Vreme broj 526, 1.februar 2001.

Da li je nekad moćna jugoslovenska firma za proizvodnju tehničkih gasova privatizovana lošom prodajom nemačkom partneru Meser, ili je ta svojinska transformacija primer kako bi trebalo da rade sva domaća preduzeća kada krenu u ovaj posao

Privatizacija – reč i posao oko kojih će se narednih meseci lomiti koplja u javnosti, ali i testirati predizborni slogani pobedničke političke koalicije i spremnost radničke klase i građana da podnesu tražene promene. Hoće li Đinđićevi harvardski "mladoturci" biti spremni da             prodaju Zastavu za jedan dolar (ako ona zaista toliko vredi) i hladnokrvno otrpe stotine hiljada otpuštenih radnika? Bez privatizacije neće biti moguće ni ozbiljne ekonomske reforme, pa će se nova vlast u Srbiji htela-ne htela suočiti sa poslom kojim zasigurno neće prikupiti mnogo naklonosti biračkog tela. Ekonomski eksperti u Đinđićevom kabinetu prikupili su sva moguća iskustva bivših komunističkih zemalja koje su privatizaciju imale kao obaveznu "figuru" tranzicije. Neće biti na odmet ni domaća praksa, iako je privatizacija u Srbiji sprovođena po Miloševićevom ćefu i potrebi. Poznati su mnogi primeri lažnih, fingiranih, nasilnih i voluntarističkih privatizacija u Srbiji proteklih godina. Jedna privatizacija upravo je sada zaokupila pažnju domaće javnosti. Tema zanimanja je Tehnogas, firma-kolevka mnogih srpskih političara (uključujući i Miloševića), poznata po sloganu "bolje raditi u Tehnogasu četiri godine, nego imati četiri godine staža u NOR-u". Privatizacija Tehnogasa dobar je povod za sučeljavanje i izvlačenje pouka – pozitivnih ili negativnih, u zavisnosti ko iz kog ugla gleda na svojinsku transformaciju.

Početkom ove godine (8. januara) na mnoge adrese u Beogradu stigla je "Informacija o zloupotrebama u zaključenju Ugovora o otkupu akcija i Ugovora o međusobnim pravima i obavezama osnivača zajedničkog akcionarskog društva Tehnogas". Između ostalih, dobili su je MUP Srbije, Okružno javno tužilaštvo, Vuk Obradović, potpredsednik Vlade Srbije zadužen za borbu protiv kriminala i korupcije, Vladan Batić, ministar pravde, Nebojša Čović, potpredsednik Vlade za privredu i sredstva javnog informisanja. "Informaciju...", koja se isključivo bavi načinom pre tri godine obavljene privatizacije "Tehnogasa", potpisala je grupa akcionara koji traže da nadležni državni organi izvrše reviziju Ugovora o kupovini akcija i Ugovora o osnivanju AD Tehnogas, posebno iz ugla obaveza stranog partnera nemačke firme Meser, te da se na osnovu te revizije ili utvrde nove revidirane vlasničke pozicije ili da se ugovori ponište. A da se zatim protiv odgovornih, "organizovanih u interesnu menadžersku grupu", pokrene krivični postupak zbog zloupotrebe ovlašćenja u privredi, zaključenja štetnih ugovora i zloupotrebe službenog položaja. Po oceni grupe akcionara, odgovorni su Miodrag Pajić i Radivoje Radović, bivši i sadašnji generalni direktori, te Slobodan Mirković, direktor fabrike u Novom Sadu, i Siniša Erčević, bivši direktor fabrike u Nišu.

Tehnogas je inače privatizovan metodom dokapitalizacije tako što je kao domaći partner (u kome je bilo 45,1 miliona društvenog kapitala i 870.330 dinara domaćeg privatnog akcionarskog kapitala) uložio 46 miliona maraka u 40 odsto akcija, a nemačka firma Meser, kao strani partner, uložila je 69 miliona maraka u 60 odsto akcija u novoosnovano zajedničko Akcionarsko društvo Tehnogas. Ugovori o kupovini akcija i osnivanju zajedničkog AD potpisani su 15. septembra 1997. godine, i tada se firma Meser obavezala da u novoosnovano akcionarsko društvo, pored 69 miliona maraka, uplati još 3,5 miliona maraka. To su "suve" činjenice.

