Vreme broj 524, 18. januar 2001.

Šta će biti s kućom koja je u protekle tri i po decenije prelazila put od trnja do zvezda i nazad i koja je ko zna kako ipak opstala kao neka vrsta supkulturne ikone jugoslovenske prestonice 

Teško je oteti se utisku da reakcije na u široj javnosti jedva zapaženo pismo jednog beogradskog frizera na neki način dokazuju da polako jenjava revolucionarni zanos u kome su mnogi nosioci petooktobarske spomenice pokušali (a neki i uspeli) da za sebe izvuku deo ratnih reparacija koje Familija duguje građanima Srbije. Naime, 10. januara ove godine u dnevniku "Glas javnosti" objavljeno je pismo Darka Matkovića, alias Darka Džambasova, lidera istoimene rok grupe a nekadašnjeg frontmena benda Robna kuća, organizatora rokerskih i ostalih supkulturnih provoda u varoši beogradskoj, i čoveka koji je povremeno radio sa B92. Pomenuti roker, u civilstvu frizer-tehničar, poznat po tome što se oženio na dan venčanja Cece i Arkana prkoseći dotad neviđenom kič-spektaklu organizovanjem neuporedivo simpatičnije i originalnije rokenrol svadbe (“Vreme” ju je uredno zabeležilo), pozvao je kulturnu javnost Beograda da obrati pažnju na “najavljene prve poteze gradske vlasti, ANEM-a, Otpora i direktora Doma omladine g. Ranđelovića”. U svom pismu on tvrdi da se po Beogradu “šuška” da će se Džez klub i Dansing sala Doma omladine Beograda pretvoriti u ANEM-ov TV studio, nazivajući to skandalom i “prodajom interesa ljudi koji su se borili za pravnu državu, a ne za smene fotelja”.

Matković je još podsetio da je DOB građen za potkulturne i kulturne aktivnosti grada i postavio nekoliko pitanja: na osnovu kog kriterijuma je Otpor učesnik u Upravnom odboru DOB-a; je li bilo kakvog konkursa; zašto se ne radi javno; da li je Otpor narodni pokret, studentska organizacija ili marketinška agencija? Još se zapitao da li će direktor DOB-a Ninoslav Ranđelović, kao čovek čiji mandat ističe u aprilu, biti “žrtvovan da potpiše taj sramotni ugovor za neprihvatljivu delatnost u jednom kulturnom objektu”.

Detaljnije obrazlažući svoj potez, Darko Džambasov u razgovoru za “Vreme” kaže: “Nemam nikakvih ambicija osim da upozorim da ovakva ideja neće štetiti samo klupskoj sceni već ukupnom (pod)kulturnom životu Beograda. Time bi bile ukinute video projekcije, performansi, tribine, slajd projekcije, tematsko preslušavanje muzike, alternativno pozorište, koncerti..."

MEDIJSKA PRAŠINA: Komentarišući špekulacije da bi Velika, bioskopska, sala kojoj zakup uskoro ističe mogla da nadomesti Džez klub i Dansing salu, on je ukazao da dnevni zakup razglasa za taj prostor košta 1500 maraka ili najmanje 400 prodatih karata, što bi moglo biti zanimljivo samo komercijalnim izvođačima, dok avangardni, eksperimentalni i uopšte neafirmisani bendovi tu nemaju šta da traže:

“Velika sala je ionako neodgovarajuća za ostale sadržaje neophodne prestonici. Uostalom, već odomaćeni nazivi – Džez klub, Dansing sala, bioskopska sala – ilustruju šta čemu služi.”

“Vreme” je ovim povodom u petak 12. januara stupilo u kontakt sa Goricom Mojović, članom gradske vlade zaduženim za kulturu. Gospođa Mojović, koju je telefonski poziv nešto pre devet izjutra zatekao dok se spremala da krene na posao, stigla je samo da izrazi čuđenje zbog toga što se diže medijska prašina (ako se tako može kvalifikovati pismo jednog rok-muzičara, prim. aut.) zbog nekakvih prostorija u kome se godinama ništa ne dešava, da je reč samo o jednoj od ideja koje će razmatrati Upravni odbor DOB-a, te da se sprema ozbiljan projekat otvaranja džez centra u koji je uključen i Stjepko Gut... Na kraju je postignut kompromis da se razgovor nastavi kasnije, kada gradski funkcioner stigne u svoju kancelariju.

