Good bye Bill, Hallo George!
Džordž V. Buš dolazi u Vašington sa teškim prtljagom: 29 odsto
američkih birača smatra ga nelegalnim predsednikom i njegovu pobedu doživljava
kao rezultat arogantnog nametanja volje Vrhovnog suda
Viljem
Džeferson Klinton u subotu, posle osam godina, napušta Belu kuću.
Hedonista Klinton ovako zaključuje svoja dva vrlo uzbudljiva mandata:
“Možda nisam bio najveći predsednik u istoriji, ali sam sigurno imao
osam najlepših godina!”
Izgleda da isto osećanje deli i veliki broj Amerikanaca: čak 68 odsto
anketiranih daje najviše ocene Klintonu kao predsedniku, više nego
ijednom odlazećem američkom predsedniku u istoriji!
NAJBOLJE GODINE: Racionalni
Amerikanci ocenjuju predsednika Klintona prvenstveno po tome kako su živeli
u njegovoj eri, a to su bile “najbolje godine njihovog života”:
ekonomija je osam godina bila u stalnom usponu, otvoreno je više od deset
miliona novih radnih mesta, nezaposlenost je bila najmanja za poslednje
tri decenije, inflacije gotovo da nije bilo. “Njujork tajms” koji je
otvoreno podržavao Klintona, naglašavao je da to čini, između ostalog,
i zato što je svojom politikom Klinton milione dolara usmerio prema
najsiromašnijem segmentu zaposlenih: gotovo pet miliona ljudi izvukao je
iz bede.
“Klintonomija” je ne samo omogućila Amerikancima osam godina
stalnog ekonomskog rasta, Klintonovi uspesi na ovom polju predstavljaju
“temelj globalnog trgovinskog sistema koji će biti na snazi sledećih
nekoliko decenija”, piše “Vašington post”.
Klinton je i na spoljnopolitičkom planu beležio uspehe: od Rusije i
Severne Irske, do Haitija i Južne Koreje. Klintonova doktrina uglavnom je
doživljavala aplauze: Evropljani su ga smatrali saveznikom, istina suviše
dominantnim, s vremena na vreme arogantnim i čak dovoljno veštim i da ih
ponizi. Ipak, navijali su za njega.
Trebalo je da sklapanje mira na Bliskom istoku bude glavni dragulj u
kruni Klintonove ostavštine. Klinton je godinama neverovatno strpljivo
radio na tome da se Palestinci i Izraelci dogovore o “konačnom mirovnom
sporazumu” na Bliskom istoku posle pet decenija nasilja i
netrpeljivosti. Posle najnovijeg talasa nasilja izvesno je da će ostati
bez ovog spoljnopolitičkog trofeja.
NOVA OSEĆAJNOST: Amerikanci
biraju predsednika svake četvrte godine, a onda ga četiri godine
“rasturaju”, primetio je svojevremeno gorko Adlaj Stivenson, verovatno
najveći intelektualac među svim pretendentima na Belu kuću. Dva puta je
bio demokratski kandidat. Klinton je dao onoliko materijala za
“rasturanje”: od Votergejta do “ženskica koje su ispadale iz
plakara”, da bi se sve završilo skandalom sa Monikom i zastrašujućim
orvelovskim svedočenjem pred sudom (“Nisam imao seks sa tom ženom”)
i TV prenosom u kome nijedan detalj, pa ni onaj sa plavom svilenom
haljinom i tompusom, nije izostavljen. Usledilo je dramatično poglavlje o
impičmentu. I posle svih skandala i “rasturanja”, puritanska Amerika
Klintonu kao predsedniku daje sjajne ocene. Klinton kao muškarac “nove
osećajnosti” pokazao je izvanredan smisao za rešavanje socijalnih,
zdravstvenih i obrazovnih problema koji su za prosečnu američku porodicu
najkrupnija politička pitanja. Podržavale su ga i feministkinje, ali i
fabričke radnice: energično se zalagao i za pravo žene da sama odlučuje
o svojoj trudnoći. Žene, kao vrlo agilan i veoma uticajan deo američkog
društva, doživljavale su ga kao “zaštitnika dece i siročića”.