NEZAKONITE TRANSAKCIJE: Dugačak je spisak zamerki grupe akcionara na način privatizacije Tehnogasa. Na početku kao strateško, postavlja se pitanje koji su razlozi prinudili Tehnogas, pouzdan i stabilan proizvodno-finansijski sistem, da uđe u proces privatizacije sa nemačkom firmom Meser koja je (smatra grupa akcionara autora "Informacije...") trećerazredna kompanija, kad je bivši Tehnogas imao tradicionalno dobru saradnju sa vodećim svetskim firmama kao što su Er prodakt, Er likvid, BOC i Linde.

Grupa akcionara zatim se pita šta je sa 3,5 miliona maraka za koje se strani osnivač obavezao da uplati u Akcionarsko društvo, a taj iznos nije unet u Ugovor o osnivanju AD-a, kao ni u rešenje o upisu u registar mešovitih preduzeća. "Ostaje da se nagađa u koje svrhe i kome je otišla ovako zamašna suma nemačkih maraka", piše u "Informaciji..." grupe akcionara.

Sledi zatim teška optužba na račun nekadašnjeg rukovodećeg tima u bivšem Tehnogasu da su kombinacijom nezakonitih finansijskih transakcija svesno uticali kako bi se minimizirala vrednost sopstvenog preduzeća, a maksimalizovao osnivački ulog stranog partnera. Optužba o drastičnom potcenjivanju vrednosti preduzeća potkrepljena je sa četiri teze. Prva je da se manipulisalo sa knjigovodstvenim podacima koji su korišćeni kao iskaz društvenog kapitala u Tehnogasu, a manipulisalo se i zakonskim metodama u proceni vrednosti preduzeća (knjigovodstveni podaci imali su prednost nad metodom procene). Druga je da je u vreme osnivanja AD-a jedini zakonit metod u proceni vrednosti preduzeća bio metod neto imovine preduzeća. Treća je podsećanje da se pored metoda neto imovine u konačnoj oceni ekonomske i poslovne vrednosti društvenog kapitala koristila i prinosna metoda. Četvrta teza je zapravo neka vrsta zaključka u kome se konstatuje – "na osnovu detaljne analize može se zaključiti da procenom vrednosti Tehnogasa nije obuhvaćena celokupna oprema preduzeća, da nisu uzete u obzir investicione, tržišne i ekonomske koristi koje su rezultat dugoročnog pozicioniranja Tehnogasa uz velike proizvođače i potrošače".

RAČUNICA: Da su korišćene prave metode, vrednost Tehnogasa u vreme zaključenja ugovora o privatizaciji bila bi oko 100 miliona maraka, a ne 40 miliona, tvrdi grupa akcionara. I to ilustruje sledećom računicom: da je vrednost Tehnogasa procenjena u skladu sa zakonom, učešće stranog partnera na osnovu uloženog kapitala (od 69 miliona maraka) bilo bi 40, a ne 60 odsto. A ako je želeo da ima 60 odsto vlasništva, strani partner je morao da uloži 150 miliona maraka, i u tom slučaju 40 odsto učešća domaćeg partnera vredelo bi 100 miliona maraka (koliko je istinski bio "težak" stari Tehnogas). Onda bi novo akcionarsko društvo vredelo 250 miliona maraka, a ne 115 miliona koliko vredi na dan osnivanja. Na osnovu ovakve računice, grupa akcionara konstatuje da je "rukovodstvo Tehnogasa stranom partneru pribavilo ogromnu korist jačajući mu tržišne, proizvodne, razvojne i finansijske pozicije na teret domaćeg osnivača".

Nadalje, stranom partneru se zamera da ni do danas nije uplatio na račun AD-a ugovoreni ulog od 69 miliona maraka, nego ga je, suprotno zakonu, koristio za socijalni program (15 miliona maraka), za otplatu kredita (20 miliona maraka) i za nabavku opreme iz sopstvenog preduzeća (34 miliona maraka). Umesto novčanog uloga, strani partner je usmerio 34 miliona maraka u nabavku opreme čime je izbegao zakonsku obavezu o proceni vrednosti opreme i ostavljeno mu je da sâm odredi njenu vrednost. Time je Meser praktično uvećao svoj ulog za 8,5 miliona maraka.

