Nasleđe moderne
Arhitektura nikada u istoriji nije bila toliko autonomna kao u
dvadesetom veku. U narednih nekoliko brojeva "Vremena" profesor
Miloš Bobić predstaviće tokove arhitektonskog stvaralaštva u kontekstu
društva na pragu novog milenijuma
Kraj
je veka. Mnoge su stranice ispisane, a jos više će ih biti posvećeno
veku koji su, pored svetskih ratova, obeležili automobil, avion,
elektronske komunikacije, pornografija i rokenrol. Ipak, sud o veku u kome
još živimo ali izgleda kao da ga požurujemo doći će u budućnosti, sa
zavidne distance. Sat neumitno kuca.
U dvadesetom veku, kao i u svim prethodnim, zadržale su se konstante
koje će pomoći da se bolje i realnije sagledaju njegove vrednosti,
doprinosi i padovi. U familiji tih kontinualnih ljudskih delatnosti
arhitektura ne zauzima najznačajnije mesto, ali je nezaobilazni činilac,
a pre svega beležnik. Arhitektura povezuje tehnološke mogućnosti,
ekonomiju, socijalni kontekst i kulturu društva. Ona odražava društveni
totalitet, smatraju pre postmoderni teoretičari.
Postoji još jedan, važan razlog za obraćanje pažnje na arhitekturu.
U celoj istoriji civilizacije, arhitektura nije bila toliko autonomna.
Arhitekti su u odlazećem veku redove zamenili estetskim kodeksima a
utopijska tradicija odigrala je ključnu ulogu u njenom razvoju. Broj i
usmerenja pokreta nastalih od dvadesetih godina do danas toliko je bogat i
raznolik da toj gustini nije moguće naći odgovarajuću u istoriji. Više
nego ikada ranije arhitekti su uspeli da utiču na formiranje ukusa i
navika svojih investitora i društva. Stvaralačka sloboda i sloboda izražavanja
mnjenja arhitekata, međutim, ne može se posmatrati odvojeno od
liberalizacije na svim drugim poljima i od ukupnog istorijskog konteksta.
Ona iz njih proizlazi.
Već sam naslov serije dvostruko je određen. Prvo, ona obuhvata prikaz
desetak kuća s kraja veka. To su građevine koje privlače pažnju nekim
od svojih vrednosti, ili predstavljaju neku od tendencija devete decenije.
Druga odrednica je metafora koja svoj koren ima u etnologiji. Naime,
pripremajući se za zimu zemljoradnici prave nad lejama zemljane humke.
One štite plodove da prezime. Ove humke zovu se kućice. Kada se u proleće
razgrnu, počne da klija nova biljka koja na kraju ciklusa dâ i plodove.
Tako će i savremene konceptualne naznake u sledećem veku postati osnov
mišljenja arhitekture.
Namera mi nije da se neposredno bavim istorijom i sumiranjem. Za to
treba mnogo više prostora, javnog interesa i distance. Čini se većim
izazovom pokušaj anticipacije tokova arhitektonskog stvaralaštva u
kontekstu društva na pragu novog milenijuma. Uz taj rizik, smatram
neophodnim da formulišem tačku gledišta iz koje je izbor napravljen i
ograničenja koja su mu bila pretpostavljena.
Ovaj izbor kuća za kraj XX veka napravljen je iz diskursa moderne.
Moderna je neizbežna tema teorijskih radova o arhitekturi, bilo kao teza
bilo kao antiteza. To nije pitanje mode. Dvadeseti vek obeležen je
modernom. Njena aktivna faza trajala je nešto više od tri decenije (od
početka veka do početka Drugog svetskog rata), dovoljno da ga obeleži
ali i da stvori armiju sledbenika. Svaki savremeni arhitekta učio je i
razvijao se na njenom iskustvu, gradeći svoju radnu filozofiju na podržavanju
ili otporu modernoj doktrini. Zato se može reći da je duh moderne vezivo
veka. Ipak, oduševljenje izazvano verom u "oslobađanje od fizičkog
rada" ostalo je za nama. Generacije rođene u ovom veku rade
naviknute da koriste tehnička sredstva. Od pojave "Vers une
Architecture" 1923, godine, Korbizijeove ode mašini u kontekstu nove
arhitekture, pravac nije bitno promenjen. Kompjuteri, lejzeri, novi oblici
transporta i komunikacija znaci su napredovanja na istoj razvojnoj liniji.
