Moderne bajke
Rambo Amadeus: "Don't Happy, Be Worry" (Metropolis, 2000)
Mali osvrt za početak: dve jedine "ozbiljne" studijske ploče u protekloj deceniji Antonije Pušić je objavio u leto 1991. godine (Psihološko-propagandni komplet M-91), odnosno krajem 1996. godine (Titanik), taman da nas jednog dana one podsete na raspad SFRJ, odnosno na velike demonstracije zbog falsifikovanja rezultata lokalnih izbora u Srbiji. I kao da ga neki poseban nerv osetljiv na velike istorijske događaje na Balkanu vuče ka studiju, Pušić je novi album posvetio "onima koji traže Čobana", ubeležio datum "septembar 2000", a iz sebe oteo ploču da nas podseća na bagere i krizne štabove u Srbiji na kraju veka.
Pa ako je reciklaža Variole vere baš u KBC-u "Dragiša Mišović" i baš-baš sa glavnim junakom (Au) Mile(eee)tom ložačem predvidljiva asocijacija na vreme, ljude i događaje koji su obeležili gašenje komunističke diktature, sasvim nestvarno (ploča je letos završena!) deluje čist zgoditak usred najavne pesme "Izađite molim" u vidu sempla doktora-marsovca koji pred kraj komada složenog iz legendarnih citata Radeta Šerbedžije (polni organ vs. karakterna osobina) i ostalih junaka Markovićevog filma prozbori: "Mene su poslali iz štaba, ja ću vam pomoći!"
Švancwald Klinik je moderna polit-porno bajka o "pacijentima koji zauzimaju F odeljenje vojnomilicajskomedicinske akademije" da bi pozvali narod na masovnu kastraciju ("fiki-fiki-fik"), promenu pola ("postati žena više nije neki trik") i "predsedniku ultra lijevodesničarske partije" koji je rešio da im ukaže poverenje, a ne bi li zatrudneo od svog semena (?!) i na svet doneo etnički čistog sina ("eine mama und tata"), budućeg idealnog "pretsetničkog kandidata". Dalje Rambove fantazije prevazilaze okvire najmaštovitijih pornića TV Palma, gazeći po najteže svarljivom neukusu koji pamte ovi rokenrol prostori. Ali, taj (umetnički) neukus logičan je alat za opisivanje (stvarnog) neukusa kojim je autor bio inspirisan...
Treća bajka u kojoj je Rambo samo pripovedač jeste Maroko – Kardeljevo: malog od palube drugari blefiraju da je stigao u Maroko, kada se brod ukotvio u luci Kardeljevo. (Jednom davno je tako Arsen Dedić dospeo u Niš, umesto u Bitolj, na majstorsku prevaru menadžera V. Džarovskog – da li je to moguća inspiracija?) Hej Haj Barikade stilska je vežba na staru priču o dedi i repi, čiji su junaci poznati likovi sa "funkcionalnim imenima": Gordon otvara Flašu, Nenad puni Čanak, Nadežda pere Gaće, Pančo se hvata Vila, Ho Ši postavlja Mine, Rahela "kreše" Ferari itd., a onda se svi uhvate jedan za drugog ne bi li iščupali Repu! Na motorični elektro-fanki groove Rambo uzvikuje blesave stihove onim žarom kojim je ("Once in the Lifetime") njegovu generaciju palio David Byrne.
Mada je i ovog puta na raspolaganju imao izvrsne muzičare – standardni bubnjar Trut i kontrabasista/pijanista Mihajlo Krstić (sin džezera Miše, novi veliki adut malog tima) – Rambo se ipak odlučio da osnovni ritam generiše MC 505 Groove Box. Ovo je – poznajući sposobnosti dva partnera, a uz neograničeno vreme za rad u studiju Iztoka Turka u Ljubljani – neobična odluka, možda baš vođena izazovom humane upotrebe elektronike (uz laki strah za bas zvučnike i stakla u sobi konzumenata...). Ali kada se iz sintetičkog oklopa stidljivo promoli Pušićeva jazzy gitara, prave kože Trutovog bubnja i drveni ukrasi Krstićeve mečke, old-fashioned slušalac ne uspeva da sakrije želju za učestvovanjem u zanimljivoj borbi sa moćnim tehnološkim protivnikom.
U pesmama Samrt Time (Đesi Đenis), Moj skutere i Laganese glavni junak je Rambo. Fantastičan susret sa "najvećom od svih (... koja je hi fi snobovima mrsila konce, pržeći čorbu na visokotonce, a golim glasom bila sposobna da surfa po internetu)" autor koristi da se izjada za ono što nas je ovde snašlo – vremena je malo, a muka mnogo, sadržaj se teško prati bez propratne CD knjižice. Moj skutere je parodija na Moj galebe Olivera Dragojevića i još jedna spona sa estradnim establišmentom stare YU scene. Rambo, Mixajlo i Trut falširaju do iznemoglosti, na zabavnu temu razračunavanja sa skuter-siledžijama bokokotorskog zaliva. Lirski susret sa strankinjom na Škveru ("Laganese" galeba u akciji) donosi oklop smooth jazza i solo na đenisu, kako Rambo zove zarđalu trubu iz fundusa Gradske muzike Herceg-Novog: sećajući se da je na Titaniku prosvirao saksofon, možda do sledeće ploče sam uobliči duvačku sekciju, sa npr. slide trombonom?
Teško gorko lako (svakom onom ludom pomamnom mornaru) domaći je zadatak za uobražene profesorke srpskog jezika u školama. Predmet igre je Tin Ujević, čija je Svakidašnja jadikovka poslužila za novi iz serije Pušićevih "plemenitih" nadimaka – autor je sada "Rambo Amadeus Svjetski Mega Car", skraćeno RASMC.
Još dva (slučajna?) rebusa nudi omot albuma: na naslovnoj strani je "Laokonova grupa", kao primer uzvišene tragedije/žrtvovanja/upozorenja Laokonu da iz Troje pobegne na vreme. Na poleđini je Rambova fotka stilizovana u maniru prašnjavih fotografija u tavanskim sanducima – bujnija mašta priziva u sećanje "vizionarski" pogled Jože Broza iz vremena Bombaškog procesa, naruku RASMC pseudonimu.
Slabiji deo albuma čine Don't Happy, Be Worry, Kukuruz za moju bivšu dragu i Čoban je upravo napustio zgradu. Aktuelni štos-singl je efektniji u spot verziji (fini sempl&insert paljenja mase na koncertima), naslovna numera ne nudi ništa više od kompilovanja kolokvijalnih parola/grafita/pošalica/kuvarica kojima se Rambo sukobljava sa šarenim svetom Bobbija McFerrina (možda bude drugi singl, pa se i ona vizuelno obogati?), a za kolegijalan (kukuruzni) ustupak Panta Šiklja Nafta kantautoru iz Zrenjanina ne uspevam da nađem nijedan valjani razlog, osim "ja sam ipak car, jedan i jedini" ego-tripa RASMC-a.
Ako iz prve ruke ne iznervirate starije ukućane i prozori ostanu čitavi, posle nekoliko glasnih preslušavanja (a celokupan zapis od razumnih 46 minuta i 15 sekundi ide u prilog tome) znatno se povećava verovatnoća za kućnu promaju&histeriju roditelja (provereno!), što je sladak zaboravljeni osećaj u YU rokenrolu i uzbudljiva neizvesnost koju nosi pravilno konzumiranje ovog odličnog albuma.
V.P.
