Vreme broj 526, 1.februar 2001.

Navodno je svako, makar jednom u životu, poželeo da oplovi svet. U našim krajevima, od tih tolikih želja, samo se Kojadinovićima ispunila

Kojadinovići su Beograđani. Srboljub je građevinski inženjer, Jelena profesor fizike. Imaju dvoje dece, Vanju i Milu, i jedrenjak Kli-kli kojim su oplovili svet.

Sve je počelo u Parizu. Nije im se dopao, kako kaže gospodin Kojadinović, "tamošnji merkantilni način života, a oduvek smo sanjali o morima" pa su odlučili da od ušteđvine kupe korito broda. Ostatak su pravili sami naredne tri godine i napravili jedrenjak sa dva jarbola, dug 12,20 metara, najveće širine 4,30 metara, spakovali tek rođenog Vanju "na užasavanje familije koja je bila ubeđena da smo krenuli u samoubistvo" i, zaplovili. I uspeli. Postali su čuveni, nema novina koje nisu opisivale njihove dogodovštine, ali, reklama takvog načina života nije uspela – Kojadinovići su još uvek jedina domaća porodica moreplovaca. Krajem prošle godine vratili su se sa druge velike plovidbe. Prešli su sa južne na severnu hemisferu.

NAJNOVIJE PUTOVANJE: "Prošlogodišnja plovidba počela je u avgustu sa Reuniona gde živimo 18 godina. Reunion je ostrvo, francuski prekomorski departman između Mauricijusa i Madagaskara, površine četvrtine Kosova, ima 750.000 stanovnika. Ostrvo je vulkansko, u sred okeana, velika planina bez i jedne prirodne luke, ali vrlo zanimljivo i lepo. Tamo smo školovali decu. Kad sam 1981. godine stigao na Reunion, hteo sam da produžim za Južnu Afriku, da tamo radim, imali smo još oko 100 dolara u džepu, ali sam imao sreće da tu nađem posao. Tamo nam se svidelo i, ostali smo.

Na ovo najnovije duže putovanje krenuli smo zato što... Evo, ovako je to bilo. Kad je počelo bombardovanje, sve sam ostavio i došao u Beograd. Ne bih mogao da sedim tamo daleko i slušam vesti o bombardovanju. Hteo sam da budem sa narodom kome pripadam. Dok sam bio ovde, moj tehnički biro koji sam tamo osnovao, propao je. Što je dobro. Jer, posle završetka bombardovanja vratili smo se na Reunion i zaključili da nas gledaju kao loše momke. To je počelo da nam ugrožava normalan život, pa smo rešili da se iz svega toga izvučemo i potražimo neko drugo mesto bliže Evropi, gde su raspoloženiji prema Srbima.

Krenuli smo, dakle, od Reuniona, Jelena, Mila i njen prijatelj Dejan Subotički, inženjer. Na Sejšelima je došla druga posada iz Beograda, moj sestrić Vid Popović i muž moje sestre Đorđe Martinović. Sejšeli su jedna od retkih zemalja gde se može bez vize sa našim pasošem. Tamo je naša mala kolonija, oko 50 lekara i zubara, i počasni konzul je naš prijatelj dr Miša Todorović, u odličnim su odnosima sa njihovom vladom. Obišli smo Sejšele i krenuli na plovidbu do Jemena, 17 dana plovidbe pod delimično dobrim vremenskim uslovima, preko Indijskog okeana. Stigli smo u Al -Mokalu, srednjovekovni jemenski grad, bili smo jedini stranci. Uz večernje pevanje mujezina, svako veče pokušavali smo da uhvatimo Dojče vele i čujemo šta se kod nas dešava. Obradovalo nas je što dolazi do promena, počeli smo da se nadamo da će jednog dana naša dijaspora, koja ima četiri miliona stanovnika, biti uključena u rad Srbije, da nas neće šutirati kao što je to Milošević radio, da će nas uključiti u razvoj, ipak smo mi Srbi. I da možemo da glasamo.

U Al-Mokali smo videli kako izgleda muslimanski integrizam, svi nose oružje, žene se ni ne vide, vidite samo one, a njih je mnogo, koje su muževi oterali sa decom pa prose po ulicama. Žene tamo nemaju nikakva prava, muž može da ih otera, ne mora da ih izdržava. Neki put su se ljudi na ulici hvatali za jatagan kad nas vide, psujući, jer smo nevernici. Jedna devojčica od desetak godina gađala nas je šljunkom, vičući šejtan, šejtan.