Zato nema preteranog uzbuđenja. Zapravo, nema euforije sa početka veka.
Ekran je postao trg, a sajtovi se posećuju kao zgrade. Mašine su
stvarnost, a suštinske postavke futurističkih vizija ostale su
istorijski dokumenti o veri arhitekata u mogućnost promene sveta.
Iz tih razloga su tri odrednice moderne: angažman, strukturalizam i
prosvećivanje, koje je početkom šezdesetih godina, na tradiciji dela
Padžina, Raskina i Morisa, definisao teoretičar R. Benam (Banham),
merila kojim treba vrednovati i arhitekturu dvadesetog veka. Na taj način
se ona može dovesti u vezu sa drugim kulturnim vrednostima, u kontekst
vremena, jezika i istorije, a tako i razumeti.
Angažman
U
nikada neobjavljenoj anketi o perspektivama devete decenije tvrdio sam da
će moralni aspekt imati najveći uticaj na oblike građenog sveta i
arhitekture posebno. U ovom tekstu je preovlađivala nada u sazrevanje
svesti o neminovnosti promene ponašanja. U kontekstu postmoderne
ideologije kojom je otvorena faza pluralizma građenog sveta, činilo se
da je pitanje individualne odgovornosti najznačajnije. Drugim rečima, u
centar sam stavio pitanje angažmana arhitekata a ne rezultate. Šta se od
ovoga ostvarilo?
Socijalni angažman ostao je u drugom planu. Postmoderna filozofija,
utemeljena u slobodi izbora i ponašanja pojedinca pretpostavila je proces
komercijalizacije i nove ekonomske strategije socijalnoj ideji. Ne treba
zaboraviti da je doba socijalne brige bilo najznačajniji podstrek i vreme
u kome su se razvijale i proveravale osnovne postavke moderne. Danas je,
pak, tržište glavni reper i faktor koji utiče na arhitektonsko stvaralaštvo.
Promenjeni način raspodele sve skromnijih državnih budžeta i kultura
divelopera glavne su sile prostornog razvoja. U mnogo čemu situacija
nalikuje drugoj polovini XIX veka, kada su špekulanti zemljištem odlučivali
o izgradnji grada. U Londonu tog vremena novac srednje klase usmeravao je Cubbit, u Beogradu dvadesetog neki Mihajlović. U takvoj situaciji,
težište angažmana arhitekata sa socijalnog je prebačeno na ekološki,
tehnološki i kulturološki plan arhitekture i građene sredine, a pitanje
konzervativizma postalo je osetljivije.
Strukturalizam
Pri opisanoj promeni načina mišljenja pitanje strukturalizma izgleda
prevaziđeno. Međutim, postoji znatna razlika između tumačenja
strukturalističkog metoda u teorijama poststrukturalizma i
dekonstruktivizma i strukturalizma u arhitekturi. Logika strukturnog mišljenja
i građenja prostora ugrađeni su u proces rada arhitekata. To je merilo
kojim se proverava stabilnost, trajnost, društvena razumnost i ekološka
odgovornost arhitekture.
Uopšte uzevši, tehnokratsko usavršavanje, koje podrazumeva
ponavljanje postupka, dominira nad eksperimentom. To ne znači da je ono i
bez vrednosti. Naprotiv, tehničko i proizvodno savršenstvo stavlja se u
prvi plan. Na njemu se baziraju prostorne metafore i ukupna veština
pravljenja arhitekture. Izbor mesta primene, kombinovanje i preciznost
spajanja materijala i svojstva njih samih daju osnovni ton delima kraja
decenije.
Prosvećivanje
Na planu teorije i obrazovanja arhitekata, situacija odaje
ambivalentnost vremena. Dok na jednoj strani razvoj teorije očigledno
stagnira, čemu je uzrok i opšte stanje društvene svesti a čija je
posledica gubitak orijentacije arhitekata, pa i regresira u smislu
definisanja njihovih ciljeva i programske određenosti, prestižne škole
u svojim curruculumima načelno ističu svoja teorijska polazišta. Teorijska
orijentacija postaje obavezan znak prepoznavanja. Njom se spekuliše bez
suštinskog doprinosa njoj samoj. Prodaja magle je bitan uslov, ambalaža
projekta.
