Revolucionar i ministar
Šef diplomatije Joška Fišer mora da se pravda zbog svoje
revolucionarne mladosti
Berlin
Počelo
je sasvim veselo – sudnica se prošlog utorka (16. januara) tresla od
smeha kada je na pitanje predsedavajućeg suda o tome šta je po zanimanju
svedok odgovorio: "savezni ministar". Narednih nekoliko sati više
nije bilo smeha, ne samo zato što su svi prisutni znali da se možda odlučuje
o političkoj sudbini Joške Fišera. Govorilo se o "olovnom
dobu" – vremenu politički pravdanog levičarskog terorizma u Nemačkoj
i Evropi sedamdesetih godina prošlog veka. Sudi se Hans-Joahimu Klajnu,
optuženom da je u Beču decembra 1975. zajedno sa saučesnicima ubio tri
čoveka prilikom napada na učesnike zasedanja ministara Organizacije
zemalja-proizvođača nafte (OPEC). Napad je predvodio ozloglašeni međunarodni
terorista Karlos, koji se sada nalazi u zatvoru u Francuskoj. U toj zemlji
se protekle dve decenije skrivao Klajn dajući povremeno intervjue "Špiglu"
(tom nedeljniku je svojevremeno poslao poštom svoj pištolj kao simbol
raskida sa terorizmom) i drugim nemačkim listovima u kojima se javno
odricao nasilja. Ubrzo posle "pada" Karlosa, i on je uhapšen.
PREDVODNIK I PRIREPAK: Fišer
i Klajn su sedamdesetih godina bili članovi frankfurtske anarholevičarske
organizacije "Revolucionarna borba", prvi kao neka vrsta rečitog
predvodnika, potonji više kao prirepak koji je svoje slabije obrazovanje
i teškoće u izražavanju, barem kako je sada na sudu posvedočio Fišer,
nastojao da nadoknadi spremnošću "na akciju". Dok se Fišer
nekoliko godina kasnije opredelio za "dugi marš kroz
institucije", Klajn je nestao u podzemlju. Prethodno je, kako je
utvrdila policija, jednom prilikom iskoristio Fišerov auto da prebaci oružje
za potrebe terorističke grupe koja je pripremala i potom izvršila politički
atentat u blizini Frankfurta.
U sedmicama koje su prethodila svedočenju Fišer je krenuo u
propagandnu ofanzivu nastojeći da predupredi napade konzervativne
opozicije i štampe koji zahtevaju njegovu ostavku "jer čovek koji
je pribegavao nasilju ne može da zastupa Nemačku u svetu". Pri tom
je Fišer, prema svim ispitivanjima, najpopularniji nemački političar,
znatno omiljeniji nego kancelar Gerhard Šreder, ili bilo koji predstavnik
konzervativaca. Kao najpoznatiji lik među "Zelenima/Savez 90",
on je garant opstanka crveno-zelene koalicije u Berlinu. "Zato što
nemaju šta da prebace njegovoj politici, pokušavaju da ga ocrne zbog
stvari od pre 25 godina", kažu njegovi pobornici u vladinim
redovima.
"Štern" i drugi nedeljnici objavili su ponovo fotografije iz
1973. na kojima se vidi kako Fišer, sa motociklističkim šlemom na glavi
i kožnim rukavicama, zajedno sa petoricom drugih demonstranata mlati
policajca na demonstracijama u Frankfurtu. Ministar je proteklih dana
telefonirao tom policajcu i izrazio spremnost da mu se izvini, a možda i
sastane s njim. Ni te fotografije, ni to što je Klajn koristio Fišerov
auto da prebacuje oružje, pa ni činjenica da je Fišer pritvaran 1975.
pod sumnjom da je bacao molotovljeve koktele na policiju nisu nepoznati
javnosti. Izdašno su dosad korišćeni prilikom svakog pokušaja da se Fišer
omete na izborima. Međutim, to što Fišer treba da svedoči o svom bivšem
prijatelju poklopilo se sa teškom krizom nemačkih konzervativaca i
njihovom potrebom da bilo kojim sredstvima pređe u kontraofanzivu.
Korupcionaške afere vezane za bivšeg kancelara Helmuta Kola bacile su
hrišćanske demokrate na kolena.