Osnivači AD-a nisu mogli, po zakonu, da raspolažu osnivačkim ulozima, pa onda nisu mogli ni da otplaćuju ili otkupljuju kredit Tehnogasa kod Sartida. Meser je imao isključivu obavezu da u AD unese gotov novac, i samo to može predstavljati njegov osnivački ulog. Svi efekti uštede i porast dohotka posle osnivanja zajedničkog AD-a po Zakonu predstavljaju isključivo rezultate poslovanja AD-a u celini, i nikako ne mogu imati karakter osnivačkog uloga nijednog od partnera. "Ovakva konstrukcija omogućila je stranom partneru da ogroman deo svojih obaveza izmiri na teret dohotka Tehnogasa, i pripiše ih kao sopstveni osnivački ulog", konstatuje grupa akcionara.

Oni u "Informaciji..." zatim tvrde da umesto da dokapitalizuje Tehnogas kako bi mu povećao poslovnu sposobnost, strani partner Meser drži svoja ulaganja kod poslovnih banaka (15 miliona maraka kod Sosijete ženeral i sedam miliona maraka kod Komercijalne banke) i duže od tri godine kapitališe svoja sredstva.

"Već je dramatično uzdrmana finansijska stabilnost Akcionarskog društva Tehnogas, a zakonski rok za uplatu osnivačkog uloga istekao je Meseru 15. septembra 1999. godine. Strani partner je i po svim drugim komponentama poslovnosti zloupotrebio svoje nezakonito stečeno većinsko pravo upravljanja u Društvu. Sve se to odrazilo na gubljenje svake inicijative na unapređenju proizvodnje, organizacije, razvoja, organizacije. Zato su se stekli uslovi za primenu člana 198, tačke 7. Zakona o preduzećima da se strani partner eliminiše iz Akcionarskog društva i naknadi nastalu štetu", kaže se na kraju "Informacije..." grupe akcionara, upućene na brojne državne adrese. I potom, šalju još jednu poruku: "Za očekivati je da će radnici Tehnogasa na osnovu objektivne informacije o stanju i zloupotrebama u sopstvenom preduzeću preduzeti potrebne mere da se ovo ugledno nacionalno preduzeće vrati na mesto koje je godinama zauzimalo na jugoslovenskoj ekonomskoj sceni, kao i da se očisti od neodgovornih i korumpiranih lica." To su argumenti grupe akcionara.

NEMINOVNI PROCES: Radivoje Radović, generalni direktor Tehnogasa, jedan je od prozvanih rukovodilaca i njegova prva reakcija na javno izraženo nezadovoljstvo grupe akcionara bila je ovakva:

"Bilo bi dobro da se privatizacija mnogih firmi u Jugoslaviji dogodi na isti način kao u Tehnogasu. Mi bismo strašno želeli da se to isto desi i u Goši, Magnohromu, Prvoj Iskri, jer bi onda bilo više posla i za nas. Imam utisak da su akcionari koji su napisali informaciju za javnost ljudi koji pokušavaju da podignu prašinu i naprave atmosferu da se ovakav model privatizacije ne primeni u Jugoslaviji."

Na pitanje šta je nateralo Tehnogas na privatizaciju, direktor Radović kaže:

"Mi smo od '90. godine u tehnološkom zaostajanju. Ne treba zaboraviti da nam se raspalo tržište. Još u vreme sankcija bilo je očigledno da ćemo jednog dana morati da se otvorimo, a da Tehnogas sa monopolističkim položajem na tržištu sâm neće moći dalje. U to vreme, a to je '95/96. godina, integrisali smo celokupnu jugoslovensku industriju tehničkih gasova u jednu firmu da bi bez unutrašnje konkurencije ušli u zajedničko ulaganje sa stranim partnerima. Procenili smo da je dokapitalizacija najbolji oblik. Naša oprema je u proseku stara – zadnji kompresor kupljen je '89. godine. Svetska industrija gasova prešla je sa 150 bara na 300 bara. Nama su nedostajala strana znanja, a imali smo jako trapav sistem. Pre potpisavanja ugovora sa stranim partnerom u Tehnogasu je bilo zaposleno 1135 ljudi, i znali smo da je to mnogo. Danas je u Akcionarskom društvu Tehnogas, u kojem strani partner ima 60, a domaći 40 odsto vlasništva, zaposleno 611 radnika.

"Na menadžerskom timu tada je bila obaveza da odredi strateški pravac poslovanja Tehnogasa – ili će ostati i boriti se sam protiv svetskih kompanija koje će kad-tad ući na jugoslovensko tržište, ili će sa njima ići zajedno. To je bila teška i mukotrpna odluka. Da bismo počeli bilo kakvu priču o privatizaciji, morali smo da krenemo od procene kapitala koju nam je radio Institut društvenih nauka, po prinosnoj metodi. I dobili smo sumu od 46 miliona maraka; toliko je vredeo Tehnogas. Za sve to imamo kompletnu dokumentaciju."

