Igre smisla
Bizarni, sveprisutni i sveznajuži protagonista,
nazvan po svecu zaštitniku rodnog kraja, svojom pričom dotiče sve
najznačajnije tačke evropskog kulturnog nasleđa – od slobode
univerziteta, studiuma, do potrage za Svetim gralom
Umberto
Eko je, vež poodavno, izjavio da je jedno književno delo zapravo izazov
tumačenju i doživljavanju. No, kao da mu nije bilo dovoljno da teorijski
utvrdi postulate vrednovanja književnosti, ili pak kao da se poveo za
aksiomom komuniciranja na našim prostorima – "šta kritikuješ,
sedi sam pa napiši" (omalaj, zapevaj... i štošta još)", te
je svoju misao poželeo da konkretizuje u jednom određenom delu. Ta ideja
prožima Ime ruže, Fukoovo
klatno, Ostrvo dana pređašnjeg, kao i poslednji roman u nizu, objavljen
oktobra 2000, Baudolino (naziv
originala, a verujemo i budužeg, nadamo se skorog prevoda).
Vraćajući se periodu iz Imena
ruže, Eko nas s Baudolinom
vodi u srednji vek, odnosno XII i početak XIII veka, a njegov junak, po
kom delo i nosi ime, krstari Evropom, od dvora Fridriha Barbarose do
univerziteta u Parizu, od severne Italije do Konstantinopolja u plamenu
krstaškog gneva i do daleke i nespoznate Azije, anticipirajući putovanje
Marka Pola za gotovo pola veka (putovanje koje je Eku verovatno poslužilo
kao izvor za opise čudesa dalekih istočnih zemalja). Bizarni,
sveprisutni i sveznajući protagonista, nazvan po svecu zaštitniku rodnog
kraja, svojom pričom dotiče sve najznačajnije tačke evropskog
kulturnog nasleđa – od slobode univerziteta, oličene zadobijanjem
slobode studiuma u Bolonji, do potrage za Svetim gralom, od relikvija hrišćanskog
nasleđa do zemlje Jovana Prezbitera, omiljenog srednjovekovnog mita, neke
vrste Atlantide, Kampanelinog Grada
sunca ili Morove Utopije.
MITSKI
GRADITELJ: Zamah
ovog romana je, i prostorno i vremenski, ogroman i višeslojan. Ne moramo
isticati – i višeznačan. Osnovna struktura Ekovog dela kao da je već
ustaljena – protagonista nije pripovedač, već onaj o kom pripoveda
jedan od junaka knjige, uvek istorijska ličnost (ovoga puta reč je o
vizantijskom istoričaru Ničeti kome Baudolino u poharanom i popaljenom
Konstantinopolju, 1204. godine, poverava svoju životnu priču), po
diktatu svesno i s namerom prihvaćenog srednjovekovnog nauka o
autoritetu. Kao u čvrstim i stamenim delima srednjovekovlja, ništa kod
Eka nije slučajno – strukturalni i značenjski sloj čvrsto drže građevinu
dela, a stilski određuje njegovu namenu. I već nas sama takva postavka
dela uvodi u splet vešto smišljenih Ekovih igara smisla (ili ako više
volimo, semiotičkih igara) – ona omogućava piscu da u navodnoj potrazi
za istinom (autoritet je tu da bi se verovalo) ukrsti i izmeša sve vidove
ljudske spoznaje. Poput mitskog graditelja Dedala, Eko nas uvodi u svoj
lavirint, precizno iscrtanih staza, jednog doba koje i u našoj svesti već
postoji kao predodređena slika. Urušavanje komotnih, olako sačinjenih
klišea čine srž evropske tradicije uvodi Eka u gotovo karnevalsko
poigravanje koje omogućava jednom od junaka, Baudolinovom ocu, da za
Sveti gral kaže kako je to obično drveno čanče, jer "baš mi je
onaj jadničak od Hrista mogao i imati šta drugo pri ruci".
LAŽNI
VIZIONAR: Nije, međutim,
tu kraj Ekovoj igri. U protivnom, bila bi to naivna, buntovnička
literatura negiranja tradicije na koju, svako malo, nailazimo u modernoj
književnosti. Eko se hrani tradicijom, ne vodi krstaški rat protiv nje.
On čini nešto drugo. S uzvišenog pijedestala zvaničnog, dominirajućeg
modela kulture i njegovog diktata nad istorijom, on skreće pogled na
podzemne bujice one tzv. supkulture koja u nekim trenucima izbija u prvi
plan. Hraneći se duhom fablioa, bestiarija, šaljive priče, anegdote,
duhom onih koji priču ispisuju na marginama, on oneobičava zvaničnu, od
svih prihvaćenu Istoriju. Njen zvanični tok ostaje isti, nije nam narušena
tradicionalna spoznaja – Fridrih Barbarosa smrt pronalazi u reci, ali na
pitanja zašto i kako odgovore nam daje oneobičena istina jednog od slučajnih,
literarnih svedoka. Paradoks te "istine" leži u tome što bi ti
navodi mogli biti i tačni.
Paradoks istorijske istine
ostaje do kraja nerazrešen, a čini se da ga nije ni moguće razrešiti.
Autoritet kome je poverena oneobičena istina, onaj ugojeni, osetljivi,
namirisani istoričar Ničeta odlučuje da Baudolinovu priču ostavi van
kanonizovane stvarnosti koja je preuska i prestroga za pikantne životne
sokove doživljene stvarnosti u kojoj se činjenica i fantazija slivaju u
jedno. A to gde se one spajaju i opstaju kao vanvremenska vrednost jeste
umetnost, ili uže, u našem slučaju, književnost. Ne ona, kaže Eko,
koja služi svetu oko nas (karakteristični lik dvorskog pesnika), već
ona koja nas navodi da se u tom istom svetu krećemo bez patosa, bez
iluzija, u stalnom utrkivanju sa intelektualnim izazovima. I kao što i u
svojim prethodnim delima Eko zapravo govori o esencijalnim pojmovima
ljudskog duha kojima, poput alhemičara, udahnjuje život (što, ujedno,
predstavlja i najteži kamen kojim se svekolika kritika baca na njega),
tako i u ovom poslednjem delu Eko, naime, piše o književnosti. Sam
Baudolino, protagonista dela, jeste neka vrsta simbola same književnosti
– on je dobronamerni lažljivac, lažni vizionar, institucionalizovani
falsifikator, i praktični idealista. Ali, on pre svega govori istinu.
Snežana
Milinković
