Slobodan del Ponte
Koštunica može misliti šta hoće o Haškom sudu – ni sâm nisam
veliki ljubitelj te ustanove – kao što mu i Miloševićeva krivica može
izgledati znatno manja nego što se u svetu veruje, ali on nema pravo da
se kocka s vlastitim međunarodnim kredibilitetom, pošto više nije
privatna osoba
Izgleda
da je u DOS-u nastala prilična pometnja oko toga koga Koštunica prima, a
koga ne. I u medijima i u javnosti čuju se mišljenja da je predsednik
trebalo da postupi obrnuto, da ne primi Miloševića a primi Karlu del
Ponte, ili ni jedno ni drugo, ili, kad je već primio njega, onda da primi
i nju... Možda je trebalo da ih primi zajedno, pa onda da izađe i ostavi
ih malo nasamo, pogotovu sad kad Mira nije tu.
Ovaj predsednik kao da nije dovoljno svestan da se nalazi u veoma
delikatnom položaju, gledano spolja a i iznutra, i da bi morao dobro da
pazi koga prima, a čini mi se da je pogrešio u oba slučaja. Ova zemlja
tek je na početku svoje međunarodne rehabilitacije, još je jako daleko
od toga da može da se ponaša sasvim suvereno i autonomno, i još dugo će
morati svakoga da uverava da se promenila. To znači da bez velike nevolje
svetu nikako ne bi trebalo slati suprotne signale.
Primiti Miloševića i istovremeno odbiti hašku tužiteljicu prosto je
suviše provokativno. Koštunica može misliti šta hoće o Haškom sudu
– ni sâm nisam veliki ljubitelj te ustanove – kao što mu i Miloševićeva
krivica može izgledati znatno manja nego što se u svetu veruje, ali on
nema pravo da se kocka s vlastitim međunarodnim kredibilitetom, pošto više
nije privatna osoba. Pozicija zemlje koju predstavlja preslaba je, a
prejaki potezi mogu je samo još više oslabiti.
Ali, unutrašnje nevolje možda su i veće. Koštunica je sklon da
deluje suviše samostalno, što ne mora biti preveliki problem, ali u ovom
slučaju nepotrebno se konfrontira svojim partnerima iz DOS-a, a drži se
pomalo zatvoreno i nepoverljivo prema medijima i javnosti. Susret s Miloševićem
morao je biti mnogo bolje objašnjen, ako je već iz nekog nepoznatog
razloga do njega moralo doći. Nije dovoljno pozivanje na legalizam i
demokratske obaveze predsednika da razgovara s liderima stranaka. Milošević,
naime, nije samo lider jedne stranke nego takođe i upravo svrgnuti štetočina,
prestupnik i pljačkaš (ili još i diktator i zločinac), te je u
najmanju ruku nejasno kakav bi mu legalizam najviše pristajao.
Dakle, Koštunica je sebi napravio rđavu političku uslugu i stavio na
iskušenje sopstveni ugled, što samo može da raduje one koji misle da je
on ionako prelazni lider i prepreka koju bi što pre valjalo ukloniti.
Meni se, međutim, čini da ove greške nikako nisu nepopravljive i da bi,
u ovdašnjem političkom životu, Koštunica mogao da igra veoma važnu
ulogu jednog umereno konzervativnog sidra koje bi predstavljalo protivtežu
revolucionarnom elanu i unosilo osećanje stabilnosti i opreza tokom
preobražaja koji će neminovno izazivati svakojake krize i potrese.
Za to je važno poverenje koje ljudi imaju u Koštuničin lični
integritet, kao i njegov čuveni legalizam, tradicionalizam, sklonost ka
traženju izvesnog istorijskog kontinuiteta, čak i povremeno patriotsko
osvrtanje ka prošlosti. Ali, pri svemu tome on ne bi smeo delovati
"kontrarevolucionarno". On može dati mirniji i bolji ton
promenama, može da ublaži neke negativne reakcije, ali ne sme da blokira
proces koji je počeo 5. oktobra.
Uostalom, to više nije ni moguće zaustaviti, ali dobro bi bilo da se
preobražaj odvija manje haotično i s manje otpora i sukoba. Ovde se
mnogi brinu što je velikom pobedom DOS-a sa scene nestala levica (kakva
god bila), ali čini mi se da bi veća nevolja mogla biti to što je
potisnuta i desnica. U DOS-u ima onih koji će već nekako zastupati neke
zahteve levice, a jedina prepreka desnom ekstremizmu, kojem je Srbija još
veoma sklona, mogao bi biti upravo Koštunica.
Njegova lična popularnost i potiče od nezadovoljstva desnicom. On, a
ne Đinđić ili bilo ko drugi, mogao je da preuzme glasove frustriranog
srpskog nacionalizma i mogao bi da na duži rok blokira Šešelja i njemu
slične.
Zato mi se čini da, u opštem interesu, on mora pažljivo da neguje
svoj status, a i ostali iz DOS-a morali bi da mu budu od pomoći. Oni ne
bi smeli da izoluju Koštunicu i da mu love greške, kao što ni on sam ne
bi smeo da ostane zatvoren u svom kabinetu.
S unutrašnjeg stanovišta, ne primiti hašku tužiteljicu manji je
propust nego primiti Miloševića. U stvari, slučaj je unekoliko obrnut.
Ovde je Koštunica, u očima ljubitelja nacionalnog dostojanstva, mogao
povratiti poene izgubljene primanjem omrznutog Miloševića. Ali, Srbija
koja teži Evropi morala bi da počne da se odvikava od preterane
osetljivosti na nacionalno dostojanstvo, kao što su već uradili svi
drugi koji su već tamo.
Koštunica nije bio dužan da obeća gospođi tužiteljici da će joj
odmah nekoga proslediti. Mogao je, i još uvek može, da joj mirno i lepo,
kako ume, izloži svoju poziciju, obeća načelnu saradnju i zatraži još
vremena koje mu je zaista potrebno. Taj sud, i to je nešto što bi se
dalo objasniti, trenutno pravi najveće nevolje novim vlastima u Beogradu
i Zagrebu, izlaže ih velikim iskušenjima i unutrašnjim pritiscima, i
uopšte destabilizuje režime koje bi valjalo učvrstiti.
Da, nema sumnje da su počinjeni strašni zločini, da, mnogi krivci
nalaze se u Srbiji i Hrvatskoj, da, oni zaslužuju robiju, ali, gospođo,
mogao bi da kaže Koštunica, ta stvar je još užasno vruća. Nije to običan
kriminal, to su zločini počinjeni u ime naroda, a rat je tek završen i
narodu treba vremna da se ohladi i pristane da svoje ime pere od toga.
Srbiji za bednu utehu, Hrvatima je mnogo teže da sarađuju s Hagom. Oni
smatraju da su bili žrtva agresije, da su se branili, i još pobedili u
tom ratu, mada su s osvetom možda malo preterali. A i po Bosni nisu
toliko brljali koliko Srbi, pa kako to da pre Srba dopadnu Haga? Osim
toga, njihov glavni krivac izmakao je svakoj pravdi. Dakle, ipak je Koštunici
lakše. Gospođi tužiteljici on može da kaže, recimo: mnogi vaši
krivci su i naši krivci, pa kako bi bilo da izvlačimo slamku.
Stojan Cerović
