Vreme broj 524, 18. januar 2001.

Niskobudžetna i digitalna produkcija postali su neminovnost, tako da se domaćim filmovima više neće gledati kroz prste zbog činjenice da su uopšte snimljeni. Estetika "meni se tako sviđa" zabeležila je prvu pobedu 

Male "kućne" montaže napravile su prošle godine pravi bum u domaćoj kinematografiji jer je kompjuter sa video karticom i većim hard diskom postao dovoljan za pokretanje kućne produkcije. Oni koji nemaju odgovarajuću opremu otkrili su portabl fioke za hard disk kao vrlo praktično rešenje, pa prebacuju snimljeni materijal na disk kod prijatelja, da bi ga kasnije montirali kod kuće. Ono što zatim sledi jeste muka s usklađivanjem različitih tehničkih standarda, tako da su mladi filmski i video autori silom prilika postali i pravi kompjuterski eksperti, a svako ko do sebe drži razmišlja o nabavci bar 20 GB memorije za kratkometražnu produkciju. Domaći preduzimljivi duh nikad se ne predaje.

Festival Low-fi video već više od tri godine prikuplja i prikazuje radove nastale u sličnim ili još gerilskijim uslovima. "Prošle godine bio je vrlo primetan kvantitativni – a i kvalitativni – skok ove vrste produkcije", kaže Miloš Kukurić, direktor Low-fi video projekta. "Mi smo za naš redovni godišnji sabor, a zatim i za 3. jugoslovenski festival jeftinih filmova (JFJF), dobili osamdeset pet sasvim novih radova nastalih van standardnih produkcijskih okvira za svega godinu dana. Mislim da vrlo ohrabruje to što je sve izraženija svest o potrebi za drugačijim odnosom prema filmskoj produkciji."

BEŽANJE OD STEREOTIPA: Odjek ideje koju je na svetskoj sceni predstavljao fenomen The Blair Witch Project primetan je i na našim prostorima. Nakon filma Dečak iz Junkovca Dejana Zečevića, traganje za drugačijim odnosom prema filmskoj produkciji dobilo je nedavno novi zamah pojavom filmova Dorćol – Menhetn Isidore Bjelice i Zemlja istine, ljubavi i slobode Milutina Petrovića. "Low-fi video veoma pozdravlja ovakav razvoj situacije", kaže Kukurić. "Niskobudžetna i digitalna produkcija su neminovnost, i dobro je što je tako. Filmova će biti sve više, biće jedni drugima normalna konkurencija po kvalitetu, i neće se više dešavati da se domaćim filmovima gleda kroz prste samo zbog činjenice što su uopšte snimljeni. A nadam se i da će čitava tematika i ikonografija novog domaćeg filma konačno pobeći od stereotipa."

Low-fi autori kratkog metra stvaraju filmove koji gotovo ništa ne koštaju, a prave ih u slobodno vreme, u naletu inspiracije. A inspiracije prošle godine očito nije manjkalo. Ali: "U filmovima iz kućne produkcije opšta depresija koja vlada u društvu ne ispoljava se kao eksplicitni politički sadržaj", primećuje Kukurić. "Recimo, iz Požarevca smo tokom proleća, u vreme najburnijih političkih dešavanja u tom gradu dobili četiri vrlo zabavna filma, i nijedan se ne bavi tim događajima. Izgleda da ova vrsta autora pripada onima kojima je stvarno bilo svega dosta, ikoji su želeli da bar pravljenjem kratkih filmova sebi pričine malo zadovoljstva."

Ovo izgleda kao krajnje prihvatljiv autorski pristup. Zaista, presek dešavanja na low-fi sceni (projekcije u Pogonu Doma omladine, 6. srpski Low-fi video-sabor, JFJF u Subotici) otkriva niz zanimljivih pojava. Pored pomenutih Happy Individuals Production iz Požarevca, svakako valja izdvojiti kućnu Videognom produkciju Siniše Dugonjića iz Beograda, pančevačku scenu okupljenu oko tamošnjeg Doma omladine i Studija 21, nove autore iz Novog Sada (Miroslav Jović, Nenad Mikalački, Miloš Vlaški), kao i Mlade kadrove, mini-studio za specijalne efekte, inače vrlo osebujan fenomen na sceni.

