Draganu Todoroviću
Novinar Dragan Todorović sedmi je dobitnik plakete "Ljubomir P. Nenadović" namenjene Valjevcima ličnostima godine koje svakog 19. januara proglašava novinarski žiri Revije "Kolubara". Za mnoge u Valjevu, gde Todorović živi, takav izbor bio je umnogome neočekivan; naviklo se valjda da su novinari nešto sporedno. Ovakve iznenađenosti bivalo je, uostalom, i prilikom ranijih izbora najuspešnijih i najcenjenijih među Valjevcima.
Stvaranje te liste odabranih počelo je 1994. godine kada je na njeno čelo, voljom žirija valjevskih novinara, postavljen prota Vladan Kovačević iz Brankovine. Sledeće godine najviše naklonosti privukao je daroviti gimnazijalac Viktor Rozgić. Potonji dobitnici plakete "Ljubomir P. Nenadović" bili su karikaturista i dizajner Dušan Arsenić, pozorišni reditelj Miroslav Trifunović (sadašnji predsednik Mioničke opštine), glumica Jugoslovenskog dramskog pozorišta Jasmina Avramović-Ranković (živi u Valjevu) i pokretač građanskog otpora u Valjevu Bogoljub Arsenijević Maki. Lanjsko Makijevo proglašenje za ličnost godine poneka ovdašnja glasila nisu zabeležila ni najsažetijom vešću, da bi se posle 5. oktobra "prsila" ekskluzivnim intervjuima sa njim.
Todoroviću je za zvanje Valjevca godine glavni takmac bio poznati džez muzičar Jovan Maljoković. Prevagnulo je, izgleda, i to što Todorović živi u Valjevu. Opredelivši se za njega, dvadesetočlani žiri je ocenio da Dragan Todorović spada u vodeće novinske reportere, da je izgradio osoben stil i da su njegova stanovišta mnogo kad oprečna preovlađujućim gledanjima. Odluka je doneta tajnim glasanjem.
Zdravko Ranković
(direktor i urednik Revije "Kolubara")
Kako sam postao ličnost
Laureat o svom izboru za Valjevca godine i o svemu što je bilo
posle
Kad
nam se ono dogodi oktobar, uzeše da me pitaju šta ćeš sad, koga ćeš
sad, nema više socijalista da oštriš onu stvar, sad su pobedili naši.
Tu se zabrinem, načisto i jašta. Ali, šta ću, takav pos'o, nastavim da
gledam i opisujem. I vidim, na prvoj i konstitutivnoj sednici, nova
opštinska vlast, u Valjevu, oduze Slobodanu Miloševiću zvanje počasnog
građanina. Oduze, a u obrazloženju priznanja pisalo da je Slobodan, u
obnavljanju i nastavljanju najboljih tradicija demokratskog i pravnog
poretka Srbije, ispoljio hrabrost borca, mudrost državnika i plemenitost
pesnika. Socijalisti, na licu mesta, upitaše što oduzimaju kad je to
potpis'o tadašnji predsednik opštine, sada jedan od lidera DOS-a, Dušan
Mihajlović. Novodemokrate, kao prave demokrate, odgovoriše da Dušan
nije prisustvovao donošenju odluke, u to vreme sedeo u kancelariji,
dalekovido. Kad su se obračunali sa Miloševićem, drugovi iz pobedničke
koalicije podeliše lokalni slatkiš vlasti, sve po kvotama i sve
jednoglasno. Bez komentara, ajde, uz neku opasku, zabilježim da takve
kadrove samo kvota rađa, vidim, gospoda se ljutnula, pa valjda smo na
istom poslu, 'de ćeš na bager, ne razumeš ti to. . . I, dani nastave da
teku, svakom svoj pos'o
.
