Vreme broj 524, 18. januar 2001.

Prijateljstvo Radeta Markovića sa porodicom Milošević i rukovodstvom Aerodroma Beograd objašnjava put Mirjane Marković u Moskvu bez carinske i pasoške kontrole

Pošto se posle kratke pauze vratila na političku scenu Srbije i javnosti više puta prenela probleme s kojima se od 5. oktobra suočava njena porodica, predsednica Direkcije Jugoslovenske levice Mirjana Marković napustila je zemlju redovnom linijom Aeroflota za Moskvu 12. januara, u 11 časova i 30 minuta. Od tada pa do zaključenja ovog broja "Vremena" o njenom putovanju ne zna se praktično ništa – ostalo je nepoznato gde je, kada će i da li će da se vrati. Osim toga, ostalo je nepoznato i zahvaljujući kome je predsednica Direkcije JUL-a i poslanik u saveznom parlamentu napustila zemlju kao što ju je napuštala i pre promene vlasti – uz specijalni tretman i, kako se čini, bez pasoške i carinske kontrole.

PUTOVANJE I POVRATAK: Verziju po kojoj je supruga bivšeg predsednika Jugoslavije otišla u Baku, glavni grad Azerbejdžana (da bi prisustvovala drugom rođendanu svog unuka), demantovao je 14. januara visoki zvaničnik te zemlje Nourz Mamedov – ističući da "njegova država nije imala nikakvih kontakata sa predstavnicima bivšeg jugoslovenskog režima". Ipak, nije direktno demantovao informacije da se u Azerbejdžanu nalazi Marko Milošević sa porodicom. Pozivajući se na izvore u jugoslovenskoj ambasadi u Moskvi, strani mediji preneli su samo da Mirjana Marković "ima rezervacije za neku drugu, nepoznatu destinaciju". Što se tiče povratka, neke dileme pokušao je da razreši predsednik JUL-a Ljubiša Ristić; on je najavio da se predsednica Direkcije "sigurno vraća do ponedeljka, da bi prisustvovala sednici Glavnog odbora". Pošto se to nije dogodilo, oglasio se funkcioner JUL-a Goran Matić najavom da će se "ona vratiti tokom ove nedelje".

Drugo pitanje koje se ovih dana često postavljalo je kako to da je Mirjani Marković dozvoljen odlazak iz zemlje. Poprilično revanšistički orijentisana javnost prenebregla je pri tom činjenicu da protiv nje ne postoji krivična prijava i da (bar zvanično) za njom nije raspisana poternica bilo koje institucije, domaće ili strane. To pitanje zaključio je u subotu savezni ministar policije Zoran Živković rekavši da "kao narodni poslanik, Mirjana Marković ima pravo na diplomatski pasoš, pa nema razloga da se oko toga stvara fama" i da, "koliko on zna", ona nema zabranu kretanja. Jedina zvanična zabrana kretanja odnosi se na zemlje Evropske unije (na često menjanom spisku osoba bliskih bivšem režimu, kojima je zabranjen ulazak na teritoriju EU, nalazi se i njeno ime), ali je malo verovatno da bi ona uopšte pokušala da otputuje u neku od njih.

TRETMAN: Jedino što je izvesno (a čime se ovih dana javnost ponajmanje bavi) jeste činjenica da je supruga Slobodana Miloševića na beogradskom aerodromu imala specijalan tretman. Mediji su prvo preneli da je ona automobilom stigla na pistu, sa dvojicom telohranitelja otišla u VIP salon odakle je, posle svih ostalih putnika, ušla u avion. Pominjane su potom verzije po kojima ona uopšte nije ulazila u aerodromsku zgradu, kao i one po kojima je na pistu došla kroz tzv. medicinski prolaz, rezervisan za hendikepirane putnike. Zvanično, na beogradskom aerodromu o celom slučaju niko ništa ne zna – na šalteru za informacije upućuju nas na šefa smene, on nas upućuje na direktora "koji je jedini ovlašćen da daje izjave", direktor je "na sastanku, a telefonom je, znate, vrlo komplikovano doći do njega". Rezultat biva isti i posle obraćanja nadležnima u aerodromskoj policijskoj stanici. Nezvanično (kroz priče zaposlenih u obezbeđenju aerodroma i u drugim pratećim službama) saznajemo da je najpribližnija istini verzija koja se prva pojavila u medijima: automobil u kome je bila predsednica Direkcije JUL-a i jedan automobil koji ju je pratio došli su na pistu kroz prolaz D1, ona i nekoliko telohranitelja otišli su uobičajenom trasom u VIP salon, a odatle su se ukrcali u biznis klasu Aeroflota.