"Rumunski đaci" iz Novog Sada Mikalački i Vlaški posebno su zanimljivi po tome što predstavljaju kopču između domaće low-fi scene i bukureštanske filmske akademije. U njihovim filmovima pojavljuje se multinacionalna ekipa glumaca, sastavljena od studenata filmske škole u Bukureštu koji potiču iz Makedonije, Grčke, Srbije, Bugarske, Rumunije... Èini se da u Bukureštu nastaje nov, vrlo iskren i originalan amalgam mlade balkanske kinematografije, a internacionalizacija te scene izgleda da počinje preko Low-fi video projekta i subotičkog festivala, koji je prošlog avgusta održan po treći put – ove godine prvi put sa gostima iz inostranstva (Mađarska, Slovenija, Nemačka).

ANIMACIJA: Lanjska dešavanja na low-fi sceni izbacila su na površinu još jedan zanimljiv fenomen: porast kućne produkcije animiranog filma. Neki novi autori počeli su da na ovaj način izražavaju svoje autorske poetike, bilo da je u pitanju najprostiji stop-trik izveden VHS kamerom, neki klasični studijski postupak ili neki od tipova kompjuterske animacije.

Među prošlogodišnjom off produkcijom animiranog filma ključna ostvarenja bila su U ogledalu Jelene Jelače, mladog magistra likovnih umetnosti, i Sve je stalo, samo deca rastu grupe Punkt. U ogledalu je hipnotički vizuelni esej o identitetu, urađen skeniranjem ogromne serije crteža i autoportreta, a posebno je zapažen i po gotovo magičnoj muzici koju je potpisao muzički projekat Basema Kili – još jedan od neotkrivenih bisera domaće kućne produkcije. Film Sve je stalo, samo deca rastu nudi jednu zabavnu redefiniciju dečjih pesmica čika Jove Zmaja, a posebno je zanimljiv po tome što je nastao u prvom domaćem nezavisnom studiju za lutka-animaciju.

"Snežana Skoko i ja smo još ranije mislile da uradimo sličan film, ali ne kao animaciju", kaže Aleksandra Sekulić, jedna od osnivača grupe-studija Punkt. "Međutim, proviđenje je poslalo Andreju Leka, Mateju Rackova i Dušana Bauka, pa smo malo prilagodili scenario i prionuli na izradu scenografije i objekata u Punktovoj radionici. Prošle jeseni smo registrovani kao Punkt za umetnički eksperiment, s ciljem da održimo ovaj neuobičajeni skup ljudi različitih struka i interesovanja i pridružimo im još toliko različitih ljudi spremnih za timski rad. Animacija je samo jedna (možda najočiglednija) od oblasti gde tako nešto funkcioniše."

Ova multidisciplinarna koncepcija, s lutkarskom animacijom kao ishodom, čini se da je vrlo inspirativna. "Okupljeni dream team ima suviše dragoceno iskustvo da bi ostavio priču nedorečenom posle prvog filma", nastavlja Aleksandra Sekulić. "Imamo gotov scenario za Sve je stalo samo deca rastu II – dvadeseti vek, snimanje je već isplanirano. U međuvremenu smo snimili animaciju druge vrste, Okolomotalo, kao prateću priču za instalaciju koju je Snežana Skoko izložila na Oktobarskom salonu.U planu je i film Pragnje – mit u Srba, kao zajednički podvig Punkta, Beogradske otvorene škole i grupe Corrosion."

Osim ovih autorskih projekata, pažnju je prošle godine privukla i animirana 2D estetika kućne produkcije OUR Pictures iz Beograda. Ovu ortodoksnu dvodimenzionalnost objašnjava Aleksandar Vasiljević, muzičar, animator i montažer, jedan od osnivača OUR Pictures: "Najopštije rečeno, 2D animacija se po svojoj prirodi ne trudi da bude 'prirodna' na onaj način koji je svojstven 3D animaciji. Takođe, njena vizuelna svedenost u mnogo manjoj meri sakriva/maskira osnovnu ne-vizuelnu ideju/poruku." Uz napomenu da je ovo, naravno, samo suvoparno teorijsko objašnjenje, prave razloge svoje privrženosti 2D formi Vasiljević tumači ovako: "Osnovni razlog je lične prirode – 'meni se to sviđa' – dakle, to 'meni' i to 'sviđa' je ključno." Sledeći ovu estetiku, Vasiljević je uradio i zapažene animacije za novogodišnje izdanje emisije TV manijak na TV B92, a sve na svom skromnom kućnom pentijumu.