"Prva odluka koju smo doneli bila je da se privatizujemo uz dokapitalizaciju; druga je bila da strani partner mora da bude gasarska kompanija. Plašili smo se raznih domaćih firmi koje su imale pare i koje su mogle da dođu i da nas kupe. Želeli smo da izbegnemo tu zamku, a ne treba zaboraviti da je to vreme januar-mart '97. Druga opasnost koja nam je pretila bila je da nam naši poverioci otkupe kroz akcije potraživanja, i u tom slučaju vlasnici Tehnogasa postali bi Sartid i Beogradska banka. Ilustracije radi, procenjena vrednost Tehnogasa bila je 46 miliona maraka, a imali smo oko 33 miliona maraka kreditnih obaveza, bez zaračunatih kamata.

Zatim smo svim gasarskim firmama u Evropi poslali tender. U svetu postoji sedam poznatih gasara, ostali su druga liga. Te '97. važile su sankcije i firme iz SAD zbog zabrane saradnje sa Jugoslavijom nisu bile zainteresovane. Broj jedan firma u svetu jeste Er likvid, i oni su kod ministra za privatizaciju Milana Beka išli direktno na razgovore. Druga firma u Evropi je Linde, treća je Meser, a četvrta je švedska "Aga", koja nam je odmah rekla da želi da učestvuje samo u dokapitalizaciji za vrednost naše kisikane u Kraljevu – koja je završena oko 80 odsto i napravljena je samo za potrebe Magnohroma. Nama je bilo jasno da njima treba kisikana u srcu Srbije, ali ih je to diskvalifikovalo kao partnera za našu dokapitalizaciju. Možda bismo postigli veću cenu da smo prodavali svaku našu fabriku pojedinačno, ali smo znali da bismo sutra na ovom prostoru imali žestoku konkurenciju ili kontrolisani monopol.

Sa preostale tri svetske kompanije imali smo teške pregovore. Svaka je iza sebe imala svoju advokatsku kancelariju i revizorske kuće – Ernst Jang, Dilojt i Tuš i KPMG. U startu smo svima rekli i potpisali izjavu da ćemo svakome od njih reći ko je dao najpovoljniju ponudu. Gledali smo i učili kako strani partner štiti svoje interese kad mu se nudi da bude manjinski vlasnik – sve tri firme tražile su da kao manjinski vlasnik budu ravnopravne u upravnom i nadzornom odboru i da na skupštini nijedna važna odluka ne može da se donese bez tri četvrtine glasova.

SPORAN PROFIT: "Inače, počeli smo pregovore sa namerom da 51 odsto vlasništva buduće zajedničke firme bude Tehnogasovo, a 49 odsto strano. Onda smo se ponovo preračunali i shvatili da nije dobro da strani manjinski vlasnik u jednom trenutku u budućnosti pridobije neku od naših fabrika i da onda postanu većinski vlasnici. Pa smo odlučili da okrenemo stvar – da strancima ponudimo 60 odsto vlasništva, a da mi imamo 40 odsto kapitala."

Zašto ste se odlučili za novu računicu?

Prema prvobitnom predlogu – strani partner dobio bi 49 odsto vlasništva za 44 miliona maraka. Kad smo rekli – nudimo vam 60 odsto vlasništva – onda bi njihovo novčano učešće poraslo na 69 miliona maraka. Dakle, u igri je bilo 25 miliona maraka više, a nama je trebalo što više kapitala.

Početkom septembra '97. godine firma Linde izlazi iz pregovora pošto je pregledala izveštaj o našem šestomesečnom poslovanju. Nikako im nije odgovaralo naše učešće personalnih troškova (plata) u oko 45 odsto ukupnog prihoda. Rekli su nam "to nijedna ozbiljna gasarska firma u svetu ne može da izdrži". To je bilo tačno, ali smo mi tada imali visok standard za jugoslovenske prilike zahvaljujući visokim cenama koje smo ostvarivali sa malim prometom. Linde je izašao iz pregovora, jer po proceni njegovih finansijskih eksperata biznis u Jugoslaviji neće moći u budućnosti da obezbedi planirani profit od 20 odsto, koliko je ta kompanija planirala da mora da ostvari.

