Crtanje mape
Jedne
večeri, prošlog leta, već prema brzo stečenom običaju, ušao sam u Čeptersovu
knjižaru u Kalgariju (Kanada). Ličila je na samoposlugu, Čepters ima
lanac knjižara kao što Sejfvej ima lanac supermarketa. Na ulazu je
pisalo: „Zabranjeno traženje milostinje”. Desno od ulaza nalazio se
kafe. Ljudi su, međutim, radije sedeli na podu, ispod velikih polica, i
listali ili čitali knjige. Jedan debeljko, koji me podsetio na mene,
spavao je blaženim snom. Prošao sam pored gondele na kojoj su stajali
svi mogući i nemogući časopisi, a mogli su stajati deterdženti ili
sirevi. U visini svojih očiju primetio sam nekoliko foto-magazina sa
Naomi Kempbel. Naomi, rekoh joj u sebi, jednom ću o tebi napisati priču...
U tako velikim knjižarama, sve i da znate šta tražite ili šta vas zanima, morate u jednom trenutku osetiti smetenost. To ne biva samo od obilja koje prelazi svaku meru; na primer, ako potrebujete neki dobar, zanimljiv roman, zavrteće vam se u glavi od ponude koja je bukvalno nalik masovnoj ponudi u samoposlugama, knjige su poređane i šarene se baš kao konzerve sa supama ili kutije sa hranom za kućne ljubimce. Smetenost, u stvari, najviše dolazi od nemogućnosti da se suštinski razaznate u prostoru koji je savršeno perverzno sistematizovan. Pokušaj da uspostavite neki vaš mali, interni, intimni, nesavršeni ali tako ljudski red postaje besmislen u toj ohlađenoj, aseptičnoj geometriji, u kojoj je sve pod konac: filozofija, studije o bubašvabama i ostalim kućnim insektima, savremena nepalska poezija, priručnici za lov pastrmke veštačkom mušicom, romani od trista raznih sorti i fela, knjige o tome kako da razgovarate sa biljkama. Da, naravno, i foto-magazini sa Naomi Kempbel.
Takvo okruženje, koje je zapravo veliki katalog sveta, sa svim mogućim životnim formama koje postoje u njegovoj javi, naprosto vas prisili da sami sebi postavite ono čuveno „nadrealističko” pitanje: pa, dobro, gde smo mi u toj priči? Te večeri postavio sam sebi to pitanje i počeo da cunjam po knjižari, da kopam po policama, tražeći neku moguću verziju odgovora, namerno nisam koristio kompjuter, hteo sam da naletim, za mene je odlazak u knjižaru uvek povezan sa mogućnošću nekog malog, ma koliko beznačajnog otkrića. Doći sam do nečega, bez pomoći Opre Vinfri, to ima nekog smisla... Tako sam, recimo, naleteo na Naomi, stajali smo tu, jedno pred drugim, i gledali se u oči.
Prva knjiga koju sam poželeo da malo pomnije pregledam zvala se „Ljudi koji su obeležili XX vek”. Dajdžestirana, publicistička istorija, Hitler, Staljin, Mao Ce Tung, Kenedi, poneki umetnik, naučnik ili sportista. O Nikoli Tesli i Milutinu Milankoviću nije bilo ni reči, jedini čovek iz našeg dela sveta koji se pominjao u toj knjizi bio je Josip Broz, i to dva puta. Istina, bez fotografije, koju su po kriterijumima meni nepoznatog sastavljača između ostalih zaslužili Madona i Karl Luis. Loša, jeftina stvar, pomislio sam, predrasude i egocentrizam velikih kultura, daj da vidim šta o nama uopšte pišu u onom najelementarnijem, enciklopedijskom obliku. Potražio sam policu sa bedekerima, i vrlo lako je našao. U najmanje stotinu najrazličitijih vodiča mogao sam pročitati informacije o tome gde se sve u belom svetu čovek može udobno i atraktivno provesti tog leta 2000. godine. Kina, Kuba, Karibi. Nisam očekivao da ću pronaći knjigu o Srbiji, Crnoj Gori ili Jugoslaviji, to bi bilo preterano očekivanje. Istočna Evropa, to da, postojao je takav vodič. Aha, da vidim šta kažu o Beogradu. Listao sam i listao, ime tog grada nigde se nije pominjalo. Kakva glupost, rekoh sebi u sebi, a onda sam se setio da je ime Beograda u Lufthansinom magazinu koji sam listao dok smo leteli iznad Atlantika bilo ispisano najsitnijim mogućim slovima, recimo tri puta sitnije nego Bukurešt ili Sofija. To je zato, ubeđivao sam se, što Lufthansa nema direktan let do Beograda. Ali sada, u bedekeru, nije više bilo ni pomena imena grada iz kojeg sam došao, taj grad, jednostavno, nije postojao za taj deo sveta. I ne samo taj grad, nije postojao nijedan grad između Ljubljane i Atine, ni Zagreb, ni Banjaluka, ni Sarajevo, ni Skoplje. Istina, u indeksu imena na kraju knjige naišao sam na Dubrovnik, ali nigde nije pisalo gde se on nalazi. Ovo je napisao neki moron, nastavljao sam da razgovaram sâm sa sobom, gledajući u nemu kartu Istočne Evrope, sećate se nemih karata iz osnovne škole, imate samo obrise spoljašnjih granica zemlje, a vi onda raznobojnim olovkama unosite detalje reljefa i imena reka, gradova, planina i nizija. Ostavio sam taj moronski, politički nekorektan bedeker koji je prećutkivao mogućnost da možda i u našem delu sveta žive nekakvi ljudi, i potražio drugi. I drugi je bio isti takav, i treći. Četvrti nisam tražio, u leto 2000. godine bili smo belina, nema karta, izopštenici, stvorenja koja u najobičnijim razgovorima, recimo o onima gde ćemo na letovanje, nije pristojno pominjati.
Pa mi se sada čini da sve što se u ovoj zemlji posle oktrobra 2000. radi jeste u stvari jedno simboličko stvaranje samog sebe ni iz čega, jedno sporo i pipavo popunjavanje neme karte, crtanje lokalne mape koju će neki kartograf jednog trenutka vratiti tamo gde joj je mesto, među sav normalan svet. I nekako mi dođe lakše što me Naomi nije primetila dok sam tako zainteresovano gledao u nju. Objektivno, ona je te letnje večeri bila stvarnija od mene mada me gledala sa naslovne stranice foto-magazina. Moja virtuelnost, međutim, bila je višeg stepena. Bejah, naime, došljak iz neme karte, pa se može reći da me tamo zapravo nikada nije ni bilo.
