Vreme broj 525, 25. januar 2001.

Pritvorska jedinica Haškog tribunala

Zašto je Biljana Plavšić odlučila da ostane u "muškoj" Pritvorskoj jedinici UN-a? Kakav je Tribunalov režim pritvora i kakva atmosfera vlada među pritvorenim Srbima, Hrvatima i Bošnjacima? 

Hag

Mada joj je ponuđen "zlatni pritvor" u nekoj od udobnij haških vila pod nadzorom holandske policije, Biljana Plavšić je prošle sedmice odlučila da ostane u Tribunalovoj Pritvorskoj jedinici, uprkos činjenici da je, barem trenutno, jedina žena u njoj.

Takav njen izbor začudio je mnoge ali ne i poznavaoce prilika u dva pritvora: holandskom i Tribunalovom. Holandski "zlatni pritvor" vrlo je rigorozan, u šta je mogao da se uveri general Tihomir Blaškić koji je u njemu boravio 1996. i 1997. godine. "Zlatan" je isključivo po ceni: košta oko 2,5 miliona nemačkih maraka godišnje. Istina, holandske vlasti su Biljani Plavšić i Tribunalu takve pritvorske usloge ponudile besplatno, naglasivši da to čine izuzetno, zato što je reč o dami koja je, uz to, bila na visokom položaju. Naglasili su, takođe, da takva ponuda neće važiti za ostale šefove država i vlada ili ministre koji bi uskoro mogli da se nađu u Hagu.

U poređenju sa rigoroznim režimom "sigurnih kuća" pod nadzorom holandske policije, Tribunalova Pritvorska jedinica bi se u zatvorskom žargonu mogla opisati kao "banja". Sagrađena je 1994. unutar zidina najvećeg i najstarijeg holandskog zatvora u Ševeningenu, pored Haga, i od tada je nekoliko puta proširivana i adaptirana. Trenutno raspolaže sa 48 modernih jednokrevetnih ćelija, koje je Mladen Naletelić Tuta nazvao "hotelom B kategorije u poređenju sa zatvorom kod kuće", odnosno u Zagrebu. Na svakom od četiri sprata postoji i soba za "dnevni boravak", sa satelitskom televizijom, kako bi se pratili programi "od kuće", i sa "domaćom" štampom. Za one koji to žele, a žele mnogi, organizuju se kursevi engleskog jezika i umetnosti, pretežno slikarstva.

Pritvorenima je, dalje, na raspolaganju i kuhinja u kojoj sami pripremaju jela, naročito za verske i druge praznike koje zajedno proslavljaju. Pritvorska uprava se u tim prilikama trudi da im pribavi "namirnice koje su najsličnije onima koje imaju kod kuće". Na primer celo prase. Na raspolaganju su im, takođe, moderna teretana sa spravama za vežbanje i održavanje fizičke kondicije, zatim biblioteka i prostor na otvorenom, za šetnje. Postoji i posebna soba za "intimne posete" supruga. Neki od neženja se, kako saznajemo, bune i traže da se pravo na "intimne posete" proširi i na "verenice".

No, bitniji od samog komfora jeste "pritvorski režim" koji se, kako objašnjava upravnik Pritvorske jedinice Timoti Mekfejden, bitno razlikuje od zatvorskog. Budući da se smatraju nevinima do konačne presude o krivici, stanovnici Pritvorske jednice uživaju privilegije kakvih nema u zatvoru. Na primer, dozvoljeno im je da nose sopstvenu odeću, da sa svojim braniocima razgovaraju bez ikakvog nadzora, da telefoniraju kućama o trošku Tribunala, da mnogo češće nego u zatvorima primaju posete...

"Trudimo se, koliko možemo, da obezbedimo uslove koji su približni životu van pritvora, uz ograničenje da se Pritvorska jedinica, ipak, ne može napuštati", objašnjava Mekfejden. "Vodimo, pre svega, računa da pritvorenima obezbedimo nesmetan kontakt sa porodicama... Ne želimo da se porodice raspadaju zato što je neko pritvoren. Za razliku od zatvora gde bi osuđenik imao pravo na jednosatnu posetu jednom mesečno, ja odobravam posete od 9,30 ujutro do pet sati popodne, i to sedam dana u nedelji. Ako neko dođe sa Balkana u posetu članu porodice, sigurno ne dolazi na plažu u Ševeningenu, već da bi ga video, pa to vreme treba dobro iskoristiti..."

Da ne bi došao u iskušenje da nekog od pritvorenih "gleda drugačijim očima" zbog onog što je, možda, učinio, Mekfejden ne čita optužnice. Kaže: "Nema potrebe da čitam optužnice. To nema veze s mojim poslom. Ja ne pripadam delu sudskog procesa. Ja sam odgovoran za brigu o zdravstvenom i emocionalnom stanju tih osoba dok su u pritvoru, za zaštitu njihovih prava kao što je pravo na slobodan i nesmetan pristup advokatima i mogućnost da sami pripremaju svoju odbranu... Svakog od njih gledam na isti način. Svi u Pritvorskoj jedinici imaju ista prava."

