Treća sreća
Bilo kako bilo, prošlogodišnja romaneskna produkcija bila je pravo
osveženje u poređenju s onom iz 1999: vaskoliki skribomani su, doduše,
bili još marljiviji, tako da je mazohizam
čitanja povremeno dosezao zvezdane trenutke, ali je i pažnje vrednih
dela bilo nesumnjivo više nego godinu dana ranije
Ako
ste poslednjih nedelja prilazili Brankovom mostu, verovatno ste zapazili
prilično impozantan bilbord kojim Narodna knjiga reklamira jednog od svojih najtiražnijih pisaca,
Gorana Petrovića (ista kuća, doduše, to radi i s Ljiljanom Habjanović-Đurović,
baš kao da je ovoj speci†čno senzibilnoj gospođi potreban dodatni
publicitet...), odnosno njegov novi roman Sitničarnica
"Kod srećne ruke". Ovakvo marketinški agresivno
reklamiranje pisca do sada kod nas nije viđeno: bilbordi su bili
rezervisani uglavnom za uvozne čokolade i domaće pevaljke. Vreme je bilo
da se tome jednom stane u kraj – i kultura je, uostalom, roba. Osim
toga, Narodna knjiga je u
poslednje vreme i po štampi objavljivala zanimljive oglase sledeće sadržine:
"Poslednja decenija milenijuma u znaku je blistavih romana Gorana
Petrovića! Dva puta je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu – kako
ga zaobići i treći put?!"
Zaista – kako?! Naročito ako prelazite Brankov most?! (Dobronamernu)
šalu na stranu, roman Gorana Petrovića Sitničarnica "Kod srećne ruke", treća knjiga tog žanra
u opusu ovog samosvojnog pisca mlađe srednje generacije iz Kraljeva (rođ.
1961; prethodni romani: Atlas opisan
nebom i Opsada crkve Svetog
Spasa), ovenčan je najznamenitijom književnom nagradom u Srbalja, većinskom
odlukom NIN-ovog žirija za roman godine: Aleksandar Ilić, Đorđije
Vuković i Svetozar Koljević glasali su za ovaj roman – čiji ćete
prikaz moći da čitate u sledećem broju "Vremena" – dok su
se Boško Ivkov i dolepotpisani priklonili knjizi Mirjane Novaković Strah
i njegov sluga (vidi okvir). Tako je ispalo da su prema onom opominjućem
bilbordu najotporniji bili jedan Novosađanin i jedan Zemunac, dakle oni
koji moraju stalno, kao krivci, da prolaze pored njega dolazeći u
prestonicu...
Bilo kako bilo, prošlogodišnja romaneskna produkcija bila je pravo
osveženje u poređenju s onom iz 1999: vaskoliki skribomani su, doduše,
bili još marljiviji, tako da je mazohizam
čitanja povremeno dosezao zvezdane trenutke, ali je i pažnje vrednih
dela bilo nesumnjivo više nego godinu dana ranije. Žiri je dobio u
razmatranje preko sto romana i drugih sočinjenija koja bi se romanom
htela zvati; utešno je što se u toj gomili makulature našlo bar
dvadesetak knjiga koje bi vredelo pročitati čak i da nemate obavezu da
se time bavite, i još možda toliko dela koja nisu nastala posve bez
razloga i smisla. Možda bi ovaj ovlašni i sumarni pregled relevantnijih
izdanja (u kojem ću sigurno propustiti nešto važno, pa će mi posle
biti žao) trebalo početi od romana koji se, neposredno ili nešto
posrednije, bave famoznim NATO-bombardovanjem, temom kojom se romani iz
1999, uz jedan ili dva izuzetka, i nisu baš usrećili: u
"Vremenu" smo već pisali o odličnom romanu – eseju Milete
Prodanovića Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan; svake pažnje su vredne i knjige
Snežane Jakovljević En, den, dinu
i Ljiljane Jokić Kaspar YU †le,
kojima ćemo se uskoro nešto opširnije baviti. Veteranka Svetlana Velmar
Janković na istu je temu objavila roman Nigdina.
Ipak, delo koje nesumnjivo najviše odskače, i koje je najupečatljivije
oslikalo sudbinu jednog naraštaja zatečenog usred rasapa svih vrednosti
tokom devedesetih svakako je Milenijum
u Beogradu Vladimira Pištala, jedan od dva najbolja srpska romana u
minuloj godini (o njemu smo takođe već pisali u "Vremenu").
