Pun džep kriptonita
Goran Petrović: Sitničarnica "Kod srećne ruke"; Narodna knjiga – Alfa; Beograd 2000.
Adam
Lozanić je bio naizgled sasvim običan mladić; ali, samo dok se ne bi mašio
za... Ako vam prethodna (nedovršena) rečenica liči na opis Klarka Kenta
pre uzimanja kriptonita ili
Mornara Popaja koji se (još) nije naručkao spanaća (ili, pak,
Bananamena usred nestašice južnog voća, etc.), ne mogu vas kriviti: ima
u tome nečega. Razlika je, eto, u tome što je za Adama Lozanića onaj
mistični gadget koji mu daje
natprirodne moći i uvodi ga u više
egzistencijalne sfere – knjiga; tako, uostalom, i priliči delu koje
nedvojbeno pripada korpusu "visoke" iliti "klasične"
kulture (literature), a ne popularnom
iliti masovnom zabavnom štivu, po mogućstvu sa sličicama. Naime, Sitničarnica
"Kod srećne ruke", u kojoj se nahodi rab Božiji Adam
Lozanić, novi je roman uglednog srpskog pisca Gorana Petrovića, knjiga
upravo ovenčana nekolikim čuvenim književnim nagradama i praćena
jednoglasnim cilikom oduševljenja srpske književne kritike.
Krenimo, zato, redom, da razbistrimo razbistrivo: Adam L. je skromni student književnosti, rodom iz Unutrašnjosti (najvećeg naseljenog mesta kod nas), koji obitava u asketskoj garsonjeri blizu kafane Naše more (Balkanska ulica) i izdržava se korekturom u polumesečnom časopisu Naše lepote. Sve je u njegovom životu, dakle, manje-više prozaično i obično sve dok ne dobije jednu gotovo Nepristojnu Ponudu: da obavi, za vrlo lepe pare, korekturu jedne odavno objavljene knjige: romana Moja zadužbina, stanovitog Anastasa S. Branice, štampane davne 1936. godine. Eh, korektura! Naizgled dosadan, nesumnjivo potcenjen posao! Međutim, ispostavlja se da niti je knjiga Anastasa S. B. obična knjiga, niti je Adam Lozanić običan čitalac: on ima, a da nije ni znao, dar potpunog čitanja, veštinu kojom mogu ovladati samo posebno prilježni i senzibilni čitači, bića koja znaju tajnu – nešto mlađu od tople vode – da je stvarnost knjiga ništa manje vredna od stvarnosti "života"; da je ona, zapravo, za prave čitače, Ona Jedina, Viša Stvarnost. Za takve su čitače knjige paralelni svet u punom značenju reči: u njima je moguće živeti, raditi, voleti se i mrzeti, jesti ili okopavati svoj vrt... Posvećeni Čitač ne samo da ima sposobnost naseljavanja u knjizi, nego u njoj susreće i druge, sebi slične, žive i (polu)mrtve, geografski bliske ili sasvim daleke, koji negde u istom trenutku čitaju istu knjigu (ili su se, prosto, zaglavili u njoj, pa neće ili ne mogu da izađu). Sve što im je potrebno jeste da se dogovore da zajedno, od iste tačke, urone u knjigu... Posle ide kao podmazano. Navikne se čovek i na čudnije stvari. No, Petrović ne bi bio pisac "lirske fantastike" (T. Brajović) kada ljubav prema čitanju – kao opsesivno varirani lajtomotiv knjige – ne bi povezao s ljubavlju prema ljubavi: Adam je nesrećno zaljubljen u Jelenu, koju zna iz biblioteke (bilo bi dosta neobično da je zna iz teretane), a ova je, pak, radi završetka studija i odlaska iz zemlje, prinuđena da za pare pravi društvo simpatičnoj gospođici u poodmaklim godinama Nataliji Dimitrijević, koja je, pak, bila nesrećno zaljubljena u davnopočivšeg nesrećnog pisca narečene knjige Anastasa S. Branicu, koji je, pak, bio srećno, pa onda nesrećno zaljubljen u beogradsku Francuskinju Natali Uvil; tu je negde i otpušteni udbaš Sreten Pokimica koji je nesrećno zaljubljen u Nataliju Dimitrijević – pa joj ubija