NEZAVISNOST: Ova na specifičan način nezavisna scena doživela je u 2000. godini izvesnu vrstu domaćeg priznanja, uvrštavanjem u program Belefa, učešćem na Media Link video festivalu u Podgorici, kao i pozivom Low-fi video projektu da uradi seriju video-džinglova za konferenciju "Kulturna politika i kulturna produkcija u Srbiji", koju je u novembru organizovao beogradski Centar za savremenu umetnost. Pripadnici i aktivisti ove scene, uglavnom okupljeni oko projekta Zadruga, imali su tokom prošle godine važnu promociju i u međunarodnim okvirima: konferencija Communication Front u Plovdivu, Streaming media festival net.congestion u Amsterdamu, Interference festival elektronske umetnosti u Belfortu.

Zadruga je osnovana krajem 1999, a pokrenuli su je zajednički Low-fi video, muzički projekat Corrosion, OUR Pictures i Striper. U vidu svojevrsnog putujućeg multimedijalnog cirkusa, Zadruga je početkom prošle godine obišla više gradova u Srbiji. U junu je u beogradskom Domu omladine organizovala dvodnevni mini-festival nazvan 32 dana posle. Ovaj program je trebalo da se održi u maju, ali je, zbog tadašnjih nemira povodom preuzimanja Studija B, 32 dana posle pomereno mesec dana kasnije, aludirajući svojim nazivom na razloge odgađanja. Ipak: "Zadruga je uspela da bude primećena u inostranstvu i pored toga što radovi koje je promovisala nisu imali direktne političke konotacije, niti je u tom trenutku imala podršku standardnih domaćih promotera za inostranstvo", kaže Aleksandar Vasiljević, takođe član Zadruge. "Glavna posledica je to što su neki ljudi u inostranstvu shvatili da nova nezavisna kulturna scena ovde postoji jednako tako izvan kontrole države kao i izvan kruga etabliranih tumača domaće scene u inostranstvu."

Cena nezavisnosti svih ovih projekata ogleda se u uslovima pod kojima su prinuđeni da deluju. Praktično nijedan od njih nema rešeno pitanje prostorija i infrastrukture. "Atelje koji trenutno delimo sa Centrom za stvaralaštvo mladih može da zadovolji samo potrebe za radove iz oblasti primenjenih umetnosti", kaže Aleksandra Sekulić. "Zato nam je ovogodišnji zadatak da obezbedimo uslove za rad svih Punktovih sekcija." Slični problemi muče i ostale aktere scene: "Mi se nikad leba nismo najeli od ovoga što radimo", zaključuje Kukurić. "Ali čvrsto verujemo da će ono što radimo doprineti uspostavljanju jednog novog stanja u domaćoj filmskoj produkciji u godinama koje dolaze."

Aleksandar Gubaš

Low budget kod nas je pre odrednica kreativnog, autorskog, nego produkcijskog koncepta

"Bilo koji domaći film kada ga uporedimo sa standardima američke ili evropske produkcije možemo nazvati niskobudžetnim filmom. Zato mislim da se odrednica low budget kod nas više odnosi na kreativni, autorski, nego na produkcijski koncept. Najveći problem u realizaciji jednog ovakvog filma jeste sama odluka da se on napravi. Ako se taj problem reši, lako će se snimiti film. Dakle, ukoliko se unapred prema sebi odredite da pravite film u takvim produkcijskim uslovima, onda ćete se prema zadatim limitima postaviti tako da u njih možete da smestite sve svoje zamisli.

Dalji problemi u pravljenju filma i ne moraju da budu tako veliki, a princip rada je isti kao i u visokobudžetnim filmovima – zahteva se apsolutna profesionalnost. Ono što vidim kao prednost low budget filmova jeste to što imate apsolutnu autorsku slobodu i niste sputani nikakvom cenzurom, autocenzurom ili obzirima prema uloženim sredstvima, i najviše zbog toga odrednicu low budget vidim kao razmišljanje u pravcu beskompromisnosti, subverzivnosti i kreativnosti.

Mislim da je pojava ovakvih filmova jako dobra za domaću kinematografiju, koja se još bavi nekakvim globalnim, opštim temama, što je postalo pomalo zamorno. Nadam se da će ovakvi filmovi to promeniti."