RAZARAČ KOL: U Adenu, to je druga luka u Jemenu u koju smo pristali, desilo se nešto neobično. Dva dana nakon nas, u Aden je pristao američki razarač US Kol u zvaničnu posetu Jemenu. Setili smo se da je to jedan od onih koji su na našu zemlju odašiljali tomahavke sa natpisom Srećan Uskrs, pa smo ga, dok je ulazio, dobro ispsovali. I, sutradan je eksplodirao. Bilo je 30 mrtvih, bilo mi je žao. Pristao je gumeni čamac sa dva Palestinca pod izgovorom da nešto prodaju mornarima, oni su ih prihvatili, vojnički pozdravili i otišli u vazduh. Kamikaze. Napravili su rupu na boku i bilo je 30 mrtvih. Amerikanci su bili jako ljuti zbog toga, dugo su vršili pritisak na Jemen, a mi smo se uplašili da nas ne optuže jer smo bili na 600 metara od broda.

Kada smo izlazili iz luke u Adenski zaliv, veći je od Jadranskog mora, videli smo krstaricu, nosač aviona i još ratnih brodova. Jedan ratni brodić, šalupa, sa naoružanim mornarima, isprečio se pored nas, sve vreme su nas snimali i verovatno se sada nalazimo u arhivama američke mornarice. Mi smo pecali, u inat, kao mrtvi smo hladni. To je bilo polovinom oktobra, a 20. oktobra prošli smo kroz Bab-El-Mandeb. Ulaz u Crveno more, vrata. Bojali smo se da nas ne napadnu gusari, jer je u tom delu zabeleženo dvadesetak napada na jedrenjake te godine.

Kad smo došli u Masavu, Eritreja je bila u ratu. Masava je razrušena od građanskog rata. Lepo su nas dočekali, Eritrejom vladaju Kopti pravoslavci. To je hrišćansko-muslimanska zemlja, hrišćani žive na visoravni. Nailazili smo na Georgije i još neka naša imena i imali smo utisak da smo došli u vreme početka hrišćanstva. Koptska crkva je vrlo stara, malo je različita od pravoslavne, oni smatraju da Hrist nema dva lica nego samo Božje, ne i čovečije. Tu zemlju smo doživeli kao lepu. Išli smo do glavnog grada Ahmare koji je na visoravni, vojna policija je tamo u rukama devojaka, videli smo scenu kad vrlo lepe devojke u uniformama kontrolišu njihove mladiće da vide da li ima dezertera. Vrlo su lepe i ozbiljne. Videli smo i logor za dezertere, popravljali su železničku prugu, uskotračnu. Tu smo ostali desetak dana i zatim otplovili do Sudana, gde smo ušli u staru luku Suakin, nekad je bila glavna na toj obali, a u vreme Turaka i centar za trgovinu robljem. Sada je ta luka izumrla, obrušava se, jer je sazidana na trošnoj steni. U Bur Sadanu, novoj luci koju su sagradili Englezi, opet smo naišli na islamski integrizam. Imali smo problema, Goga nije znao, pa je počeo da ih snima dok se mole, loše su to primili. Što se plovidbe tiče, tu smo se izvukli iz raznih koralnih grebena kojih je Crno more prepuno. Uz istočnu obalu Saudijske Arabije ne može da se plovi, ne dopuštaju, vrlo su zatvoreni, može samo uz zapadnu. Ali ona je nezgodna, prolazi se kroz grebene, a da bi se ušlo po danu u neki zaliv, sunce mora da bude iznad ili iza vas da bi se dobro razlikovala tamnoplava duboka voda od zelene u plićaku. Reskira se nasukavanje.

MARLBORO KANAL: Od Sudana do prve egipatske luke Mina-Safaga, plovili smo deset dana. Bila je to vrlo teška plovidba, jak vetar. U Egiptu za svaki kontakt sa vlastima potrebno je podmazivanje, potrošili smo ne znam koliko boksova marlbora. Suecki kanal nazivaju Marlboro kanal. Egipat je na nas ostavio, izuzev spomenika faraonskih, dosta loš utisak. Negde su između savremenog sveta i srednjeg veka, ne znaju ni sami gde su, imaju ogroman problem sa priraštajem.

