Vreme broj 525, 25. januar 2001.

Nova vlast nasledila je jedan ogroman, neuredan i – kako se nekad govorilo – "otuđen" aparat moći. Taj je aparat opterećen odvratnom hipotekom nerasvetljenih ubistava i zločina protiv čovečnosti. Sada oportunisti iz tog istog aparata pokušavaju sablažnjivim obećanjima koja šapuću novoj vlasti da obezbede kontinuitet svoje moći i položaja 

Sve je ovde brže nego što treba. Još se dim nije razišao iznad Takovske 10, a već je stvoren mit, kao da ga je Filip Višnjić uz gusle spevao. Prvo je Zoran Đinđić počeo da uverava Srbiju kako je, eto, na našu veliku sreću čovek sa mnogo imena – Milorad Ulemek, Miroljub Luković, na primer – čije je glavno ime, sasvim biblijski, Legija, video svetlost i pridružio se prevratu sa svojim ljudima iz Jedinice za specijalne operacije (JSO) Resora državne bezbednosti. Da nije tako bilo, ti bi nas div-junaci bili sve pobili, odmah tamo, na licu mesta, svih pola miliona ljudi na beogradskim ulicama 5. oktobra; tako su to opasni momci i tako su – prema navodima novih epskih pesnika – impresionirali čak i legendu srbijanske hajdučije Makija. Pozorišna predstava sa onom vožnjom po gradu u "humveejima", bratimljenjem sa narodom i ljubljenjem popa u ruku jeste bila psihološki korisna u onom trenutku; ali ne preterujmo: sve bi se to i bez njih završilo onako kako se završilo. A da su bili pripucali na onu masu, ona bi ih bila rastrgla za tren oka, ne zavaravajmo se: vatrena moć pobunjenika bila je tog trenutka premoćna, kao i motivacija; obična milicija ne bi se u tom slučaju dvoumila na koju će stranu stati. Elementarnoj logici i zdravom razumu uprkos, sada je od čoveka zvanog Legija stvoren mit, a od oportunističkog prelaska na stranu pobednika – junaštvo neviđeno. Ako je neko imao interesa da se što pre ušlihta novoj vlasti i sporazume sa Đinđićem, imali su ti – i još neki, o njima kasnije – junaci. Šta su oni od leta 1991. kada se prvi put javljaju, pa do danas sve učinili pod komandom Bracike Kertesa, Franka Simatovića i drugih u Srbiji, Vojvodini, Hrvatskoj i Bosni – pitanje je veoma zanimljivo kojim će se baviti neka buduća policija i Haški tribunal. Prema tome – ne preterujmo.

DIV-JUNACI: Stvaranju i naduvavanju petooktobarskog mita pridružio se deo medija u kampanji koja sve više deluje kao koncertirana i usmerena ka konkretnom političkom cilju. Izvesne novine udarile su u nadvoje-natroje skrpljene feljtone i intervjue u nastavcima na temu "kako sam spasao Srbiju i uklonio Slobodana Miloševića, ja – sam samcit". Kao div-junaci te epske poezije javljaju se generali Nebojša Pavković i Rade Marković, ali i čuveni srpski odmetnik Bogoljub Arsenijević Maki. Prvo je Maki hrišćanski skrušeno priznao kako umalo nije prosuo mozak Slobodanu Miloševiću, ama je čojstvo nadvladalo, neka ga nek' živi, sam će se upropastiti... Onda je Rade Marković počeo sa serijom intervjua u kojima govori o svemu, osim o glavnome, i bez prestanka ponavlja kao je "radio po zakonu". Niko ga nije upitao ono glavno: je li on, Rade Marković, nesposoban ili korumpiran – ili je na čelu Službe sedeo kao marioneta, ne mešajući se u sopstveni posao? Za njegovog šefovanja Službom ubijeni su Željko Ražnatović Arkan, Pavle Bulatović, Slavko Ćuruvija i još nekoliko zanimljivih lica, a otet je i bez traga nestao Ivan Stambolić. To što Rade Marković nije radio svoj posao pred oktobarski prevrat lepo je i za svaku je pohvalu; ali ga to ne oslobađa profesionalne odgovornosti za ono što je trebalo da radi od početka. Suđenje optuženima za ubistvo Arkana ovih dana dovoljna je ilustracija za to. Sutra će reći kako nije smeo, kako je Službu preuzeo i vodio JUL preko Uroša Šuvakovića, Svetozara Simovića i drugih, istih takvih kao oni, a niko Rada Markovića neće upitati da zašto nije dao otkaz.