OTPOR GAZDUJE: “Vreme” je u međuvremenu popričalo sa gradskim sekretarom za kulturu Tatjanom Petrović, nekadašnjom novinarkom radija B92. Ona je lepo objasnila da je od pet članova Upravnog odbora DOB-a troje otporaša, uključujući i predsednika UO Dejana Ranđića, dok su ostala dva člana ljudi zaposleni u DOB-u. Nadzorni odbor sastavljen je od troje ljudi, od kojih je jedan (Slobodan Homen) član pokreta Otpor, a jedan iz redova zaposlenih. Tatjana Petrović nije mogla da potvrdi društveno-politički bekgraund predsednika Nenada Konstantinovića, za koga je “Vreme” naknadno saznalo da je i on pripadnik Otpora. Sagovornica “Vremena” objasnila je da je sastav Upravnog odbora predložio Sekretarijat za kulturu, a da ga je gradska skupština jednoglasno potvrdila na sednici održanoj 15. decembra prošle godine. Na pitanje po kom su osnovu upravo otporaši odabrani da vode važnu gradsku instituciju kulture bogate tradicije (vidi okvir “All stars”), Tatjana Petrović je objasnila da bi oni mogli da pomognu ovoj instituciji da funkcioniše na najbolji mogući način jer, “reč je o Domu omladine, a oni su mladi ljudi”.

Razgovor sa glodurom RTV B92 i predsednikom ANEM-a Veranom Matićem otpočeo je prijatnim iznenađenjem: “Čuo sam da radiš ovu temu, pa sam ti poslao e-mail na redakciju.” To se zove novinarska radost – ne mora čovek da se aka hvatajući beleške kad zna da ga u firmi sve čeka napismeno. Samo mu ostaje da izrazi zahvalnost iznenađujuće dobro obaveštenom kolegi koji je unapred spreman da pomogne. U najkraćem, Matićev odgovor na optužbe Darka Džambasova glasi: bez obzira na to što je sedište radija B92 u DOB-u od 1989. godine, ova stanica ni posle 5. oktobra nije uspela da reši pitanje prostora. Em nema studio za snimanje i emitovanje programa, em plan za pravljenje TV studija datira od 1998. godine, kad je krenulo stvaranje TV B92, ali je prekinut zbog zabrane rada Devedeset dvojke. Sada je ponuda DOB-u obnovljena: Dansing dvorana bila bi prostor za veće studijske projekte uključujući i koncerte – sve uz prisustvo publike – koji bi se snimali za potrebe B92. Džez klub bio bi pretvoren u “studio za programe vesti”. A kad uskoro istekne ugovor za veliku salu DOB-a, tu se tek otvaraju neslućene mogućnosti za saradnju DOB-a sa Devedeset dvojkom koja ima “najbogatiju kulturnu produkciju u Jugoslaviji”: 34 do sada objavljena CD izdanja, još 12 planiranih za 2001. godinu, organizacija koncerata i festivala, gostovanja disk-džokeja i svetskih zvezda, saradnja sa MTV-om... DOB bi dobio naknadu za prostor, mogućnost reklamiranja na “najslušanijoj radio stanici i uticajnoj televiziji”, uključio bi se u produkciju TV programa, realizovao bi TV radionice za mlade umetnike i studente, ukratko – “napravio bi radikalniji iskorak kojim bi se razlikovao od uobičajenih konzervativno postavljenih domova kulture”.

NEMA KONKURSA: E sad, ako ne dobije studio u zgradi DOB-a, B92 bi morao da traži drugi prostor. To bi ugrozilo razvoj stanice, ali i razvoj DOB-a. A jedino institucije poput B92 “mogu nas spasiti od kulturnog kolonijalizma kojem su u ovoj zemlji otvorena vrata”. Nove vlasti, međutim, ne vode računa o o tome da se “tek sa promenom dominantnog kulturnog modela u Srbiji može očekivati i demokratizacija društva”.