Zadnji dan, pred skupštinu i potpisivanje ugovora, Er likvid i Meser ostali su u konkurenciji i prihvatili sve naše uslove. Onda smo mi dodatno trgovali. Rekli smo – ko od vas gospodo nudi nešto dodatno preko ugovora? Pregovarači Mesera, kao na licitaciji, kažu – "mi dajemo 3,5 miliona maraka za posebne namene – za stambena pitanja". Er likvid odustaje. Faktički smo zajedničko preduzeće osnovali 1. januara '98. godine. Obavezu od 72 miliona maraka Meser je kao svoj ulog uplatio u Sosijete ženeral u Beogradu. I za to imamo potvrdu Narodne banke Jugoslavije.

Većinski vlasnik Mesera je Hehst, koji je sa Rompulenom napravio farmaceutsku industriju, prodao svoje akcije (66 odsto) američkoj kompaniji Goldman Saks i nemačkoj Aliansi. Njih interesuje samo 20 odsto profita, i sad moramo da smišljamo kako da napravimo 23 miliona maraka profita za godinu dana. Oni nas neće terati prvih pet godina da to napravimo, ali zato u tom periodu imamo od Mesera besplatan "nou hau", a sve druge njegove kompanije plaćaju dva odsto godišnje od ukupnog prihoda za razvoj kompanije.

Mi smo na kraju preuzeli sve one zaštite koje su stranci spremali za sebe ako budu manjinski vlasnici. Generalni direktor mora uvek da bude naš čovek; predsednik UO-a takođe. Rukovođenje firme je na domaćim rukovodiocima. Upravni odbor ima po četiri člana-predstavnika domaćeg i stranog kapitala. Generalni direktor bira se i smenjuje samo ako za tu odluku glasa šest članova Upravnog odbora.

Kako je predviđenih 34 miliona maraka uloženo u opremu?

Na početku smo ulagali tamo gde je u proizvodnji gasova bilo kritično. Već u aprilu '98. dobili smo deset novih Mercedesovih kamiona za prevoz gasa, jer nam je najmlađe vozilo bilo iz '88. godine. Prošle godine smo pustili u rad jednu slabu tačku – fabriku za proizvodnju ugljen-dioksida u Kovinu, koja je koštala milion maraka. Kupili smo deset šlepera-boca u FAP-u i nabavili deset malih boca za kriogene gasove da snabdevamo bolnice.

Koliko još leži na računu od tih 34 miliona maraka?

Sve leži na računu. Firma ima toliko na računu, toliko je njena aktiva, to je njen bilans. Mi imamo daleko više od toga. Deo sredstava je oročen u raznim bankama, a sada na raspolaganju imamo mnogo više jer sada ne trošimo pare. Čuvamo pare, ako Železara Nikšić krene i treba im kisikana, tu smo. Sada imamo više od 24 miliona maraka. Plus, plasiran kapital u bankama, plus plasirani avansi 25 miliona maraka za naša postrojenja koja bi trebalo da se završe u naredne tri godine – Bor, Pančevo, Smederevo.

Kad smo ulazili u dokapitalizaciju nisam znao, niti mogao da predvidim, da će nam se pojaviti problem viška kapitala. Sada ga imamo, ali nemamo gde da ga plasiramo jer od bombardovanja stoji celokupna srpska privreda, pa tako i naši projekti u Boru, Pančevu i Smederevu.

Može li firma da dođe u krizu pošto strani partner traži godišnje 20 odsto profita, a u Jugoslaviji privreda još ne radi, pa ni Tehnogas nema mogućnosti da radi više?

Tačno je. Mi ne možemo da odbacimo 20 odsto profita godišnje. Ali, strani partner će nas trpeti. Samo da razjasnimo, Meser traži 20 odsto profita na nivou cele kompanije. Da vam napravim jednu paralelu – Meser u Nemačkoj godišnje ostvari prihod od 100.000 maraka po radniku, a u Tehnogasu u Jugoslaviji – 40.000 maraka.

Može li onda strani partner kao većinski vlasnik da zatvori AD Tehnogas?

Ne može. Tehnogas je njima strategija, "nosač aviona za Balkan", on im drži posao u Bugarskoj, Grčkoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini. Mi ne možemo da ne ostvarujemo pozitivan rezultat. Gore od ovoga što smo prošli ne može biti. Planirali smo da ove godine ostvarimo rast od deset odsto, a sledećih četiri godine po sedam odsto, a da pri tom izgubimo 50 odsto jugoslovenskog tržišta. Jer, jednog dana ovde će doći Evropa i reći – nijedna firma ne može da ima više od 50 odsto tržišta. Mi se za to vreme moramo spremiti, jer sada kontrolišemo 75-80 odsto tržišta.

