O amnestiji, ili: o strahu i apsurdu; o dupetu i duši
Ako
se dvoumiš da li je nešto dobro ili nije – pogledaj ko je protiv toga,
i kašće ti se samo. Ovaj
umereno pouzdani "naputak za prepoznavanje" može se primeniti i
na najnoviju dževu oko predloga Zakona o amnestiji koji bi uskoro trebalo
da uđe u proceduru, a kojim će biti oslobođeni krivice pred zakonom oni
odrasli muškarci, građani Srbije (i Crne Gore, u teoriji), koji u
protekloj deceniji nisu bili radi da zamene svoje košulje, majice i
dukseve neznatno osavremenjenom "partizanskom bluzom" (a za
"četničke" ciljeve).
Protiv ovog naizgled malog, a zapravo suštinskog civilizacijskog
iskoraka digla se, nesuvislo larmajući i sopćući, prepoznatljiva i
neiznenađujuća neprincipijelna
koalicija starorežimskih zdravih
snaga i iskusnih batlera Gospodara Rata, radikalsko-jedinstvaškog i sličnog bašibozuka, deo pripadnika veteranskih
udruženja (tj. oni koji, ni posle svega, nisu
shvatili) te najkreštaviji sloj lokalne malograđanštine, kojoj se
ceo "patriotski angažman" – uglavnom kafanske provenijencije,
ali ima tu i vikend-ratnika i
ostalog potuljenog nesoja – ovim aktom sada retroaktivno dovodi u
pitanje, ili se njoj bar tako čini. Na kraju, tu je i vojni vrh, mada je
on – budući da ionako jedva hoda uspravno od silnog putra na glavi,
koji se sliva u sluzavim potocima – dosta obazriv u procenama, čuva se grkih
reči (a donedavno su bili tako glasni, rogoboreći protiv dezertera), tek bojažljivo napominjući da bi amnestija, naročito
neselektivna, mogla da naškodi "borbenom moralu" i da posluži
kao loš primer, tj. kao poruka da će tako moći da se radi i ubuduće. U
nekim drugim, "legalnijim" okolnostima, prigovor bi bio
relativno smislen – relativno, zato što je sama opšta vojna obaveza
danas nepatvoreni civilizacijski anahronizam, nešto kao putovanje kočijom
ili lečenje pijavicama – no u ovim našim prilikama on teško da vredi
i po lule ovlaženog duvana. Jer, ovde se o zakonu, o njegovom poštovanju
ili ignorisanju, zapravo uopšte ne radi. Svaka "legalistička"
priča ovde se može plasirati samo zato da svojom opsenarskom
"ozbiljnošću" zabašuri suštinu, da brže-bolje pokrije pravu
temu za raspravu, a to je odgovornost i krivica Legalnih organa, a ne onih
koji su se ovako ili onako sklanjali pred posledicama jednog ludila-kao-sistema.
Dakle, opredeljivanje "za" ili "protiv" amnestije za
"vojne begunce" zapravo je odsudna bitka za (re)interpretaciju
nedavne prošlosti, koja je zakonito rezultirala ovakvom našom sadašnjošću.
Odbijanje (sa)učestvovanja u ekspanzionističkim ratovima kakve je
Srbija – prvo glasno, pa posle inkognito,
pod pseudonimom – vodila početkom devedesetih, ili u apsurdnom, očajničkom,
nadrealnom sukobu s međunarodnom zajednicom (koliko god tu i druga strana
ne bila nedužna i čista) nije bilo i nije moglo biti drugo do legitiman
akt građanske neposlušnosti pred poludelom Državom koja više ne
odgovara za svoje postupke, gurajući slepo i nekontrolisano stanovnike
svoje utrobe u propast. Svako ko je odbio da se igra istočnjačkog
mudraca nirvanističko-fatalističkog usmerenja (setih se odnekud onog
"mladog nirvaniste" iz Arsenijevićevog Potpalublja
koji, ljubi ga majka, ode u rat kao tele na klanje), a to je prvi
preduslov da uopšte konkurišete za status odraslog građanina, bio je
prinuđen da – u situaciji kada je udruženi, manifestni, organizovani
građanski otpor zlu bio tako sramotno slab, malodušan i rascepkan –
pribegne nekoj individualnoj strategiji
vrdanja. Banalni Um će reći da se radilo o spasavanju sopstvenog
dupeta; o da, bilo je i toga: to je tako odviše
ljudski. Ali se pre svega radilo o spasavanju
duše. Nije, dakle, problem bio u strahu, nego u sveprožimajućem
Apsurdu: Žrtva, naime, traži Smisao. Gde Smisla nema – a u rasapu
devedesetih nije ga bilo ni u tragovima – ideja Žrtve degradira se do
nivoa Priče Za Decu, pretvara se u drečavo Ništa. Strah postoji zato da
se prevaziđe, da se transcendira;
ali, ovde nije imalo šta da ga oplemeni: samo pustoš i varvarstvo; pljačka,
laž, kič i krv.
