Duga senka
Moćna turska vojska, od Ataturkovog vremena čuvar stabilnosti i
sekularnosti države, jedna je od najozbiljnijih prepreka da Turska bude
primljena u Evropsku uniju
Decenijama se turska vojska, čiji se politički i finansijski uticaj
ne može meriti sa položajem nijedne vojske demokratskih država, starala
da Turska ne skrene sa puta demokratije i sekularnosti. Čak tri puta u
poslednjih četrdeset godina vojska je organizovala vojni udar, a u
kasarne se povlačila tek kada bi se uverila da bezbedno može da prepusti
vlast "civilima". Glavni unutrašnji neprijatelji, a samim tim i
državni, su joj kurdski separatisti i radikalne islamske političke
snage. Vojne snage Turske, regionalne sile i moćne članice NATO-a,
igraju važnu ulogu na Bliskom istoku i Kavkazu. Međutim, najozbiljnija
bitka vojske vodiće se oko zahteva Evropske unije (EU) da Turska,
kandidat za članstvo u tu organizaciju, značajno ograniči ne samo vojni
budžet, već i uticaj koji ova institucija ima u državnim poslovima.
Drugim rečima, od Turske se zahteva da civilne vlasti preuzmu kontrolu
nad vojnim, odnosno da preokrenu naglavačke odnos snaga u zemlji, ili,
kako kaže diplomata EU-a, "Turci moraju da nađu način kako će se
otarasiti paša iz politike".
Reforma vojno-civilnih odnosa neće se zaustaviti samo na političkom
uticaju koji turska armija ima. O njenoj ekonomskoj moći manje se zna u
javnosti, ali ona može da se meri sa njenom političkom snagom. Osim
velikog budžeta koji vlada izdvaja za armiju, vojska se "ispomaže"
prihodima iz različitih industrija. Turska vojska vlasnik je 47 odsto
vodećeg domaćeg prozivođača automobila, 10 odsto najveće cementare u
zemlji i banke. Prihodi iz ovih industrija oslobođeni su poreza, a osim
za kupovinu tenkova, helikoptera i skupih sistema osmatranja, vojska pare
koristi za penzije i privilegije vojnih lica, u koje spadaju izuzetno
jeftina, ali lepa letovališta i odmarališta. Civilne vlasti nemaju
nikakvu kontrolu dodatnih prihoda vojske. Godišnji budžet zvanično
iznosi oko devet milijardi dolara, što je tri puta više od onoga što država
izdvaja za obrazovanje, mada se smatra da je vojni budžet znatno veći.
Osim EU-a, pritiske vrši i Međunarodni monetarni fond koji uslovljava
hitnu pomoć u iznosu od sedam i po milijardi dolara smanjenjem budžeta
za vojsku.
Nakon poslednjeg vojnog udara, 1980. godine, vlada koju je vojska podržala
sačinila je novi ustav kojim se vojnim vlastima daju velika ovlašćenja
i mogućnost za njihovo široko tumačenje. No, prošle nedelje se
predsednik Ahmet Nedžet Sezer, čija popularnost, prema najnovijim
ispitivanjima javnog mnjenja, nadmašuje tradicionalno uvaženu vojsku,
založio za izmenu ustava koja bi ograničila uticaj vojske. Jedan od
razloga što je ugled armije u društvu veliki jeste i taj što u
gimnaziji postoji obavezan predmet o vojsci, kao što je to nekada kod nas
bila Opštenarodna odbrana, koji predaje ili penzionisani ili aktivni
turski oficir, a i udžbenik je pisao tim oficira. Predsednika je podržao
i potpredsednik vlade Mesut Jilmaz, koji je izjavio da su vojne reforme
neophodne ukoliko Turska želi da pristupi EU-u, ali je upozorio da to ne
može biti kratkotrajan proces.
Generali su se, odmah usprotivili ovim zahtevima. Jedan bivši turski
admiral kaže da vlade članica EU-a ne mogu da razumeju specifičnosti
geostrateškog položaja Turske, pa samim tim ni značaja vojske, jer
zemlje EU-a ne moraju da strahuju od svojih suseda. Penzionisani admiral
je dodao da je vojska prinuđena da se meša u državne poslove, jer ne
postoje snažne civilne vlasti, i da se time nevoljno bavi. "Sukobi i
odnosi na Balkanu, Bliskom istoku i Kavkazu nalažu nam da održimo snažne
vojne snage", izjavio je ministar odbrane Sabahatin Džakmakolu.
Turska se, dakle, nalazi na teškom zadatku da pomiri dve naoko
nepomirljive ideje, zavet Kemala Ataturka i nepobitne težnje da se uključi
u evropske integracije. Izvesno je da će vojska, kao potencijalno i
kratkoročno gledano najveći gubitnik u ovom procesu, predstavljati najtežu
jednačinu zadatka. Za početak, turska vlada mogla bi da premesti
novoformirano odeljenje za odnose sa EU-om iz senke koju na nju baca
osmospratnica u Ankari. U zgradi je, naime, smešten štab Saveta za
nacionalnu bezbednost.
Duška Anastasijević