Klinton je bio pravi medijski predsednik, dobar i lep glumac, ali i
istinski komunikativan: hroničari kažu da nema tog političara koji je
toliko voleo da se rukuje, ćaska, grli sa ljudima, da sa njima pije kafu
i “klopa” hamburgere. Priča o Klintonu priča je i o “američkom
snu”. Klinton nije “američki princ”, dete multimilionera i političkih
dinastija kao što su Buš i Gor: siroče iz Arkanzasa stiglo je do Bele
kuće. Možda bi korene Klintonovog uspeha trebalo tražiti i u sferi
iracionalnog: možda je presudan bio baš njegov temperament, optimizam,
neuništiva energija, mladost, zainteresovanost za druge ljude i njihov život.
Čuveno američko pero Lens Morou napisao je da je Klinton imao sreće da
bude obdaren onom vedrijom, sunčanom, druželjubivom stranom političkog
karaktera, za razliku od preovlađujuće puritanske, sumorne tradicije.
FAKTOR
HILARI: Šta će po izlasku iz Bele kuće biti sa hiperaktivnim bivšim
predsednikom koji je, sa svoje 54 godine, mlađi od Mika Džegera? Da li
će Klintonu biti lako da samo bude suprug senatora Hilari Rodam Klinton?
Suprotno nekim prognozama koje predviđaju razlaz, prijatelji kažu da je
baš žar političke borbe najviše vezivao Bila i Hilari. Kažu da
ubedljiv Hilarin trijumf u Njujorku (12 procenata ispred republikanskog
rivala Lacija), koji nisu predviđali ni najveći optimisti, predstavlja
melem za Klintona, čiji je potpredsednik na kraju ipak proglašen za
gubitnika.
Klinton priznaje da nema čvrste planove: namerava da napiše knjigu
(Hilari već ima ugovor na osam miliona za memoare!), drži predavanja u
svojoj predsedničkoj biblioteci i postane džet-set državnik. Za razliku
od Buša, koji je samo tri puta bio u inostranstvu, i to tu u komšiluku,
u Meksiku, Klinton je rado viđen globtroter: od Irske i Rusije do Dalekog
istoka. Kažu nije bilo državnika koga nije uspeo da šarmira.
NA MALA VRATA: Džordž V.
Buš dolazi u Vašington sa teškim prtljagom: 29 odsto američkih birača
smatra ga nelegalnim predsednikom i njegovu pobedu doživljava kao
rezultat arogantnog nametanja volje Vrhovnog suda. Da ne govorimo o prilično
raširenom uverenju da “Dabja”, kako ga kolokvijalno zovu zbog
srednjeg slova “W”, nikad ne bi ni sanjao da se kandiduje za
predsednika SAD da nije “tatin sin”. Al Gor je dobio više glasova, a
Buš je, zahvaljujući volji petoro sudija (četvorica su bila protiv),
proglašen pobednikom u Floridi i tako je dobio samo dva elektorska glasa
više od svog demokratskog rivala. Istraživači i novinari već kopaju po
glasačkim listićima u Floridi; ima mnogo prognoza da će uskoro neko izaći
sa dokazima da sin bivšeg predsednika SAD ipak nije pobedio na izborima
za Belu kuću 2000. godine.
Eksperti sada ne postavljaju pitanje kako će Buš vladati, oni
postavljaju i pitanje da li će uopšte moći da vlada, piše
“Njusvik” Naime, republikanci su izvojevali vrlo tesnu pobedu u
Kongresu, Buš mlađi neće biti u situaciji da “vodi igru”, već će
jednostavno morati da sluša. A slušaće one “debele mačke”, kako se
to kaže u američkom političkom žargonu, koje su dobro odrešile kesu
da bi “Dabja”, politički žutokljunac, bio tako visoko i tako uspešno
lansiran.
PAD AKCIJA: To uverenje
jednog dela mnjenja da je do Bele kuće stigao na mala vrata nije jedini
Bušov problem. Istina, u svetu nema vrućih ratnih žarišta, ali je kod
kuće situacija prilično vruća. Posle osam godina stalnog ekonomskog
rasta, zbivanja na Vol stritu ukazuju da Buša Mlađeg, kao i njegovog
oca, na ekonomskom planu izgleda “tera baksuz”: cene akcija su se
strmoglavile za poslednjih nekoliko nedelja. I Buš senior je posle
“zlatnih Reganovih godina” zapao u recesiju devedesetih koja ga je
konačno, 1992, koštala i Bele kuće. Da li i sina čeka sličan
scenario?