Sledeći div-junak oktobarskog prevrata, gen. Nebojša Pavković, čija je glavna zasluga takođe u tome što nije radio ništa (osim što je odveo Koštunicu kod Miloševića) sada priča kako je, eto, slava Bogu, na vreme "sklopio primirje" sa Makijem Arsenijevićem i bio s njim u kontaktu nedeljama pre 5. oktobra. Da ta dva srpska titana nisu na vreme "sklopila primirje", od Srbije kamen na kamenu ostao ne bi, a gen. Pavković poginuo bi valjda od snajperskog metka iz sigurne Makijeve ruke. Jednom generalu i načelniku Generalštaba nikako ne priliči da se sada vadi na jednog Makija, kao što mu nije priličilo ni hvalisanje kako je "pobedio NATO", a još manje otvoreno navijanje za političku opciju koja će uskoro biti hametice poražena na izborima. U međuvremenu je gen. Pavković stekao još jednog visokog zaštitnika – Velju Ilića, od svih ljudi; kaže Velja Ilić da nas je Pavković sve spasao time što je sedeo i čekao da vidi na šta će to sve izaći. LJuba Stojadinović, pak, tvrdi kako je Pavković za to vreme još i lagao Miloševića telefonom da, eto, tenkovi samo što nisu krenuli i izmotavao se ne znajući šta bi od sebe dok, navodno, Aca Vasiljević nije tresnuo šakom o sto i upitao generale da jesu li ljudi, Srbi i patriote i da šta čekaju!

SLUČAJEVI UPOZORAVANJA: Tako je sada ekipa oportunista na putu da prepliva na pobedničku stranu i kapitalizira to što nije radila ništa; Maki je barem nešto uradio. Nisu oni jedini, bez brige. U kadrovski špil nove vlasti upali su razni likovi; neki slučajno, neki uz određene napore. Razumljiva je i zbunjenost DOS-a u takvoj navali. Ali, nisu samo ljudi u pitanju, nego i metodi. Dva slučaja mogu da posluže kao upozorenje. Čitalac će se setiti one famozne službene beleške o praćenju Slavka Ćuruvije na dan kada je poginuo od zlikovačke ruke. Postoje indicije da je taj dokument bio kraćen pre puštanja u javnost, a da je prateće anonimno pismo bilo pokušaj skretanja pažnje. Naime, u izveštaju o praćenju Slavka Ćuruvije nedostaje period od 80-90 minuta, koji bi se mogao pokazati kao važan. U anonimnom pismu ne pominje se okolnost da je u kritično vreme Milan Radonjić bio na čelu beogradskog centra DB-a samo pet dana, a da mu je zamenik bio Stevan Nikčević, koministar unutrašnjih poslova iz redova SPO-a. Koministri su tada – kad je dokument pušten u javnost – svečano obećali da će objaviti stručnu ekspertizu izveštaja o praćenju Slavka Ćuruvije; ta je analiza završena i predata, ali nije objavljena. Hoće li neko biti ljubazan da objasni zašto?