Šta je u stvari D1? Jedini viši aerodromski činovnik s kojim smo razgovarali kaže samo da je to "izlaz ka platformi za male avione", dok drugi izvori navode da je reč o "operativnom izlazu koji su nekad povremeno koristili najviši državni službenici, a koji danas uglavnom služi za transport robe i za prolaz pratećih službi visokih inostranih delegacija". D1 u svakom slučaju vodi direktno na pistu, a zanimljivo je da je korišćenje tog prolaza teoretski dozvoljeno svakom: potrebno je podneti zahtev aerodromu, koji potom traži dozvolu od republičkog ministarstva unutrašnjih poslova, a ukoliko dozvola stigne preostaje vam samo da za tu "specijalnu servisnu uslugu" platite (ostalo je nepoznato koliko). Kao ilustraciju, zaposleni navode da prilikom svojih putovanja Milan Panić koristi upravo D1. Sam prolaz zaista ne deluje kao neki specijalno zaštićen deo aerodroma: u pitanju su najobičnija rampa i stražarska kućica u kojoj su dva radnika aerodromskog obezbeđenja. Vaš izveštač uverio se da je posle provere dokumenata i zapisivanja broja registarskih tablica, kroz ovaj prolaz u oba smera prošlo nekoliko privatnih vozila, autobusa i kamiona (broj tablica dva automobila koja su tim putem prošla 12. januara oko 11.15 ipak nismo uspeli da saznamo – šef obezbeđenja ostao je nedostupan, a viši činovnik aerodroma je u razgovoru za "Vreme" uporno tvrdio da "aerodrom s tim nema nikakve veze"). Jedina speci†čnost prolaza D1 nesumnjivo poseduje je lokacija – za razliku od ostalih prolaza na pistu (kojih, što za obične što za specijalne namene, na aerodromu ima mnogo), D1 uopšte ne može da se vidi iz aerodromske zgrade. Osim toga, pošto se nalazi iza krivine, nedostupan je i pogledu onih koji se nalaze ispred zgrade – čak i tradicionalno dobro obavešteni taksisti kažu da "tog dana nisu videli ništa neobično".

Mnogo veća misterija je ono što se događalo posle dolaska na pistu. Pozivajući se na izvore u saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova, beogradski dnevnici preneli su da "Mirjana Marković nije prošla carinsku i pasošku kontrolu i da joj niko nije pregledao dokumente". Komentarišući tu informaciju, Zoran Živković izjavljuje da je, "ako je tačna ta priča, za to zadužen republički MUP koji je pre nekoliko godina preuzeo takve nadležnosti", a koministar republičkog MUP-a Slobodan Tomović odgovara da "ne zna zašto Živković tvrdi da je nadležna Republika". U slučaju putovanja viđenijih ljudi, običaj je da se pasoška kontrola obavi ili u samom avionu ili da administrativne poslove pre poletanja obavi neko iz pratnje – niko od zvaničnika nije međutim jasno rekao da li je to urađeno i u ovom slučaju. Izvori "Vremena" tvrde da se pasoška kontrola može izbeći jedino prolaskom kroz službene policijske prostorije na aerodromu ili kroz "svečani ulaz rezervisan za najviše goste". Pošto oni još kažu da nikome nije poznato da je 12. januara svečani ulaz otvaran, verovatnija je prva varijanta.

Kako bilo, uloga policije je nesporna – aerodromsko obezbeđenje direktno joj je podređeno i "mora da radi šta mu se kaže", a bez ovlašćenja policije nije dozvoljeno korišćenje bilo kog prolaza ka pisti. Imajući u vidu gore navedene izjave Zorana Živkovića i Slobodana Tomovića, kao i pukovnika republičke policije Vladana Čolića, koji je za "Vreme" rekao da je "aerodrom u nadležnosti grada i da je beogradski SUP dužan da objasni šta se dogodilo i obezbedi adekvatne sagovornike", ostaje još dilema koja je policija u pitanju.

PRIJATELJSTVO I DB: Ako se prisetimo da je Marka Miloševića, kada je posle oktobarskih događaja napuštao zemlju, ispratio lično načelnik Resora državne bezbednosti Rade Marković, neke stvari postaju jasnije. U prilog tezi da DB ima udela i u ovoj priči, govore neki podaci iz Markovićeve biogra†je: naši izvori napominju da je on karijeru započeo kao inspektor za krvne i seksualne delikte na aerodromu, a da je nastavio kao komandant aerodromske policijske stanice. U tom periodu počelo je i prijateljstvo budućeg načelnika DB-a sa budućim predsednikom i njegovom porodicom: priča se da su se naročito zbližili kada je na školskom aerodromu u Lisičjem jarku Marković učio Miloševića juniora da puca... Osim sa Miloševićima, Rade Marković je bio i u "vrlo prijateljskim odnosima" sa rukovodstvom Aerodroma Beograd, što sve zajedno donekle razrešava misteriju i objašnjava ćutanje ili neznanje s jedne, kao i odricanje odgovornosti s druge strane.