voljenog oca, da joj se umili. A ova i dalje mrtva hladna. Sve je, inače, započelo od Branice, dok je jošte bio mali (njegovi odnosi sa krutim očuhom, njegova detinja pobuna/bekstvo u Čitanje, možda su najuspeliji delovi romana), i dok je jednom nesvesno provalio brešu i ušao u stvarnost knjiga, proveo zatim život u nespokojnom šetkanju između svetova, u nameri da u Knjizi (dakle – Zadužbini) izgradi idealan svet ljubavi, mira i dobrote u kojem će vavek srećno obitavati s ljubljenom Natali – s kojom se, dakako, nikada nije ni video face to face, a kamoli dodirnuo – tvoreći svoj obimni roman bez likova i radnje kao beskrajan opis divota pararajskog vrta; šta više reći: imaju tamo čak i jednoroga! Pravog! Koliko god njihova veza u knjizi bila duboka i strasna, u "običnoj" realnosti Natali ga i ne prepoznaje; na kraju se, kao prava Zapadnjakinja, bogato udaje za nekog priglupog banalnog industrijalca iz otadžbine, matorog satira koji je zaslinio na njene draži dok je još bila devojčica, s očima izvan svakog zla...
Petrović nesumnjivo umešno vodi priču, njegova je sposobnost fabuliranja vrlo zavidna, što treba posebno istaći, jer se neko vreme činilo da će ova veština izumreti, prepuštajući nesrećne čitaoce izumiranju od dosade; njegov je leksik prebogat (neretko doslovno – do smarajuće kitnjastosti), on ne pati od ogromne većine zanatskih nesavršenosti koje su kod nas već postale "standard", i gleda im se kroz prste. Nije nepoznato da se Petrović oslanja na opus Milorada Pavića, ali bez one posvemašnje samosvrhovitosti, "negovane irelevantnosti", one dekadencije pisma karakteristične za novijeg Pavića, čijih je poslednjih pet-šest knjiga napisano s onoliko razloga s koliko je snimljeno i poslednjih pet-šest albuma Rolingstounsa, ako razumete šta hoću da kažem...
Kritičari su već primetili da je Petrovićev roman svojevrsna bajka (za odrasle, uglavnom). Problem je, međutim, u tome što se čini da pisac neretko ipak očekuje malo mnogo od čitaoca, tj. zanemaruje upravo faktor recepcije: teško je verovati da ovako celomudrenu, štrebersku bajku, kojom paradiraju paunovi, jednorozi, jurodivi policajci i vremešne device, danas može neko da tretira kao nešto više od stilske vežbe iz precioznosti. Svi su, pak, drugi narativni nivoi knjige krajnje problematični, čak nepodnošljivo banalni; Petrovićev pokušaj da dočara sliku izumrlog (tačnije: surovo ubijenog) građanskog Beograda još se i može progutati utoliko što se njena sladunjašna idealizovanost donekle potire autorovom deskriptivnom veštinom i marljivošću u dočaravanju dražesnih detalja; no, njegova su jedva-aluzivna Umovanja o "istorijskom udesu naciona" u XX veku i vajkanja o Našim Jednostranim Ljubavima (anglofila ubija savezničko bombardovanje, germanofil umire u naci-logoru, rusofila ubijaju boljševici, a frankofil poludi od muke!) doista na nivou onih endemskih YU-penzionera što subotom pikaju šah po Kalemegdanu, mozgajući o tome hoće li, recimo, "Nemac prodreti na topla mora", baš kao da je ovaj kostobolan... Utoliko je Sitničarnica... tek relativno intrigantna pričica za-po-kući, mestimično dirljiva oda Knjizi i Čitanju, koja, međutim, kao celina teško da može pobuditi nešto više od laganog zeva ravnodušnosti.
Adam i Jelena su, inače, na kraju otplovili čamcem u bolji život, zagrljeni (u knjizi), praćeni nemoćnim pogledima Zlih. A sada još samo Vitez Koja, pa na spavanje! Počinje Dnevnik!
Teofil Pančić
