Luksuz na livadi
Kada je na onom FEST-u prikazivana Odiseja 2001, mnogi su bili
skloni da pretpostave da će se, kad stvarno dođe novi milenijum, voziti
u nekakvom automobilu koji će lebdeti na nekakvim vazdušnim jastucima.
Baš onako kako su to crtači stripova zamišljali
U
to vreme bila je okončana "treća automobilska revolucija" koju
su, baš kao i onu prethodnu, kada je izmišljen pogon na prednjim točkovima,
predvodili Francuzi. U muzej je već bio otišao čuveni Sitroenov model
klase DS, kod nas prozvan "ajkula", poznat inače u svetu kao
model na kome je primenjeno najviše inovacija u koncepciji motora,
konstrukciji šasije i opremi. Bilo ih je – preko 170! Rečju, početkom
'70. većina proizvođača automobila konačno se oprostila od klasične
šasije i opredelila za "samonoseću karoseriju", a u
konstrukciji motora naglasak su stavljali na povećanje snage uz manju
kubikažu. To je bilo diktirano i prvom žešćom globalnom petrolejskom
krizom i jačanjem ekoloških organizacija, ali i takvog načina razmišljanja
uopšte, pre svega kada je reč o snazi i ekonomičnosti u potrošnji
goriva.
Pa ipak je tek tadašnji nagoveštaj ogromnih mogućnosti računarske
tehnologije najviše ukazivao na smer razvoja auto-industrije i kada je reč
o načinu proizvodnje i o konstrukcionim rešenjima i upotrebi kompjutera
u samim automobilima. Pripremala se "četvrta automobilska
revolucija". Poslednja decenija minulog veka upravo je i protekla u
nadmetanju proizvođača u tome ko će na što bolji i efikasniji način
uklopiti kompjuter u automobil, bilo da je reč o funkcionisanju motora,
upravljanju njime ili o dodatnoj opremi koja privlači potencijalne kupce.
Automobili najnovije generacije prosto vrve od svakojakih "crnih
kutija" i bio bi nam potreban podlistak od najmanje pedesetak strana
da nabrojimo sve ono što kompjuteri kontrolišu u savremenom automobilu,
pa je najlakše reći – sve!
MEKO SPUŠTANJE: Možda je
kao ilustracija najbolja priča o terenskim automobilima ili kako ih ovde
zovemo – džipovima. Nekada jednostavni, gotovo asketski kada je oprema
u pitanju, sadašnji terenci tako izgledaju i imaju takvu opremu da se
potpuno izgubila razlika između luksuznih automobila i savremenih džipova.
Novi imidž podrazumeva ne samo klasične osobine šasije, performanse
motora, pogona i ostale obavezne tehnikalije koje terensko vozilo zahteva,
već i lakoću upravljanja i udobnost vozača i putnika. Klima-uređaji,
stereo, satelitska komunikacija, tek su neki od detalja koji se u terence
ugrađuju što serijski, što po narudžbini. Glavna konkurentska bitka
vodi se upravo na polju dodatne opreme i u pravljenju takvog terenca koji
će vozaču pružiti što veći osećaj samopouzdanja kada se svojom mašinom
upusti u avanturu zvanu – "eto šta sve može moj džip kad skrenem
s asfalta na livadu"! Međutim, izraz avantura treba shvatiti krajnje
uslovno, pre svega zbog činjenice da proizvođači izbacuju modele u
kojima je efekt neprijatnih iznenađenja na prirodnim terenima sveden na
minimum. Opisujući pre nekoliko godina kako se (tada najnovijim) land
roverom freelender spuštao niz strmi šumski put prekriven snegom,
novinar časopisa "Top Gear" napisao je da se osećao kao da se
sa kamionom-mikserom punim maltera spuštao – što bismo mi ovde rekli
– niz zaleđenu Balkansku ulicu. Ipak, kaže on dalje, strepnja je
nestala kada je menjač ubacio u prvu brzinu, sklonio nogu s papuče za
gas i kvačila i prepustio čitavu stvar – kompjuteru. Tada je džip
lagano, krajnje kontrolisano počeo da se spušta. Luk i voda! Ostalo mu
je samo da pažljivo upravlja i da se ne zanese sigurnošću i ubaci u –
drugu brzinu! Roverov freelander na kraju je opisao kao terenac koji bi
"vojnici roboti mogli da voze u sledećem milenijumu". Eto, počeo
je i taj milenijum, ali vojnici roboti još nisu izmišljeni. Terenac koji
sam sve kontroliše – jeste!
Kao
što kontroliše vožnju po rizičnom terenu usporavajući vozilo, tako
kompjuteri kontrolišu gotovo sve funkcije i onih najbržih automobila. U
nekim od poslednjih modela ferarija ili poršea, na primer, elektronika
kontroliše ne samo rad motora, od ubrzavanja do "sklada" sa
menjačem, već vodi računa i o ponašanju automobila na putu, tokom vožnje.
