Mirjana Novaković: Strah i njegov sluga; ReVision Publishing,
Beograd 2000.
Dozvolite da
se predstavim,
ja sam čovek od imanja i ukusa,
muvam se okolo mnogo godina,
ukrao sam mnogu ljudsku dušu i veru.
Kada neko ko piše roman o istrazi glede pojave vampira (Save Savanovića,
of course) u Beogradu prve
polovine osamnaestog veka, pod austrijskom okupacijom, u to uplete ne samo
đavola nego i Simpatiju za đavola
Rolingstounsa, onda, bogme, imamo posla ili s piscem koji je definitivno
pobrkao lončiće, ili s onim ko veoma dobro zna šta radi; srećom,
Mirjana Novaković spada među one druge. U romanu Strah
i njegov sluga, malčice pozamašnom za današnje književne fast
food standarde – blizu 300 stranica – Novakovićeva vešto i lepršavo,
idejno i značenjski prebogato no ne i celomudreno, plete priču o pojavi
vampira Tamo Negde Dole, na vazda mračnom Balkanu (koji je, zar ne,
njihova postojbina), priču u kojoj se mešaju horror
i fantasy obrasci s postmodernističkim poigravanjem svakovrsnim
citatima i referencama, ama bez endemske domaće postmodernističke gnjavažnosti,
priču u kojoj je istorija-izvrnuta-naglavačke mizanscen za humorno,
prijatno povlačenje čitaoca za nos:
taman što se navikne na jednu "podelu uloga", taman što
formira svoj "horizont očekivanja", čitalac biva odvučen na
neku sasvim drugu stranu. Đavo, jedan od dvoje naratora, posve je
antropomorfno biće, zapravo ga je teško razlikovati od čoveka: jede,
pije, puši hašiš, umara se, spava, znoji se i – boji se vampira!
Otkud to? Prirodno: ako postoje vampiri, onda mrtvi oživljavaju; ako
mrtvi oživljavaju, onda dolazi Strašni sud; ako dolazi Strašni sud, s
đavolom je svršeno (on nema svog Koštunicu da ga štiti...). Zato nečastivi,
u obličju grofa Ota fon Hauzburga (ovo je ime jedna od tipičnih,
nenametljivih Novakovićkinih istorijskih aluzija, sa ili bez
"poruke"), lažnog izaslanika bečkog Dvora, dolazi u Srbiju –
s Novakom, svojim srpskim slugom, kojeg je pokupio negde po peštanskim prčvarnicama
– da se uveri u pravu istinu u pričama o pojavi vampira u toj egzotičnoj
Donjoj Zemlji, tek otkrivenoj ispod viševekovnog osmanlijskog vela koji
sve prekriva zavodljivom, ali za Zapadnjaka opasnom mistikom. Beograd
ranog osamnaestog veka podeljen je na "nemački" – što će reći
zapravo: evropski, hrišćanski, "beli", "svetli" –
deo, i na ono Mračno Drugo, što je izvan zidina Grada, na Unter Racenštat,
područje izvan princ Evgenijeve linije, kojim kroz noć
i maglu tumaraju vampiri, drumski razbojnici i bezlični,
jednoobrazni, nevažni srpski i turski domoroci. Đavo/Fon Hauzburg dolazi
na dvor austrijskog Regenta Srbije; regentova žena, princeza Marija
Avgusta Turn i Taksis, drugi narator, autentična "krštena duša",
vodič je, i đavolov i čitaočev, kroz svet "austrijskog"
Beograda. Prepričavanje zapleta – a o "raspletu", uslovnom,
da i ne govorimo – daleko bi nas odvelo; dovoljno je reći da đavolu
deseterac spasava život! Novakovićeva je kroz ceo roman preplela
mnogobrojne (para)biblijske epizode, inicirane neprekidnim đavolovim
samopreispitivanjem, njegovom grčevitom potrebom da ironizira Hrista
(kojeg zove Krezubi); dajući sebi slobodu da u svojim visprenim usputnim
aluzijama – koje su posebna nagrada raspoloženom čitaocu – ukine
linearnost vremena i ostale trice i kučine, Novakovićeva pliva od Novog
zaveta do Vitgenštajna, od Dantea do R.E.M.-a, od "Glave šećera"
do Crnjanskog (u izobilju). U isto vreme, Novakovićeva priča apokrifnu
storiju o jednom Beogradu za koji se današnjem Beograđaninu čini da je
apokrifna varoš, jer od nje gotovo ništa nije ostalo: to je deorijentalizovana
varoš puna katedrala koje su izgradili Austrijanci, da bi ih zatim srušili
kada je Regent prodao Srbiju nazad Turcima... I ako je još negde ima,
onda postoji samo u onom htonskom svetu kojim dan-danas lutaju neupokojeni
save savanovići brdovitog
Balkana, o kojem Mirjana Novaković piše s vedrom, ironičnom nežnošću,
onako kako se već piše o nečemu što je drago koliko je i ludo; o nečemu
gde čak i đavo u jednom momentu okači krst oko vrata!
T.P.