Što se tiče sada već sredovečnih srpskih postmodernista, Svetislavu
Basari nagrada je ponovo izmakla, no on je ionako još onomad izjavio da
ne mari za nju; važnije od toga je to da je Kratkodnevica (o kojoj je u "Vremenu" pisao Aleksandar
Jerkov) unela neke tematske i stilske novine u Basarin opus; čini se da
će one do punog izražaja doći u njegovim sledećim knjigama. Roman
Lasla Blaškovića Mrtva priroda sa
satom nije, nažalost, privukao onoliko pažnje koliko zaslužuje, što
donekle vredi i za Zaveru
bliznakinja Đorđa Pisareva.
Prošle se godine pojavilo i dosta zanimljivih knjiga u maniru
savremenog, urbanog realizma – najšire moguće shvaćenog, ne u žanrovskom,
nego u senzibilitetskom smislu
– neretko sa satiričkim i(li) grotesknim elementima, kakav bi trebalo
da je mainstream (bez negativnih
konotacija) svake književnosti ovog vremena, i koje su pravo osveženje u
moru međusobno zaraćenih i isključivih izama;
čitalačkoj pažnji vredi preporučiti knjige Dragana Stojanovića Benzin,
Danila Nikolića Foto-keramika
gospodina Cebalovića, Tajanstvo
spajanja tradicionalno potcenjenog pripovedača Gradskih Priča
Svetozara Vlajkovića, Pretposlednje
putovanje Gordane Ćirjanić ili Kratku
istoriju života u mrtvom gradu Ivana Radovanovića; obaška
"panonski ciklus" – roman jednog Zemunca o ratnom Pančevu (Kraj
duge zime Predraga Ognjenovića) i roman drugog Zemunca o savremenom
Zemunu (Opelo za divlju kajsiju
Miroslava Turudića) ili alegoriju jednog Subotičanina o Velikoj Žeđi u
imaginarnom panonskom gradu (Vodolija
Boška Krstića). Na drugoj strani, bilo je dosta knjiga – uglavnom onih
iz makulaturnog sektora – kojima se ni po čemu ne vidi da su nastale
nakon otkrića parne mašine; najdalje je (u žiriju) dogurala Semolj
gora Mira Vuksanovića, samode†nisana kao "azbučni roman u 878
priča o riječima", a koja se najjezgrovitije može opisati ovako: seo
Matija Bećković da piše "Hazarski rečnik"... Rezultat je
logičan: lele i kuku.
Prošle se godine pojavilo i nešto novih imena na koja valja obratiti
pažnju, uglavnom iz pravih, književnih razloga: Marija Jovanović je već
izazvala dosta kontroverzi knjigom Spletkarenje
sa sopstvenom dušom; mladi Novosađanin Svetozar Poštić objavio je
inventivni lirski roman o (strahu od) smrti Dal,
reci mi istinu, hoću li umreti; njegov sugrađanin Boris Labudović
zaronio je u ovdašnje političko podzemlje Predizbornom
ćutnjom; Bane Bjelica se, u reporterskom maniru, držao svog Zajedničkog
dvorišta; vremešni debitant Strahinja Kastratović sigurnom je rukom
napisao autobiografsku priču u Klenu
na vrbovom prutu, no pitanje je hoće li imati sape – i razloga –
da drugom knjigom postane pisac, ili je ovo duševno
olakšanje bila njegova jedina, kolateralna književna ambicija? Što
se Radovana Belog Markovića tiče, on o jeziku sve zna, jedino što ne
zna baš uvek šta će s njim; i jedno i drugo nekako je najvidljivije u
mestimično neodoljivoj, a često umarajućoj Limunaciji
u Ćelijama, kojoj dugujemo najuvrnutiju rečenicu ovogodišnje
produkcije: "Za Jovana se čulo tek kad je umro". Bolje ikad
nego nikad. Šta li bi Vorhol rekao na ovo?
U trenutku dok pisac ovih redova privodi kraju svoj posao, čudeći se
sebi kako je izdržao poslednjih nekoliko meseci, neko negde, u nekom
memljivom sobičku, povijen nad guščijim perom, vredno piše svoje
Epohalno Delo, svoje Zapise iz podzemlja ili štogod slično. Posle će ga
oknjižiti, zaviti u koverat, pljunuti marku odozdo i – pravac NIN,
Cetinjska 1. I tako će se i sledeće jeseni i zime neki ljudi ponekad
diviti, ali češće zgražavati i vajkati nad činjenicom da je papir,
okreni-obrni, najtrpeljivija materija u nama poznatom kosmosu. Ipak, ipak,
dobro je da je tako i dok je tako.
Teofil Pančić