Bio je to, dakle, čin radikalnog, odgovornog i građanski hrabrog očovečenja
kroz odbijanje slepe poslušnosti pred bezličnim i bezdušnim Aparatom
koji se, lišen sedativnog dejstva Ideologije nakon pada Berlinskog zida i
njegovih ovdašnjih pridrživača
(što zapravo po(t)kazuje da je njegova priroda inherentno šizofrena...),
toliko prozlio da mu krvi nikada nije bilo dosta. Drugim rečima, kršenje
kriminalnih zakona jednog kriminalnog poretka autentičan je ne-kriminalni
akt. Ne treba dozvoliti nijednom dežurnom demagogu da ovo obrne naglavačke;
utoliko je i sama ideja o oprostu,
ako smo konsekventni, veoma sporna, ali samo utoliko što ostaje veliko
pitanje ko tu kome uopšte treba da "prašta". Jer,
strukturalno, takva bi amnestija ličila na akt rehabilitacije
u komunističkim partijama: to je vid naknadnog priznanja da je Partija
bila na pogrešnom putu, a Otpadnici na pravom, ali to ne sme tako da
izgleda, jer je Partija (baš kao i Patria)
uvek u pravu. O tanušnoj niti te premise visi ceo njen raison
d etre.
Videćemo kako će izgledati i kako će se završiti priča oko
organizovanog državnog Praštanja Nedužnima; nešto mi govori da snage
Starog režima – koje najbolje znaju gde ih svrbi i zašto se češu –
i razni parapatriotski polusvet koji se tokom devedesetih okupljao oko
"svijetlog oružja" nepogrešivo njušeći Plen, nisu zapravo
jedini protivnici Amnestije: one samo to mogu glasno da kažu. I Nova Većina
u Srbiji, pripadnici "desnog" krila dosovske Nove Klase, ne mogu
biti preterano blagonakloni prema ovome, mada će svoje primedbe zavijati
u mirišljaviji celofan. Ozbiljno sprovedena amnestija, praćena suvislom
debatom o onome što se dogodilo, hteli ne hteli potkopava sam fundament
"nacionalnog projekta" u koji se onomad pohrlilo kao golom
zadnjicom u koprive, uz prigodno roktavo ojha.
Takav čin opraštanja, koji više
liči na čin traženja oprosta
i na simboličku obznanu radikalnog diskontinuiteta s prethodnim periodom,
na objavu Nulte Tačke nakon koje sve Velike Naracije o omiljenim otačastvenim
fantazmama lokalnih kafanskih vojskovođa padaju u vodu, ne može prijati
onima koji i dalje veruju kako problem nije bio u projektu
nego u izvođaču. A to je još
uvek dominantan kod čitanja novije istorije u ovom delu sveta. Zato će i
ta slinavo-žlundrava "srednja struja" verovatno gledati da celu
stvar što pre pomete pod tepih. Otuda ovih dana uporedo "praštaju"
nedužnima i odbijaju da sude krivcima, ili da ih predaju onima koji su i
voljni i vlasni da im sude. Sve je to džaba: ako niko drugi, sudiće im
oni koje su Krivci odavno najsurovije osudili. Tako je valjda i
najpravednije?!
Teofil Pančić