Direktor DOB-a Ninoslav Ranđelović dočekuje novinare k’o ozeb’o sunce. Nijedne novine ne objaviše njegov odgovor Darku Džambasovu u kome potvrđuje da je još 1998. godine planirao da u saradnji sa B92 opremi prostor Pogona (kako se zvanično zove Dansing sala, kao što je Džez ili Mali klub u stvari Klub nove muzike, prim. aut.) i time unapredi svoju programsku produkciju: “Planiran je takav multimedijalni centar koji bi svojom nezavisnom produkcijom mogao da se u zemlji straha suprotstavi tiraniji jedne porodice i inerciji njihovih poslušnika.” Ali ne beše ništa od toga. Drugo, Ranđelović objašnjava Džambasovu da ulazak aktivista Otpora u Upravni i Nadzorni odbor DOB-a nije rezultat konkursa, pošto njih postavlja Skupština grada, a sa mehanizmom tog procesa direktor DOB-a nije upoznat. Osim toga, Ranđelović navodi da se za ideje o nameni prostora DOB-a ne raspisuju konkursi već da je on, kao direktor, dužan da Upravnom odboru predloži najmanje tri projekta, koja ne moraju da budu pod budnim okom javnosti. On nije propustio priliku da navede kako je baš pod njegovim krovom, u DOB-u 17. februara 2000. godine konstituisan Narodni pokret Otpor. Inače, Ranđelović se ranije deklarisao kao aktivista Otpora, a sada za sebe kaže: “Ja sam Otpor”, ali se žali da ga novi UO ništa ne pita. A nije da nema stav: “Najbolja varijanta je da se DOB-u, kao i do sada, omogući da svojim sredstvima, uz eventualnu potporu osnivača tehnički opremi Pogon i sredi enterijer kako bi se taj prostor opremio za multimedijalnu i umetničku produkciju. U tom slučaju, Klub nove muzike bi ostao, a DOB bi, uz već postojeće kapacitete, mogao da unapredi sopstvenu programsku produkciju i da je adekvatno komercijalizuje. Ako osnivači i UO budu insistirali da je za DOB najbolje da se Mala sala iskoristi kao TV studio, verujem da će izneti razloge koje sada ne bih prejudicirao.”

KONKURSA IMA: Sudeći po javno iznetom stavu otporaša u UO DOB-a, Ranđelović može mirno da spava: Ivan Andrić u "Blicu" veli da su oni više puta sa Veranom Matićem pričali o izdavanju prostora u zakup, “ali to svakako neće ići bez javnog konkursa”. Predsednik UO DOB-a Dejan Ranđić kaže za “Vreme” da im je stigao predlog B92, da se kao i neke druge ideje pažljivo razmatra, ali da je za sada favorit ideja da Dom omladine ostane ovakav kakav jeste, uz saradnju sa direktorom, unapređivanje sadržaja etc.  

Mišljenje muzičara i ljudi koji se za to interesuju o inicijativi da se od legendarne Male sale napravi TV studio može se videti u okviru “Vox cantoris”. Zanimljivo je da ovdašnji rokeri, bez obzira na onoliku saradnju, nemaju baš visoko mišljenje o Otporu i rado prepričavaju događaj koji je “Vreme” proverilo iz više nezavisnih izvora. Elem, poveli otporaši grupe Darkwood dub i Neočekivana sila... u Mađarsku na koncert. Put i smeštaj obezbeđeni, honorari isplaćeni, ali – od svirke ništa. “Sposobni” organizatori nisu uspeli da obezbede razglas, mada bi u Mađarskoj trebalo da se osećaju kao kod kuće, no, pošto je o tome "Vašington Post" već pisao, “Vreme” nema razloga da se upušta u tu priču.

Uprkos tome, Gorica Mojović ne štedi reči hvale za Upravni odbor DOB-a, mada kaže da se sa predsednikom Ranđićem prvi put sastala 12. januara pukim slučajem, svega nekoliko sati pošto je “Vreme” počelo da “čačka” po ovoj temi: “Ni u jednoj gradskoj instituciji kulture nisam zatekla ozbiljniju analizu  situacije, ni promišljenije rezonovanje, kao u DOB- u. Kada se završi kompletna analiza, usvojeni predlog ići će na javnu raspravu kojoj ćete i vi, i Ranđelović, i svako ko je zainteresovan moći da prisustvuje.”

Dakle, trud jednog građanina običnog isplatio se: mala sala DOB-a neće “šaptom pasti”. Šta će biti sa B92, videće se. Oni bar nisu ustanova kojoj treba socijalno staranje. Ko zna, možda bi mogla da im finansijski pripomognu još imućnija “braća po MTV nagradi”. Kako god bilo, ako je verovati Gorici Mojović, otporašima u DOB-u treba skinuti kapu. Čini se boljim da se bave kulturom nego da nas svakog ponedeljka gledaju kao Orvelov Veliki Brat, ili da nam uteruju istinu.

Uroš Komlenović

Metodom slučajnog (tačnije dostupnog) uzorka, “Vreme” je napravilo mini anketu u vezi sa namerom TV B92 da se udomi na prvom spratu Doma omladine Beograda.

Alek, Eyesburn: “Bilo bi mi žao ako bi se Mala sala ugasila. Čini mi se da ti likovi koji mešetare okolo ne shvataju koliko jedno takvo mesto ljudima znači.”