Poništavanje ili pomeranje granica između oblasti, najznačajniji
pomak koji je usledio iz Fukoove filozofije, omogućilo je kompleksnije
sagledavanje sveta, posebno u graničnim oblastima, što arhitektura po
definiciji i jeste. Danas se svaki oblik apstrakcije uvrštava u domen
teorije. Takav pristup ne može doneti stvaran napredak u razumevanju
pojava i tokova. U "teoriji savremene prakse", čiji su najznačajniji
predstavnici Kolhas (Koolhaas) i Ajzeman (Eizeman) recikliraju se izvorne
teorije, tumače se i stvaraju se hibridne teorije upriličene
novom/promenjenom kontekstu. Iako Sintija Dejvidson zapaža da će postojeći
maćehinski odnos društva i arhitekata prema teoriji biti skupo plaćen u
budućnosti, točak se još uvek okreće. Blato se čini bezbedno daleko.
Teme
Postmoderno je doba. Stepen slobode delanja arhitekata je povećan, a
privid mogućnosti dosezanja novih horizonata neograničen. Postmoderna
ideologija, uostalom, zasnovana je na ideji oslobađanja individue. Njen
fokus u arhitekturi bio je na rušenju doktrine moderne. Pogođeni su
isključivo loši derivati osnovnog učenja. Njen produkt je manje važan
od filozofskog polazišta. Opšte posledice su pluralizam različitih životnih
stilova i bogatstvo oblika. Na kraju veka dostignuto je "šizofreno
stanje" formalne slobode koja se ogleda u pokušajima da se pobedi
kontinuitet, da se uradi dosad neoprobano, da se ode iza horizonta. Možda
će neko u budućnosti da se pozabavi uslovljenošću pojave postmoderne
arhitekture, filozofije i geografije i jačanja političkog
konzervativizma u Evropi. Sloboda nadohvat ruke nije uvek i sloboda sama.
Slobodno je ono što je istovremeno i odgovorno prema sebi i prema
sredini.
Kantovu filozofiju centrizma u drugi plan je potisnuo princip
relativnosti. To je nesumnjivo najvredniji teorijski pomak koji je
postmoderno mišljenje napravilo. Međutim, taj novi stepen oslobađanja
individue u praksi ima različita tumačenja, često oprečna teorijskim
osnovama. Jasno je da osnovni princip postmodernog mišljenja potcrtava
pitanje svesti i odgovornosti u tri tačke: socijalnoj odgovornosti, ekološkom
balansu i korišćenju tehnologije. Ovi aspekti, svaki na svoj način,
postaju merila i istovremeno centralne tačke ka kojima se usredsređuje
napor i delanje arhitekata. Socijalni kompleks svoj značaj potcrtava
stvaranjem novih relacija, sistema mreže i političke ideologije koja
socijalnu strategiju pravedne raspodele zamenjuje principom "svako
ima šansu". To istovremeno podrazumeva da nju neko nikada neće ni
steći. Ekološki aspekt je pod pritiskom proizvodnog buma, dinamike i
karaktera urbanizacije, odslikanog u raspršenim suburbanim aglomeracijama
male gustine, pratećeg razvoja megainfrastrukture i ukrupnjavanja
proizvodnih sistema. Najzad, tehnologija, shvaćena u najširem smislu značenja,
odslikava kako proizvodne procese i način trošenja resursa tako i
kulturu proizvodnje, potrošnje i upotrebe dobara.
U prostornoj pojavnosti arhitekture zalaganje za tri rečena aspekta
nagoveštava se temama konteksta, stalnosti, označavanja, ekologije,
obnavljanja, haj-teka, mikropejzaža, minimuma, senzualnosti i
metabolizma, kojima su preokupirani stvaraoci u poslednjoj deceniji veka.
Ovih deset tema su, po mom uverenju, 'kućice' koje ostavlja ovaj vek. One
su proizašle iz mišljenja i iskustva moderne i trasiraju tokove
arhitekture po prelasku praga novog milenijuma.
(Nastaviće
se)