U novogodišnjem broju revije "Kolubara", kao uvod u izbor valjevske ličnosti godine, izađu predlozi novinara. Vidim, predloženi, Vidoje "prozori koji gledaju u budućnost" Vujić, jerbo je izgradio crkvu, a za te pare mog'o "da kupi avion, možda i dva", džez saksofonista Jovan Maljoković, savezni poslanik Predrag Bleki Savić – koga je predložio novinarski profesionalac koji je ranije profesionalno i uredno predlagao socijalističke čelnike, zato što je bio "prisutan gotovo na svim protestnim skupovima u valjevskom kraju – najčešće sa suprugom i ćerkama, skroman, ni automobil svoj nema", i ličnosti još.
Pred Bogojavljenje, 19. januara, kad se odlučuje o ličnosti godine, direktor Revije Zdravko Ranković javlja mi satnicu zasedanja žirija, pošto sam ranije, redovno i bez greške, učestvovao u odlučivanju. Kažem mu da nešto nisam najbolje, nešto me stislo, videću. Ne odem. Uveče, na Bogojavljenje, zvoni telefon, koleginica iz žirija, kaže čestitam, čestitaju i ostali, pitaju što nisam doš'o, da nisam nešto predosetio. Velim jok, stislo me. Kad me iz Radio Patka, koji je u ANEM-u, uključiše u program, kako se osećate, ne znam da se osećam, jeste li do sada nagrađivani, opet mi odgovor jok, ako izuzmem ono kad mi Filip, kad pošaljem tekst, kaže bravo legendo, ili Žare prokomentariše da sam malo više "pustio ruku", ne sećam se da sam ispoljavao hrabrost borca ili plemenitost pesnika koja bi bila za nagrađivanje. Ipak, u programu i direktno, pohvalim žiri, koji me je svojom odlukom načisto demantovao. Naime, bio sam uveren, i to sa razlogom, da valjevski novinari, uz podrazumevajuće izuzetke, ne čitaju novine, kad ono međutim. Kad to, zatim, uze da zvoni, da razvonjava, sestra, koja se desila, značajno klima glavom, vidim i sin, koji nije ni mali, sve me nešto meri. Pa to zvoni, jedni čestitaju, drugi vele neće svima biti pravo.
Kad sutradan udariše radio i TV posade, to samo pršti, sve pitanje do pitanja, ajde kako se osećate, nego i kako je to biti slobodan novinar, pa da li ste snosili posledice, šta imate da poručite mladima. . . Šta ću, kolege su to, uzmem da odgovaram, nisam ni ja naivan, velim da je prošle godine pravi pobednik narod, ali da je bolji, i najbolji, pobednik nova vlast koja je overila narodnu pobedu, te da je, jelte, normalno da narod ne može odmah biti nagrađen, ali da će biti, samo da nova vlast utvrdi prioritete, da joj se narod nađe na kvoti. Odgovorim na svako pitanje, kažem iskustva, podelim savete, iznesem mišljenje, kažem da sam samo radio svoj posao, a ako je to podvig, jebiga. Posle, i to na ekranu, vidim delujem. Vidim i da ono o pobedničkom narodu i pobedničkoj vlasti nije stalo u prilog oslobođene televizije, ali razumem, ne može stati sve, šta bi radio urednik, stalo da se nadam da ću i kao Ličnost i dalje moći da sedim u kafani. Tek i tada uze da mi zvoni, pa i na redakcijskom "micubišiju", familija, prijatelji, poznanici, znali su oni, bio je red, pa i "Politika" zabeležila "priznanje novinaru". . .
Ujutro po 'lebac, komšinica, vrata do vrata, inače klonirani socijalista, u'vati me iza kvake, komšija svaka ti čast, ma nije to ništa, kako nije ništa, gledala, svaka mi na mestu, e jesam rek'o, nema šta. Tek u prodavnici me do'vatiše, zagledaju, pružaju ruke, vidi Viđenog čoveka. . . Odem i ošišam se, temeljno, i bradu skrešem, još temeljnije. Onda sednem i napišem ovaj potpis uz fotografiju.
Dragan Todorović