Sledeći upozoravajući događaj jeste skandal oko kandidovanja ministra unutrašnjih poslova u budućoj vladi Srbije. Pošto je postignut dogovor o kandidatu Vojislava Koštunice, advokatu Gradimiru Naliću, počela je kampanja intriga, koja je kulminirala jednom odvratnom paškvilom, dostojnom Gorana Matića, koju je "Glas javnosti" (sve zanimljivije novine, uostalom...) objavio kao redakcijski komentar prošle nedelje. Tamo se aludira na Nalićevu "prošlost"; bio je to signal novoj srpskoj političkoj čaršiji da aktivira "poverljive podatke" ciljano puštene gde treba, a na vreme. Krenulo se od etničkog porekla (nečista krv), a završilo sa falsifikatima u zdravstvenom kartonu koji je – iako je službena tajna! – našao put do izvesnih političara koji su ipak još uvek civili, mada ih čuvaju nezgodni telohranitelji iz ekipe sa početka ovog teksta. Malo je falilo pa da i ova vlast započne svoj mandat kao i prethodna – preko nove verzije "Vojka i Savla". Stvar se srećom završila relativno bezbolno: za kandidata je određen Dušan Mihajlović, koji barem zna Službu iznutra; zašto to nije učinjeno odmah, kao logičan potez i kome je bila potrebna kampanja intriga – nije jasno. Dušan Mihajlović je – barem svojim izjavama od tog trenutka – pokazao da je odličan izbor. Stiče se, međutim, utisak da je na delu velika igra uklanjanja oslonaca predsedniku Koštunici u izvršnoj vlasti Srbije. Nije lako biti "legalista" u takvom društvu...

"OTUĐENI" APARAT MOĆI: DOS je suočen sa ozbiljnim iskušenjem iz srbijanske političke tradicije: iskušenjem policijske države. Nova vlast nasledila je jedan ogroman, neuredan i – kako se nekad govorilo – "otuđen" aparat moći, u koji spada i Vojska Jugoslavije. Taj aparat moći uvežbavao je tokom trinaest godina plemenite veštine spletkarenja, dezinformacija, specijalnih operacija, infiltracija i diverzija. Taj je aparat razmažen i bezobrazan: cinizam je navikao da prodaje kao "efikasnost". Taj je aparat opterećen odvratnom hipotekom nerasvetljenih ubistava i zločina protiv čovečnosti. Sada oportunisti iz tog istog aparata pokušavaju sablažnjivim obećanjima koja šapuću novoj vlasti da obezbede kontinuitet svoje moći i položaja. Rekao bi čovek – sve sam novi Žozef Fuše, sve profesionalci bez mane... Ima tu, međutim, jedna razlika: Žozef Fuše smeo je da se suprotstavi jednom Napoleonu, i po cenu otkaza; ko se od džentlmena koji se sada nameću kao "spasioci Srbije" ikad suprotstavio Napoleonu iz Požarevca? Kad samo poslušamo te oktobarske prvoborce kako zadovoljno predu kao mačak koji je smotao vrapca, prosto se pitamo kako je Miloševićev režim toliko i potrajao... Još koliko prošlog leta slavili su pobedu nad Atlantskim paktom i delili limene zvečke kojima je Milošević kompromitovao svoje podanike, a koje su časni ljudi odbijali da prime. Sada ta ista ekipa pokušava da opseni Koštunicu, da se nagodi sa Đinđićem, da se pomiri sa Perišićem, da impresionira Koraća, da se sporazume sa Dušanom Mihajlovićem, da se ušlihta Batiću, da se stavi na raspolaganje Živkoviću, da zaboravi Šešelja i Vuka, Slobu i Miru, Arkana i Bokana, Braciku (ko to beše?) i Šaju "Patona". Kako reče jedan visoki policijski oficir ovih dana, "nije smenio Murta Kurtu, nego su se dogovorili da obojica ostanu u sedlu". U tome im zdušno pomaže jedna izvesna novinarska ekipa koja ih plasira u javnost, ama nikako da im postavi prava pitanja, nego ih glamurizuje, pravi od njih spasioce i obiliće i već tu mitologiju... S tim u vezi je i pitanje dokle će razni tjelesni zdrugovi Voje Šešelja i drugih političara bivšeg režima mahati okolo oružjem zabranjenim za civile?