Milutin Petrović: Rad u ateljeu

Snimanje u "kućnoj radinosti" ipak je najbrže i najbolje

"Dan svejedno počinje tako što ustaneš, bez obzira na vrstu radinosti... ali nije to ustajanje nevažno. Važno je da kad ti ustaneš, ti i Bog znate ko je ustao. Na primer, kada ujutru ustanem, onda je ustao jedan režiser. I ide da radi. Imam mnogo iskustva sa snimanjem sa raznim vrstama budžeta, uključujući i veoma raskošne varijante skupih reklama, snimanja iz helikoptera, sa ekipom od pedeset ljudi, građenom scenografijom, bogatom rasvetom, veštačkom kišom i sličnim stvarima.

'Kućna radinost' je dobra iz dva razloga: tako se najbrže i najbolje snima (ekipa je mala, svako radi po nekoliko poslova, niko nikoga ne čeka, nema birokratije u organizaciji posla...). Snimali smo stalno više nego što je bilo planirano. Nikada nisam nešto brže snimio. Danas nema razloga da ekipa broji više od 5-6 ljudi.

I vraćanje sa snimanja je mnogo lepše. Kada se vraćaš sa snimanja u fazonu 'industrijske radinosti', obično te samo bole noge i kontaš čisto profesionalno šta si uradio i šta ćeš raditi sutra. Na povratku sa snimanja u 'kućnoj radinosti' osećaš se kao slikar koji se vraća iz ateljea, ili kao gitarista koji dolazi sa probe benda. Dakle, mnogo bolje."

Za slike budućnosti više neće biti potrebna nikakva hemijska reakcija koja je simulirala čudo života

Čini se da povremeno bolje "vidimo" kada zatvorimo oči, širom zatvorimo oči, kako bi rekao Kjubrik u naslovu svoje testamentarne ekranizacije Novele o snu. Da li su snovi ili slike stvarnosti gorivo za mašinu zvanu film nije jasno do kraja, tek filmska je skalamerija iz XIX veka nekako pretekla u XXI, kao ostatak prošlosti. Budućnost je već viđeno u Matriksu (koji obilato citira kultnu japansku mangu Duh u školjci), da slika prestaje da bude slika i pretvara se u digitalni niz, ornament brojeva. U Lisabonskoj priči Vim Venders je vodio dijalog između filmske i digitalne kamere, pa iako je sam veliki pristalica novih tehnologija, verovatno bi, kao njegov alter ego junak Fric Munro (omaž F. V. Murnau), uzeo "nemu" kameru i sa ručicom hvatao slike obasjane svetlošću sunca. Možda je bila tek slučajnost da su se očevi filma prezivali Limijer (svetlost), ali za slike budućnosti više neće biti potrebna nikakva hemijska reakcija koja je simulirala čudo života iz prirode, kada bi sloj emulzije na filmskoj traci uz pomoć svetlosti postajao život sam. Pristalice digitalnih slika reći će da su one materijalizacija snova (duše), zaljubljenici filma uvek će svoju umetnost shvatati kao dosluh sa prirodom, kreaciju koja registruje ali se i utapa u život.

Šta je budućnost gledanja filmova? Da li će bioskopi (naravno bez filmskih projektora i satelitskom projekcijom) ostati kao recidiv rituala prošlosti ili će, okrećući se napred, točak budućnosti krenuti u još dalju prošlost sve do vremena Edisonovog niklodeona, gde je novčić donosio sreću samo jednom gledaocu. Internet usamljenici već odavno prate svoje virtuelne kinoteke, ljubitelji DVD-a sve ređe odlaze u tamu bioskopa. I autori sve češće aktivno učestvuju u dodatnoj ponudi za DVD usamljenike, obogaćujući disk sa filmom pratećim atraktivnim sadržajima kao što su komentari filma, prizori sa snimanja, propagandni spotovi.

Slika je besprekorna, za razliku od one na filmskoj traci na kojoj mehanička i hemijska oštećenja ostavljaju vidne tragove. Ipak, eros filmske trake čini svoje, pa veoma često hi-tech spotovi namerno "kvare" sliku digitalno konstruisanim filmskim kracerima. Čovek XX veka navikao je da veruje filmskoj slici i onda kada su ga lagali. Mnoge manipulacije kroz istoriju nisu kompromitovale filmsku sliku, a era televizijskih laži i ratova samo je učinila da sliku više ne gledamo kao stvarnost.

Pokretne slike stvarnosti možda će u tom slučaju ostati ne kao spomenik nego kao stvarnost sama jer će joj alternativa biti izmišljeni digitalni svetovi. Ili, kao što je uvek tvrdio stari dobri Hičkok, "film mora da bude veći od života".

Dinko Tucaković

prethodni sadržaj naredni