Kao i sam Tribunal, i Pritvorska jedinica je proteklih godina bila često na udaru onog što njen upravnik opisuje kao "crna propaganda". Optuženi Slobodan Milošević i njegova supruga nazivali su Pritvorsku jedinicu UN-a "sofisticiranim koncentracionim logorom" i "modernom gasnom komorom", a u medijima bivše Jugoslavije tvrdilo se kako su pritvorenici izloženi "psihološkom pritisku", ili čak "torturi", i kako su lišeni osnovnih prava...

Mekfejden tvrdi da mu "uopšte nije stalo do toga šta se piše o Pritvorskoj jedinici i uslovima koji vladaju u njoj", jer i on i oni koji su u njoj pritvoreni znaju da su "uslovi odlični". Nervira ga, međutim, što takva "crna propaganda može da uznemiri porodice pritvorenih, njihove roditelje ili decu, koji iz različitih razloga ne mogu da posete svoje najbliže i sami se uvere kako se s njima postupa."

I dok se u sudnicama Haškog tribunala nastavljaju nezavršene bitke iz nedavne prošlosti, sa svedocima tužilaštva i odbrane koji uveravaju sudije kako su upravo oni, odnosno "njihova strana", bili najveće žrtve (dok su ostali bili zločinci i agresori), u Pritvorskoj jedinici su odavno zakopane ratne sekire, sklopljen je mir i uspostavljena miroljubiva koegzistencija. Pritvoreni Srbi, Bošnjaci i Hrvati međusobno se dobro slažu, uvažavaju, druže, pomažu... i ispoljavaju zavidan stepen solidarnosti i zajedništva u odnosu na "spoljni svet". Zajednički su, svojevremeno, izrazili saučešće porodicama Slavka Dokmanovića i Milana Kovačevića koji su preminuli u pritvoru, poslali su zajedničke vence na njihove sahrane, zajednički su 1998. pisali predsednici Tribunala i tražili poboljšanje uslova pritvora, i takođe zajednički su – u otvorenom pismu upućenom javnosti te iste godine – demantovali glasine o navodnoj "depresiji" i "spremnosti na pobunu." Ono što ih zbližava, kaže Mekfejden, jeste činjenica da "imaju zajednički problem: da se suoče sa pravdom i brane od optužbi."

Svedočeći, u oktobru 1998, o karakteru svog pritvorskog kolege Esada Landža (u međuvremenu osuđenog na 15 godina zatvora zbog zločina nad srpskim zatočenicima logora Čelebići), Goran Jelisić (osuđen na 40 godina zatvora zbog priznatih 14 ubistava Bošnjaka i Hrvata koje je u maju 1992. izvršio u Brčkom), pored ostalog je rekao kako su pritvorenici među sobom razgovarali o tome da "Tribunal treba da doprinese uspostavljanju trajnog mira u Bosni". Pa su, s tim u vezi, zaključili kako su oni u pritvoru "ostvarili mir... ali ih brine kako će se pomiriti oni naši kod kuće".

Istom prilikom je, kao ilustraciju atmosfere koja vlada u Pritvorskoj jedinici, pred sudom pročitan deo pesme koju je napisao pritvoreni Simo Zarić, a koju, kako je Jelisić objasnio, pritvorenici pevaju na proslavama i u časovima dokolice.

Priredila: Mina Vidaković (SENSE)

Što u pjesmi otpjevat se mora
lud bi bio ko bi zamjerio.

Istina je neću da vas lažem
sve po redu ja ću da vam kažem.
Prva pjesma za zidne novine
i poruka od družine fine.

Družina je mala al' čestita
tako vam je ako neko pita.
Svi smo borci junak do junaka
prvoborci rodila nas majka.

U Hagu nas dva'est četir' ima
ako treba biće nas stotina.
Na hiljade može da nas dođe
ako stignu naše prave vođe.

Mi smo sada pokusni kunići
jedni idu a drugi će stići.
Ima ovdje Srba i Hrvata
i Bošnjaka da te tuga hvata.

Nije bitno šta je bilo tamo
neg je važno kako nam je amo.
Među nama dobra sloga vlada
svak bi rek'o to je k'o nekada.

Kažu da smo mi ratni zločinci
a mi ovdje kao mali klinci.
Tu je igra tu je družba fina
nema pojma da nas loših ima.

Kad bi znali oni naši tamo
kako složno mi živimo vamo
svi bi oni legli potrbuške
i za mir bi uništili puške.

Ova pjesma nek pouka bude
za sve fine i čestite ljude.
Ako sloge sad u Hagu ima
sledite nas biće dobro svima.

(Ševeningen, 1998)