Izvesno je da je Dušan Mihajlović, stari lisac, svestan toga. To se dade naslutiti iz njegovih najnovijih izjava. Za brojnost srbijanske policije ima rešenja: deo u profesionalnu vojsku (to ionako znaju da rade), deo u pograničnu policiju... Što se reorganizacije tiče, koncept centralizovane žandarmerije, tj. armije građanskog rata, moraće da bude zamenjen modernijim, decentralizovanim ustrojem. Bilo bi dobro što pre izdvojiti Službu državne bezbednosti iz MUP-a i zasnovati je kao sasvim novu i temeljito očišćenu posebnu vladinu agenciju. Policija više ne sme da bude vojska građanskog rata, bejbi-siterski servis, agencija za širenje tračeva, firma za kontrolu štete ili berza političke moći, kao do sada. Ne bi joj bilo pametno ni da se dalje oslanja na kriminalni polusvet kao partnere umesto kao na obične doušnike; niti na polusvet u medijima i – da prostite – kulturnom javnom mnjenju.

Najvažnije od svega, međutim, jeste da se uvede novo pravilo igre u tu oblast. Ono je veoma jednostavno i glasi: došlo je vreme da se bude pošten. To će pravilo i ogromna većina policajaca svih vrsta dočekati sa olakšanjem. Ako se to pravilo jasno postavi kao glavni imperativ, sve ostalo biće lakše. Policija, uostalom, po samoj svojoj prirodi teži jednostavnosti i poštenju; tada se manje radi.

Miloš Vasić

U opštoj fertutmi koja je nastala posle prevrata od 5. oktobra, stranka generala Momčila Perišića PDZS setila se iz nekog razloga da podnese krivičnu prijavu protiv generala VJ Svetozara Marjanovića i generala policije Obrada Stevanovića, a zato što su potpisali Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu (Kumanovski sporazum), početkom juna 1999. U javnosti je potegnuta argumentacija iz oblasti opšteg patriotizma: "potpisali kapitulaciju", "predali deo teritorije", "svetu srpsku zemlju" i u tom pravcu. Gen. Marjanović nije osetio potrebu da se brani. General potpukovnik policije Obrad Stevanović, međutim, objavio je jednu izjavu koja ilustruje delikatnost trenutnog položaja policije. U toj izjavi, 19. januara, on podseća da je Vojno-tehnički sporazum tek "sprovedbeni akt u odnosu na Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN-a, bez koje je neprimenjiv, dok je Rezolucija bez njega nesprovodiva". Sporazum je potpisan u skladu sa odlukama, i na osnovu odluka Narodne skupštine Srbije i savezne vlade kojima je prihvaćen dokument Martija Ahtisarija i Viktora Černomirdina, nastao posle njihovih pregovora sa tadašnjim predsednikom SR Jugoslavije Slobodanom Miloševićem. Tim sporazumom, podseća gen. Stevanović, "ne utvrđuje se šta treba učiniti, već kako treba realizovati ono što je utvrđeno Rezolucijom i odlukama republičke Skupštine i savezne vlade". Gen. Stevanović dalje kaže i da je važeći sporazum daleko povoljniji i od teksta Rezolucije 1244 i od dokumenta Ahtisari-Černomirdin, a pogotovo povoljniji od ranijih verzija dokumenata koji su nuđeni na potpisivanje. Koliko je "Vremenu" poznato, upravo pregovarački napori Obrada Stevanovića doveli su do ove, povoljnije po Srbiju, verzije Sporazuma. Rezolucija 1244 govori o "vojnim trupama sa značajnim učešćem NATO-a", koje bi delovale na osnovu glave VII Povelje UN-a; potpisani Vojno-tehnički sporazum, međutim, govori samo o "međunarodnom bezbednosnom prisustvu pod pokroviteljstvom UN-a". Gen. Stevanović nije želeo da u intervjuu za "Vreme" obrazlaže svoje stavove, jer, kako kaže, ne želi da ispadne kako se brani od besmislenih optužbi. Uostalom, preambula Vojno-tehničkog sporazuma potpisanog u Kumanovu 9. juna 1999. jasno kaže: "Ugovorne strane potvrđuju dokument podnet od strane predsednika Finske Ahtisarija predsedniku Miloševiću i potvrđen 3. juna od Skupštine Srbije i savezne vlade da se uključi i razvijanje na Kosovu, pod pokroviteljstvom UN-a, efektivnog civilnog i bezbednosnog međunarodnog prisustva."

