom kontekstu u
Hrvatskoj, kontekstu "druge republike", posle pobede koalicije
šest stranaka 3. januara 2000. i pobede Stipe Mesića 7. februara iste
godine. HDZ, razbijen Tuđmanovom smrću i izbornim porazom, uplašen od
rasvetljavanja sopstvenih kriminalnih operacija, pregrupisao se veoma
brzo. Kao glavna odbrambena taktika pojavio se termin "revanšizam",
kao da 1990. HDZ nije nemilosrdno razjurio sav kadar, stručan i ostali,
bivšeg režima i državni aparat napunio svojim – sada vidimo
korumpiranim i nesposobnim – pristalicama. Priroda koalicije šestorice,
zasnovane na imperativu da se HDZ konačno otera s vlasti, slična je
prirodi našeg DOS-a: reč je o suviše heterogenim koalicijama. Ostavimo
li DOS po strani, unutar hrvatske šestorke došle su do izraza napetosti
između građanski i nacionalistički nastrojenih stranaka. HDZ i neoustaški
desničarski elementi ubrzo su u HSLS-u Dražena Budiše prepoznali slabu
kariku šestorke: Budišina sujeta, povređena porazom na predsedničkim
izborima, približila ga je nacionalističkoj desnici, pa je panični
strah od optužbi za "revanšizam" postao poluga za sprečavanje
suštinskih promena u Hrvatskoj.
UPOZORENJE: Tako se desilo da je neoustaška desnica uspela da se – uprkos malobrojnosti i kompromitaciji – nametne hrvatskoj javnosti kao politički faktor: uz zdušnu pomoć nereformisane Hrvatske televizije i nekih drugih medija, uz podršku dela crkve i jakih ostataka bivšeg režima u vojsci i policiji. Neodlučni Ivica Račan, uplašen da bi se koalicija mogla raspasti, popuštao je mesecima i sada ima u Hrvatskoj jednu povampirenu, veštački naduvanu neoustašku mrakobesnu desnicu koja je naglo zaboravila ko je pobedio u Drugom svetskom ratu, ko je doneo Ustavni zakon o saradnji sa Haškim tribunalom (Franjo Tuđman, ako je neko zaboravio) i ko je koga klao od 1991. nadalje. Tako su se namnožili "stožeri za obranu digniteta Domovinskog rata"; tako je nikao nakazni spomenik Juri Francetiću u Slunju i tako se još niko nije usudio da ga ukloni; tako se u hrvatskoj javnosti svako malo javljaju neonacisti, antisemiti, klerofašisti i NDH-nostalgičari, nekažnjeno i slobodno vršeći krivična dela iz KZ-a Hrvatske (širenje rasne, verske i nacionalne mržnje).
Tako je na kraju ubijen Milan Levar u Gospiću i tako je umalo ubijen Srđ Jakšić u Dubrovniku: naime, preovlađujući način mišljenja u javnom mnjenju, čije je stvaranje nova hrvatska vlast dopustila sve plašeći se "revanšizma", ne samo da dopušta nego i ohrabruje političko ubistvo.
Ovaj dubrovački atentat upozorenje je veoma ozbiljno, jer je korak dalje u eskalaciji političkog nasilja u Hrvata: to bi bilo kao kada bi ovde neko – daleko bilo! – probao da ubije Gradu Nalića, Biljanu Kovačević-Vučo ili Nikolu Barovića (neka nam oproste na samoj primisli!). Ako hrvatske vlasti ovaj pokušaj ubistva budu tretirale s onom lakoćom sa kojom su do sada tretirale druge zločine i skandale neoustaške desnice, polako će doći red i na njih; a tada će biti kasno.
Miloš Vasić
