Kafa s predsednikom
U srdačnom razgovoru naš karikaturista saznao kako je Milošević
pokazivao Holbruku karikature i da je Medlin Olbrajt pevala uspavanku na
srpskom
Ponedeljak,
15. januar, oko podneva... Mučim se šta da napravim za sutrašnji broj
"Danasa". Zvoni mobilni.
Ovde kabinet predsednika Milutinovića, kaže ljubazan ženski glas. Predsednik bi hteo s vama da razgovara, hoćete li? Zašto da ne, odgovaram. Pričekajte trenutak da prebacim vezu. Mislim se: kad može Koštunica da razgovara sa Miloševićem, što ja ne bih ćaskao sa Milutinovićem.
Halo, ovde Milutinović, kako ste? Priča kako prati moj rad, ima moje knjige, sakuplja kopije mojih karikatura. Ima i neke predloge u vezi s mojim sajtom i tako dalje.
Gospodine Koraksiću, predlažem da popijemo kafu, kaže Predsednik. Gde? pitam. Pa, u Predsedništvu. Dogovoramo se za petak u 12. Jeste da sam pristao, ali svašta mi se mota po glavi. Šta da radim, mislim se, dok Predsednik i ja sedimo, ćaskamo i pijemo kafu, kad odjednom bane Sloba i kaže: "Doš'o i ja na kafu!", a pod miškom nosi isečke karikatura da mu ih potpišem.
Neće valjda, kažem sebi.
Petak, tačno u podne.
Ulazim u Predsedništvo, ljubazna gospođa me dočekuje: hoćete li liftom, Predsednik je na prvom spratu?
Ne treba, kažem. Penjemo se.
Pred vratima kancelarije – Predsednik, rukujemo se i ulazimo u kabinet. Veliki radni sto, zastave, grb Srbije, crne kožne fotelje, na zidovima umetničke slike, nema političkih portreta... Šta želite za piće? Kafu po dogovoru, kažem ja. Predsednik se interesuje za moje prezime, kaže retko je i neobično. Odgovaram da sam Čačanin i da u selu Gornja Gorevnica ima petnaestak kuća Koraksića. Predsednik pita za koren mog prezimena, kažem da su Koraksići došli iz Hercegovine i da se, možda slučajno, jedan grčki kaluđer zoograf zvao Koraks, pa sam ja to uzeo za pseudonim. Onda se Predsednik raspitivao kako sam počeo i šta sam studirao. Kažem – arhitekturu, a posle treće godine posvetio sam se karikaturi. Radosno uzvraća da je i on, istina samo mesec dana, proveo na arhitekturi, a onda otišao na prava.
S
pravom posle mogu gde god hoću, priseća se Predsednik svoje davne
odluke. Sad ja pitam ono što me oduvek najviše golicalo – kako je bivša
vlast reagovala na ono što radim? Ponešto sam načuo, ali bih da čujem
iz prve ruke. Predsednik kaže da sam ga nekoliko puta grohotom nasmejao.
Kaže da su jedni drugima, kikoćući se, poturali pod nos moje crteže.
Iz njegove priče shvatio sam istinu koja me porazila – oni su se
smejali tome kako je ko od njih nacrtan, kao da im poruka karikature nije
bila važna. Napravili ste nekoliko epohalnih karikatura, kaže
Predsednik. Imao je svojevremeno ideju i predložio kolegama iz političkog
vrha da Država zakupi jednu stranu "Njujork tajmsa" i da na
njoj objavljuje Koraksove karikature. Odustao je kad su svi graknuli na
njega. I sad misli da je to bila dobra ideja. Kažem, zar to ne bi bilo
licemerno? Zašto, pita se Predsednik. Podsećam ga na priču koju sam čuo
od Gordane Logar, kako je Milošević na primedbu da ovde nema slobode
medija gurnuo pod nos Ričardu Holbruku moju karikaturu sa pitanjem:
"Da li je ovaj list zabranjen, a ovaj karikaturista uhapšen?"
Predsednik Milutinović to potvrđuje i kaže da je bio lično prisutan.
Potom Predsednik odlazi do šemizeta, vadi moje dve knjige "Šta je
tu je" i "Godinu dana posle", koje je kupio na Sajmu knjiga
1997. godine, i svežanj fotokopija karikatura da ih potpišem za njegovog
sina. Kaže da su kopije skinute sa mog sajta, a ja primećujem da su
zapravo fotokopirane iz ovih istih knjiga. I to mu kažem.
Podvalili su mi, vajka se. Obećao sam Predsedniku da ću mu poslati pravi komplet kopija karikatura na kojima je on jedan od junaka.
Pregledao sam Vaš sajt i predlažem da uvedete rubriku sa likovima i potpisima "ko je ko", jer posetioci sajta ne znaju uvek ko su akteri, a to će ostati i treba da se zna, kaže Predsednik. Svi moderni političari pišu dnevnik. Beležite li i Vi ponešto za istoriju? Počeo sam svojevremeno da pišem, ali to je veoma naporan posao. Savetovao me jedan stari političar da, ako to hoću, onda moram da beležim svaki dan, makar samo jednu rečenicu. Na primer šta sam tog dana ručao. Jedno vreme sam vodio dnevnik, a onda sam pomislio "šta ako se neko dočepa mog dnevnika?" To nije nimalo naivna stvar. Ni Milošević ne vodi dnevnik. Onda sam odustao, priznaje Predsednik. Prelazimo na ozbiljne teme – Dejton i Rambuje.
U Dejtonu je bilo gusto, upoznaje me Predsednik. Dolaze uspaničeni Amerikanci, kažu "Bosanci se popišmanili i neće da potpišu, a nama treba bar dva potpisa". Traže Miloševića. Kažem spava. Šta sad da radim? Ipak odem i probudim ga, skače "k'o oparen", odjuri kod Tuđmana i ubedi ga da potpiše. Tako sam spasao Dejton.
Priča je bila tako napeta, odahnuh i ja na kraju. Sreli ste se sa Medlin Olbrajt?
Ona je prijatna osoba, nije kao što se priča.
Zna li ona srpski, pitam Predsednika.
Ne govori, ali sam sto posto siguran da sve razume. Pevala mi je uspavanku na srpskom. Jeste li zaspali, pitam.
Predsednik kaže da nije. Na kraju smo pričali o još nekim važnim stvarima koje nisu za novine. Predsednik me je molio da to "ni za živu glavu" ne objavljujem. Dok me je ispraćao, na vratima je ponavljao – "ni za živu glavu, ni za živu glavu". Dođem kući, zvoni telefon. Gruja zove iz redakcije i kaže – Karić poslao pismo, oduševljen je karikaturom i hoće da je kupi.
Ko je sledeći?
Predrag Koraksić, Corax