Činjenica je da nadležni ministri – Ojdanić za Ministarstvo odbrane i Stojiljković za MUP Srbije – nisu mogli da potpišu Kumanovski sporazum iz razloga krajnje prozaičnih: obojica su, naime, optuženi pred Haškim tribunalom, pa bi bilo veoma neprotokolarno da se pojave pred generalima iz zemalja NATO-a... Neko je ipak morao da potpiše, pa je taj posao zapao generale Marjanovića i Stevanovića, koji međunarodnoj zajednici – očigledno – nisu bili sporni. Ta dva oficira postupili su po nalogu svojih pretpostavljenih, a Obrad Stevanović čak i više od toga. Naime, kumanovski dogovori predviđali su i da se Vojska Jugoslavije i srbijanska policija ne povlače sa Kosova sve dok se snage KFOR-a ne razviju na celoj teritoriji i ne obezbede sigurnost stanovništva. Iz Beograda je, međutim, došlo naređenje o povlačenju. Ispalo je tako da je gen. Stevanović praktično ostao na Kosovu skoro sam do ispunjenja tog dogovora, uz popriličan rizik, što mu je donelo posebno poštovanje srpskog stanovništva.

Zašto je ovaj slučaj značajan u ovom postoktobarskom kontekstu? Zato što je gen. Obrad Stevanović jedan od najstručnijih ljudi u MUP-u Srbije i ono što bi se moglo nazvati "policijskim intelektualcem" (autor udžbenika za Policijsku akademiju i niza radova). U svom sektoru – javna bezbednost – on je priznati stručnjak; ljudi iz struke smatraju ga zaslužnim za obuku uniformisane policije koja je pokazala zavidan nivo hladnokrvnosti i samodiscipline u mnogim teškim situacijama. Budimo pošteni: policija je tu da "služi i štiti" i da sluša naređenja; za batine na demonstracijama odgovorni su naredbodavci iz vrha vlasti. Stešnjena između pritiska Familije i sopstvene savesti i profesionalizma, naša se policija našla u veoma teškom položaju, i to treba priznati. Uostalom, njeno ponašanje pred 5. oktobar i posle njega najbolje ilustruje taj problem. Peti oktobar pokazao je da je u policiji prevladao zdrav razum u tolikoj meri da je manjina – pre svega ona iz paravojnih jedinica i državne bezbednosti – ostala paralisana i bespomoćna.

Praviti sada od dva generala koji su svojim potpisima skratili muke i razaranja "kapitulante" i "izdajnike" neozbiljno je; ako je nekome baš stalo, neka optuži supotpisnika Ahtisarijevog i Černomirdinovog dokumenta, Bulatovićevu vladu i Skupštinu Srbije, koja je prvo 23. marta izglasala bombardovanje, a onda 3. juna pristala na zahteve iz Rezolucije 1244. Uostalom, upravo je gen. Momčilo Perišić spasao svoj obraz oktobra 1998. u Gornjem Milanovcu kada je otvoreno upozorio kuda vodi Miloševićeva politika konfrontacije sa celim svetom. Ono što su u Kumanovu potpisali generali Marjanović i Stevanović samo je konačna potvrda da je general Perišić bio u pravu do poslednje reči.

prethodni sadržaj naredni