ODRICANJE OD NASILJA: Još
1975. Fišer je oslobođen sumnje da je sam bacao zapaljive naprave od
kojih je teško stradao policajac, ali postoje nekadašnji
"saborci" spremni da posvedoče da je veče uoči tih
demonstracija Joška (to je "revolucionarno" ime, ministru je na
krštenju dato ime Jozef) pozivao da se u okršaju s policijom baš
primeni i to sredstvo. Fišer ne poriče da je tih meseci predvodio "čistačku
kolonu", grupu frankfurtskih anarholevičara koji su u šumama oko
Frankfurta uvežbavali taktiku sukobljavanja s policijom. Kaže da im je
bilo dosta da stalno dobijaju surove batine od zaduženih za red i
poredak, pa su odlučili da se brane. Nasilja kao sredstva političke
borbe potpuno se odrekao već 1977. pod utiskom postupaka teororista koji
su oteli izraelski putnički avion i sleteli na aerodrom u Entebeu, u
Ugandi. Oni su, naime, razvrstali putnike na Jevreje i ostale, čime su,
kako Fišer tumači, u njegovim očima postali isto što i nacisti. On, Fišer,
međutim, kao suštinu svoje političke borbe uvek je doživljavao
nastojanje da se zauvek raščisti s nacizom i spreči ponavljanje Aušvica.
Zato se potom odrekao nasilja i potražio svoj dalji politički put među
zelenima, koji su tada zaštitu čovekove okoline, nenasilje (pored
ostalog i protivljenje postojanju vojno-političkih blokova, uključujući
Severnoatlantski pakt) i zalaganje za društvenu jednakost isticali kao
svoje ciljeve.
Neophodnost da se predupredi "novi Aušvic" bila je češće
argument Fišeru da obrazloži još pokoji obrt u svojim temeljnim političkim
shvatanjima. Recimo da se izjasni za vojnu intervenciju NATO-a protiv
bosanskih Srba, koju je protumačio kao opravdanu posle masakra u
Srebrenici. Podržao je, i privoleo partiju "Zeleni/Savez 90" da
takođe podrži napad NATO-a na Srbiju. Usred bombardovanja Fišer je, međutim,
odustao od daljih poređenja zbivanja na Kosovu sa nacizmom i sudbinom
Jevreja, verovatno pored ostalog i zato što je nailazio na sve veće
protivljenje javnosti. Tako je grupa bivših zatočenika u nacističkim
logorima objavila poziv "Jozefu Fišeru" da prestane da omalovažava
njihove sudbine zloupotrebom takvih istorijskih poređenja. Američka
ministarka spoljnih poslova Medlen Olbrajt prigrlila je tada Fišera
(ponekad i u pravom smislu te reči, ljubeći ga napadno prilikom svakog
susreta), a i konzervativni deo javnosti u Nemačkoj odao mu je priznanje
da je njegovo opredeljenje sprečilo da dođe do masovne pobune i uličnih
nemira, poput onih posle 1968, zbog učešća Nemačke u napadu na Srbiju.
S druge strane, činjenica je da su Šreder i Fišer rano počeli s
nastojanjima da se političkim sredstvima okonča kosovski rat i da su pri
tom vodili računa da uključe Rusiju, što se sve nije mnogo svidelo Vašingtonu.
NIJE JEDINI: Fišer u svom
"presvlačenju" iz odore "antiimperijalističkog
borca" u ministarsko trodelno flanelsko odelo nije usamljen. Deo
svojih saboraca postavio je za saradnike u ministarstvu spoljnih poslova,
posebno u "štabu za planiranje", gde ne mali broj bivših članova
raznih komiteta maoističkih i drugih "k-grupa" (komunističkih
organizacija) deli kabinete sa pitomcima jezuitskih školskih zavoda koji
su drugačijim partijskim karijerama došli do istog mesta. Bliski Fišerov
kolega među veteranima "revolucionarne borbe" Tom Kenigs postao
je tako šef civilne uprave UN-a na Kosovu. Retku slavu stekao je time što
je milione maraka nasleđenih od bogatih predaka razdelio žrtvama
imperijalizma u Vijetnamu, Nikaragvi i drugde. Drugi su se opredelili za
veselije karijere: Matijas Belc je postao kabaretista, Džoni Klinke
vlasnike varijetea, a Klaus Trebes prvoklasni kuvar.
Konzervativni deo političke javnosti obračunom sa Fišerom nesumnjivo
nastoji, osim da ostvari dnevnopolitičke interese, naknadno da opravda
ono protiv čega su se šezdesetosmaši borili, pre svega učmalost i
reakcionarnu tupost Nemačke tokom vladavine Konrada Adenauara, posebno
sklonost da se nacistička prošlost počisti pod tepih. Pokušavaju da
dokažu da sada, na vlasti, ta buntovna generacija nema nikakvog ugleda među
savremenom omladinom koja je okrenuta ličnom uspehu na tržištu, znači
zadojena "kapitalističkim modelom". Zapravo osporavaju
moralnost onih koji su "sistemu" osporavali bilo kakav moral i
otvorili put da konačno i socijaldemokrate, a kasnije i zeleni, potisnu
konzervativce s vlasti.
Dušan Reljić