Ni istorija nije na strani “Džordža II”, kako ga pomalo ironično
zovu američki mediji (aludirajući na političko-poslovnu dinastiju iz
koje je potekao): tri američka predsednika koja su imala više
elektorskih glasova, ali za koje je glasalo u celini manje birača (bilo
je to u XIX veku), imala su izuzetno mnogo problema za svog mandata. Pored
toga, nijedan nije uspeo da osvoji drugi mandat. Da li će Buš uspeti da
sprovede svoje glavno predizborno obećanje, radikalne poreske olakšice?
Analitičar Hauard Fajneman kaže da bi Buš Mlađi, da bi ipak uspešno
prebrodio sadašnju krizu, trebalo da ima Klintonovu “lukavost uma”,
Reganov nepoljuljani optimizam i Trumanovu upornost. A Buš sam za sebe
tvrdi da je poluprofesionalac, da nije osobito ni vredan ni ambiciozan.
Njegov najveći uspeh do pre samo šest godina bila je kupovina teksaških
“Rendžera”
Oni koji bolje poznaju najstarijeg od četiri Bušova sina kažu da je,
istina, ponekad prgav i osvetoljubiv, ali da “ume sa ljudima” , i da
ume i da se nametne kao lider. I da pametno podeli zaduženja. Tako je od
prvog dana: novoizabrani predsednik odmarao se na svom ranču u Teksasu,
pijuckajući đus i pozirajući pred fotoreporterima, a u Vašingtonu je
“pravi predsednik”, potpredsednik Dik Čejni, sklapao novi kabinet i
odlučivao kako će biti popunjeno 7000 mesta u novoj administraciji. Čejni,
tatin poverljivi saradnik i prijatelj, i pored četiri infarkta radi kao
švajcarski sat. Pouzdan je i Kolin Pauel, koji je bio šef Generalštaba
u administraciji njegovog oca. Postavljen je za državnog sekretara. Novi
predsednik se trudi da pokaže da će biti “ujedinitelj nacije”. U
njegovom najužem krugu mnogo je crnaca, Hispanoamerikanaca, žena.
“Nisam izabran za predsednika da bih služio jednoj partiji, već čitavoj
naciji. Predsednik SAD predsednik je svih Amerikanaca, svih rasa i svih
društvenih slojeva”, poručuje Buš.
Šta Buša čeka na spoljnom planu? Klinton je bio nenadmašan i
neumoran u spoljnoj politici. Prošlo je doba Bila i Borisa, kada su
dvojica državnika jedan drugom nazdravljali, kao da su Amerika u Rusija
saveznici. Najnoviji vetrovi nisu osobito povoljni: Putin se zaklinje da
će povratiti nešto od “slave i veličine Rusije”, čak i kad govori
da želi da postane deo Evrope. Flertuje s američkim neprijateljima
Irakom i Iranom, ali i sa Kinom i evropskim saveznicima oko sistema
protivraketne odbrane.
Kada je nedavno Putin posetio Kubu i Fidela Kastra, i tom prilikom
osudio “pokušaje globalne dominacije, koji su se u istoriji završavali,
dobro znamo, kako”, sa domaćinima je potpisao ugovore o prodaji oružja
i mirnodopskoj upotrebi nuklearne energije. Da li Buša opet čeka Rusija
kao protivnik broj jedan, kako nagoveštava Putin? Kakvu će ulogu u ovom
pokušaju imati Fidel Kastro?
Konačno, tu je i pitanje koji deo medija, ali i javnosti, uporno
postavlja: da li je Buš dovoljno inteligentan da bi bio dobar predsednik?
Ankete otkrivaju da javno mnjenje misli da jeste, ali neki komentatori,
mnogi intelektualci, imaju ozbiljne sumnje. Ugledne francuske novine
povodom izbora Buša grubo govore o “kretenizaciji” američke
politike. Buš se privikao na ulogu čoveka od koga se malo očekuje, pa
čak ume i da se našali na tu temu. Za vreme jedne svečane večere,
svojim superbogatim donatorima je poručio: “Znam da ste iznenađeni što
mene vidite kao kandidata za Belu kuću. Pravo da vam kažem, ja sam još
više iznenađen da vama ide tako dobro da možete da dođete na ovakav
skup!”
Stari Buš ne krije da je sada jednostavno oduševljen svojim
najstarijim sinom: “Džordž će biti ujedinitelj. Biće bolji od
mene!”
Mnogi misle da će novi Buš u Beloj kući upravo pokušati da to dokaže.
Nomen est omen: čuveno ime je adut, ali nekada i krst.
Slobodanka Ast