Vlada Rac, Kanda Kodža i Nebojša: Ne sviđa mi se ideja da Dansing sala i Mala sala Doma omladine promene namenu, ma kakvom to pravnom argumentacijom bilo pokriveno. B92 može da napravi TV studio na nekom drugom mestu. Uzgred, nisam oduševljen ni činjenicom da je upravu nad DOB-om preuzeo narodni pokret Otpor. Majicu sa pesnicom mi smo nosili januara 1999. godine na koncertu povodom dočeka Srpske nove godine, ali sam ja svoju još pre demokratskih promena u zemlji odložio u ormar, ne zbog straha, već zbog drugih razloga. I sad vidim, kako je krenulo, Otpor će uskoro da preraste u Subnor, a svi aktivisti zatražiće penzije.”

Mare, Direktori: “Ne slažem se sa ovim. Čak i ako bi se od Dansing sale, kako čujem, napravio prostor i za ‘žive’ svirke, na sceni bi se smenjivalo četiri-pet bendova. A ugasila bi se Mala sala, jedan od retkih koncertnih prostora u gradu.”

Aca, Hitman: “Kompletna beogradska andergraund scena trenutno zavisi od Kluba nove muzike, odnosno od takozvane Male sale DOB-a. Ove što pričaju da se tu godinama ništa ne dešava podsetio bih da sam samo ja za poslednja tri-četiri meseca upravo tu organizovao jedno šest-sedam svirki hard kor, pank, rep ili hevi metal bendova koji su u široj javnosti potpuno nepoznati, da je svaki put bilo prepuno i da su ljudi ostajali ispred vrata.”

Zdenko Kolar, Zona B, ex Idoli: “DOB odavno ne opravdava svoje ime. Ako bi se taj prostor ustupio Televiziji B92, možda bi i muzičarima bilo bolje.”

Miki, Darkwood dub: “S jedne strane mi je drago što se naša izdavačka kuća B92 trudi da proširi svoju delatnost, ali je Mala sala DOB-a pogrešan prostor za tako nešto. Grehota bi bilo da se ugasi.”

Đura, ex Overdose, ex Svarog: “Ako Mala sala ode ‘pod led’, Beograd bukvalno ostaje bez klupske scene. KST je odavno puk’o, SKC se tek diže iz pepela, ukratko, mlađi i neafirmisani bendovi ostaju bez mesta za svirku.”

Voja Pantić, novinar: "Pa, zar u ovolikom gradu ne postoji nijedan drugi prostor u kojem bi mogao biti napravljen TV studio? U uglovima Dansing dvorane spavaju seni Četa Bejkera, Čarlija Mingusa ili Džuniora Velsa. U svakoj normalnoj zemlji to bi bilo dovoljno da se ona pretvori u muzej, i to atraktivan muzej. Da ne pominjemo Mali (Džez, Bunker, St. James ili Step Across The Border) klub gde su prvi susret sa scenom imali svi koji iole nešto znače u džez, bluz, pop, rok, ili hard kor miljeu ovoga grada. Mislim da su Beograđani zaslužili da se ovim prostorima vrati njihova prvobitna funkcija i da taj posao mora da bude među prioritetima gradskog kulturnog establišmenta."

All stars

U silesiji najpoznatijih džezera i bluzera koji su tokom dve decenije “zlatnih vremena” posle zvaničnih nastupa na beogradskom Džez festivalu (koji se prve tri godine, od 1971. do 1973, zvao Njuport džez festival) imali običaj da svrate do Dansing sale DOB-a na jam session valjalo bi izdvojiti Džona Meklaflina, Bilija Kobama, Četa Bejkera, braću Vintona i Brenforda Marsalisa, Džordža Djuka, Arta Blejkija, Artura Sandovala, Memfisa Slima, bendove Lajonela Hemptona i Čarlija Mingusa…

Osim toga, krajem osamdesetih Dansing sala, a od početka devedesetih pa sve do prvih NATO bombi i Mala sala ove institucije bluz psihoterapijom pokušavale su da privremeno zaleče Beograđane isfrustrirane zlim godinama. Od domaćih, svirali su Sirova koža, Beerdrinkers & Hellraisers, Hush, El Ray i ko zna ko sve još, a od stranih tušta i tma američkih, engleskih, nemačkih, austrijskih, italijanskih, holandskih i mađarskih bluzera. Plus jam session u koji se, posle koncerta pred Skupštinom grada, uključio svetski poznati humanitarni profiter Bob Geldof.

prethodni sadržaj naredni