Činjenica da su od oktobra zemlju praktično neopaženo napustili Marko Milošević, Mirjana Marković i bivši šef "Politike" Hadži Dragan Antić, mogla bi biti protumačena kao potvrda teze da "beogradski aerodrom i dalje kontrolišu policijski o†ciri bliski Miloševiću" ("Spiegel", 7. januar 2001). Utvrđivanje odgovornosti tih o†cira i njihova eventualna smena ne može se očekivati pre formiranja republičke vlade i potpunog preuzimanja "poluga vlasti", što se posle 5. oktobra uporno odlaže od danas za sutra. Zabavljeni kalkulacijama šta se gubi a šta dobija smenama odgovornih (npr. Radeta Markovića), predstavnici nove vlasti nikako ne bi smeli da zaborave da je ovde još dosta onih koji imaju i te kakve razloge da odu i da je za bežaniju svaki dan dragocen. S druge strane, ne bi trebalo zaboraviti predizborno obećanje da povlašćenih neće biti. Neko ko napusti zemlju bez prethodne carinske i pasoške kontrole ili uz pratnju prvog čoveka DB-a, to de†nitivno jeste. U bilo kojoj zemlji i posle bilo kakvih političkih promena.

Tamara Skrozza

Moskva

Mirjanu Marković videli su putnici Aeroflotovog aviona koji je u petak leteo za Moskvu, ali joj se od aerodroma Šeremetjevo II gubi svaki trag. Krugovi bliski bivšem ambasadoru Borislavu Miloševiću (bratu Slobodana Miloševića) tvrde da je u organizaciji njenog dolaska, kao i uvek u poslednje vreme, učestvovao upravo on, ali da je ona retko svraćala u ambasadu, odnosno u rezidenciju, smeštenu u krugu ambasade na Mosfiljmovskoj ulici.

Jugoslovenski krugovi u Moskvi jednodušni su u tome da je krenula kod sina Marka i njegove porodice, jedino što kruže različite verzije o tome gde se on nalazi. Svi odbacuju mogućnost da je u Moskvi. Jedni navode da je u Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana, drugi navode da je u Tjumenu, gradu na jugozapadu Sibira, sa kontinentalnom klimom, a treći – u Kazahstanu, u bivšem glavnom gradu Alma Ati.

Obavešteni krugovi u Azerbejdžanu tvrde, medjutim, da je boravak Marka Miloševića u Bakuu malo verovatan. Kao prvo – rukovodstvo te zemlje izjasnilo se za ulazak u NATO, a računa i na velike zapadne investicije u izgradnji naftovoda, kojim bi se naftom bogati Azerbejdžan povezao sa Zapadnom Evropom. Upućeni tvrde da predsednik Gejdar Alijev teško da bi rizikovao da se upusti u avanturu sa primanjem Marka Miloševića, i da time pokvari planove sa Zapadom. Osim toga, Baku je faktički postao centar zapadnih obaveštajnih službi za Kavkaz, i prisustvo Marka Miloševića teško da bi ostalo nezapaženo.

U Tjumenu bi, po svemu sudeći, Marko Milošević imao šta da radi. Reč je o regionu gde se nalazi 90 odsto nalazišta ruskog gasa, zbog čega ga zovu i "ruski Kuvajt". Pored toga, firma Inex-Intereksport, na čijem je čelu bio njegov stric Borislav Milošević dok nije došao na ambasadorsko mesto, imao je tamo, tvrde upućeni u Moskvi, velike poslove. Tamo postoji i fabrika keksa "Bambi", kojoj je požarevački "Bambi" prodao tehnologiju za proizvodnju istoimenog keksa još pre sedam-osam godina.

Borislav Milošević bio je ambasador SRJ u Rusiji i u Kazahstanu, pa otuda i priče da je Marko upravo tamo. Naravno, moguća je i četvrta varijanta – da se namerno šire lažne priče o tome gde se nalazi kako bi se sakrilo pravo mesto njegovog boravka.

Izvori bliski bivšem jugoslovenskom ambasadoru tvrde da se on sprema da se sredinom ove nedelje vrati u Beograd, na nekoliko nedelja. Tako je moguće da Mirjana Marković krene nazad upravo sa njim.

Zorana Bojić (BETA)

Mirjana Marković vratila se u zemlju letom Aeroflota u sredu 17. januara tokom prepodneva. Ovaj put prošla je redovnu carinsku i pasošku kontrolu i napustila aerodrom izašavši na izlaz za obične putnike. Pre toga kratko se zadržala u VIP salonu. Na aerodromu je, kako saznajemo, bilo mnogo policajaca, a primećen je i "neki protokol – verovatno republički".