S obzirom na kritike grupe akcionara, možete li reći šta je država dobila privatizacijom Tehnogasa?

Mnogo. Dobila je jeftiniji gas. Cena gasa u vreme guvernera Dragoslava Avramovića bila je 16 maraka za kilogram acetilena. Sada je šest maraka. Pre ulaska Mesera u privatizaciju Tehnogasa bila je 10 do 12 maraka. Cena svake vrste tehničkog gasa sada je najmanje 30 odsto niža i imamo uslove da i dalje smanjujemo cenu gasova. Nadalje država ima stabilnu firmu koja je finansijski sposobna da reprogramira dugove poslovnim partnerima iz industrije Jugoslavije. Zatim možemo da koristimo sva Meserova znanja za uštede energije korišćenjem škart gasova i mase u staklarama u Pančevu i Paraćinu. Imamo, dakle, pristup svetskom znanju i vrhunskoj tehnologiji. I na kraju, 600 radnika jeste napustilo Tehnogas, ali su otišli sa svojim kapitalom koji im omogućava da započnu sopstveni biznis.

Miša Brkić

"...Osnivači Akcionarskog društva Tehnogas već u Ugovoru konstatovali su činjenicu da postoje viškovi radne snage. Pa čemu onda dokapitalizacija ako ne proširenju posla i zaposlenosti? Da apsurd bude veći – troškovi finansiranja socijalnog programa padaju na teret domaćeg osnivača Tehnogasa, a pripisuju se kao osnivački ulog stranom partneru. To je izvedeno tako što se sredstva za finansiranje socijalnog programa obezbeđuju iz godišnje dobiti Akcionarskog društva, ostvarene navodno jeftinijim otkupom kreditnih obaveza...", kaže se u "Informaciji..." grupe akcionara Tehnogasa.

Jedna žalba na otpremnine

Direktor Radivoje Radović: "Tražili smo da u Ugovoru o dokapitalizaciji 15 miliona maraka bude fiksirano za socijalini program, dakle za radnike koji će ostti bez posla. U to vreme bilo je ideja da tranziciju iskoristimo i napravimo Tehnogas A i Tehnogas B – u prvom bi bilo zaposleno 500 do 550 radnika, a u drugom, koji bi zapravo činile "firme kćerke", bude 600 radnika i da oni uzmu tih 15 miliona maraka kao osnovna i obrtna sredstva. Ali, od toga smo odustali".

Koliko je do sada potrošeno iz tog fonda?

Sa 25. januarom, u bruto iznosu potrošeno je 14.220.000 maraka. Od toga je radnicima neto isplaćeno 7.071.000 DEM. Iz AD Tehnogas na ovaj način otišlo je 499 radnika. Program za otpremnine napravili smo u martu '98. godine. Niko nije oteran iz firme, i do sada smo imali samo jednu žalbu na otpremninu.

Nema otpuštanja

Član 13. Ugovora kaže da svi radnici u Tehnogasu na dan Ugovora o osnivanju Akcionarskog društva zadržavaju zaposlenje, obaveza akcionara je da neće otpuštati radnike, eventualni višak zaposlenih uhlebiće se na novim proizvodnjama, sestrinskim firmama i stimulativnim otpremninama i povoljnim kreditima za privatni biznis. I na kraju u Ugovoru piše da će zarade zaposlenih biti zadržane u sadašnjem odnosu prema prosečnim zaradama u Jugoslaviji sve dok to omogućava ostvarena dobit. Mi smo tada imali prosečno 2,81 puta veću prosečnu platu od proseka SRJ. I danas je zadržan taj odnos – prosečna plata za decembar bila je 12.015 dinara, kaže direktor Radović.

Stanovi

Da li su kupljeni stanovi od onih 3,5 miliona maraka?

Taj posao dat je sindikatu. Novac stoji, napravili smo program i počeli nešto da dajemo – po jedan stan u Beogradu i Petrovcu na moru, tri u Kraljevu, 31 kredit za adaptacije posle bombardovanja. U planu za ovu godinu je da na stanove potrošimo 1,5 milion maraka.

prethodni sadržaj naredni