Tako je do minimuma svedena mogućnost proklizavanja automobila prilikom
zanošenja u krivini, recimo ako se u nju uđe prevelikom brzinom pa je
vozač prinuđen da naglo doda gas. Da sve ipak prođe kako valja brine se
"taction control", sistem koji ravnomerno i postepeno (ovo
shvatiti veoma uslovno jer se sve dešava u deliću sekunde) raspoređuje
snagu motora u odnosu na opterećenost svakog pogonskog točka. U isto
vreme drugi kompjuter reguliše ogibljenje premeštajući težište čime
dodatno "pomaže" da vozač i pored loše procene i prebrzog
ulaska savlada krivinu bez rizika.
Istraživanja u oblasti prenosa donela su epohalna poboljšanja u
nekada tromim i ne uvek pouzdanim polu i potpuno automatskim menjačima.
Automatski menjači najnovije generacije, koje kontrolišu (opet)
kompjuteri, danas su ugrađeni u više od polovine svih proizvedenih
automobila u svetu. Kada je Ferari u svoj bolid formule 1 montirao
kompjuterski menjač koji se nalazi na samom volanu, napravio je pravu
revoluciju i otvorio nove mogućnosti hendikepiranim osobama da same voze
automobil.
Ne manje važna bila su i istraživanja u oblasti aerodinamike, ne samo
u domenu otpora vazduha čime se smanjuje i potrošnja goriva, već i u
odnosu aerodinamike i prenosa snage motora i povećanja ukupne ekonomičnosti
i poboljšanja performansi uopšte. Danas preovlađujući retro luk nije
samo hir dizajnera, već je zaobljeni oblik većine karoserija novih
modela automobila pre svega rezultat istraživanja u vazdušnim tunelima.
BEZBEDNOST: Umesto na brzinu
vozila, proizvođači su težište prebacili na pouzdanost i sigurnost. Za
prvo su zaduženi kompjuteri; na samom volanu i kontrolnoj tabli ispred
vozača sve je više dugmića i lampica koje obaveštavaju vozača o svim
detaljima ponašanja automobila: od spoljne i temperature vazduha u
kabini, na primer, ili koliko motor troši goriva u datom trenutku i
koliko još kilometara može da pređe sa onim što ima u rezervoaru, pa
do zvučnih poruka vozaču gde da skrene sa autoputa da bi stigao tamo gde
je naumio za šta je zadužena satelitska navigacija. U domenu sigurnosti
vozila neke do juče ekskluzivne stvari koje su bile ugrađivane samo u
skupe modele, poput vazdušnih jastuka i spreda i sa strane ili ojačanja
karoserije šipkama ugrađenim ispod karoserije sa strane vozila, danas su
obavezna oprema i u modelima srednje i niže klase. Istraživanja su,
naime, pokazala da prosečan vozač najviše vremena u automobilu provodi
sa svojom porodicom i da je bezbednost većini potencijalnih kupaca najvažnija
kod odluke o kupovini novog automobila.
Dugoročna predviđanja da su proizvodnja i zalihe nafte u velikom
neskladu sa povećanjem broja vozila na drumovima po svetu, ali i globalno
zagađenje naše planete, a pre svega ozonskog omotača oko Zemlje,
prinudili su proizvođače automobila da zdušno pređu na stranu onih
koje su do juče nipodaštavali i koje su smatrali svojim zakletim
neprijateljima – na stranu ekološkog pokreta. Iako su to uradili iz nužde,
svetski automobilski giganti danas daju jedan od najvećih doprinosa očuvanju
prirodne okoline pre svega zbog velikih fondova za istraživanje i razvoj
kojima raspolažu. Razume se da imaju ne male marketinške koristi od
vezivanja imena svoje firme za čuvenu krilaticu nature
frendly (u prijateljstvu s prirodom), ali je opšte mišljenje da
njihova trka u tome ko će proizvesti "čistiji" motor ili motor
koji će koristiti još manje goriva po kilometru vožnje donosi korist
svima. Uz to, neki od velikih proizvođača već su daleko otišli u istraživanjima
novih pogonskih goriva – struje, u čemu prednjače proizvođači iz
SAD-a, ili vodonika na primer. Nemački BMW ne samo da je već napravio,
za sada eksperimentalni "motor na vodu", već je konstruisao i
sistem pretakanja i samu pumpu za snabdevanje automobila vodonikom. Mnogi
upravo to vide kao pogon budućnosti ne samo zbog jeftinoće i neograničenih
izvora, već pre svega zbog toga što negativnih posledica izduvnih gasova
na prirodu – nema!
Nekoliko decenija posle Odiseje 2001 ne vozimo se, kako je to neko možda
očekivao, u automobilima koji lebde na vazdušnim jastucima. Čak je i čuveni
Overkraft, koji je na taj način prevozio putnike i robu preko La Manša,
prošle godine prestao da radi. Za to vreme uspeli smo da zagadimo prirodu
i nebo do te mere da je rak kože bezmalo postao uobičajeno oboljenje
kakvo je nekad bila šuga, na primer. Zato je realnije pretpostaviti da će
za deset godina, u vreme koje opisuje nastavak filma, Odiseja 2010, novi
automobili manje ličiti na vozila iz mašte crtača stripova ili
dizajnera futurističkih filmova, ali će zato, bez obzira na oblik, manje
prljati ovo malo nedirnute prirode što je ostalo nama i generacijama koje
dolaze.
Dušan Radulović