U Sueckom kanalu doživeli smo havariju. U Kli-kli je 27. novembra udario egipatski ribarski brod i teško nas oštetio. Glavni jarbol je samo čudom ostao uspravan, krmeni je srušen. Ribari su bili nazad, na krmenom delu, da nadgledaju ulov, brod je skrenuo i udario nas u bok. Ostali smo na površini samo zato što je brod čeličan. Moj sestrić Vid je čudom ostao živ, jarbol je pao na centimetar od njegove glave. Nedelju dana smo radili da opravimo što više možemo i nastavimo plovidbu. Čak smo napravili podvig, uspeli smo da uz pomoć glavnog jarbola, reskirajući puno, dignemo krmeni.

I bili smo srećni kad smo ušli u Sredozemlje i u Izrael. Već na 50 kilometara od obale registrovao nas je radar njihove mornarice. Sladak ženski glasić pitao nas je kako se zovemo, gde idemo, koje smo nacionalnosti. To su devojke koje služe vojni rok od dve godine. Čak su nam i pomagali, rekli da ne možemo da uđemo u luku Tel Aviv zbog jako velikog talasa, a ni malo severnije u Herciliju, zato što je i tamo veliki talas. Savetovali su nas da idemo do Haife, velike luke u koju može da se uđe po svakom vremenu. Kad smo ušli u Haifu, praktično nas je dodirnuo njihov patrolni brod. Bili su vrlo ljubazni, izvinjavali su se, ali su rekli da je zemlja u ratu pa moraju da znaju ko im dolazi, savetovali su nas da uđemo u luku po tom i tom kursu. Ja nisam hteo da pristanem noću, ne volim da uplovim u nepoznatu luku noću, i kad smo u zoru uplovili, iza nas je isplovila podmornica. Pratili su nas sve vreme!

Tu živi moj rođak, brat moje strine, bio je pukovnik Jugoslovenske kraljeve avijacije, Jovan Krstić. Nije mogao da se vrati u zemlju 1945. godine, a borio se u britanskoj eskadrili kao srpski pilot. Oženio se Jevrejkom, u tadašnjoj britanskoj Palestini, kasnije Izraelu. Tu mu se rodio sin Joel. Dočekali su nas, primili u kuću i organizovali nam hodočašće u Jerusalim. Oduševljeni smo Izraelom, Jevreji ne samo da nisu stisnuti nego su veliki, duhoviti, hrabar narod. Pozvali su nas na proslavu Bar Micva. Nismo imali kravate i odela i onda je Jovan svim svojim ratnim drugovima rekao da se obuku kao i mi, da se mi ne bismo loše osećali. To je bilo sjajno videti, kako je veliko drugarstvo između vojnika. Joel ima 45 godina, potpukovnik je, i mora da brani zemlju. Prilično je prisutno antiameričko osećanje, ali ćute, zato što znaju da im Amerika pruža sigurnost. Imaju stalno dežurstvo u vazduhu, a na moru su stalno brodovi i podmornice. Kažu da Jevreji i Izraelci nisu isti narod, oni sebe zovu Sabra, sabra je pustinjski kaktus, ljudi koji su tvrdoviti, znaju da se brane. Boravak u Izraelu za nas je bio otkrovenje. Imamo iste probleme, samo što je njihova sreća da imaju jaku i sposobnu dijasporu i dobrog saveznika. Ostali smo desetak dana i zatim smo samo moj sestrić i ja preplovili do Kipra, dalje Kli-kli ne bi izdržao. Posle one havarije u Suecu, ostavili smo ga na popravci. Nemam poverenja da bi izdržao veću oluju. Kli-kli je sad u Larnaki, do kraja proleća. Ja ću biti na Reunionu, probaću da prodam kuću i firmu i da počnem nešto drugo."

PUT OKO SVETA: "Pošli smo iz Pariza, septembra 1976. godine. Prvi deo plovidbe bio je težak, u Biskajskom zalivu, na Atlantiku prošli smo kroz najjaču oluju do sada. To je zaliv u kome je 1901. godine propao poslednji veliki jedrenjak, Nemiri, bokeljski. Preko Španije, Portugala, Madere i Kanarskih ostrva doplovili smo do Zelenortskih ostrva, pa išli na Brazil, pa se vratili u Gijanu, Karipskim morem preko Galapagoskih ostrva, pa plovili mesec dana preko Tihog okeana do Markiskih ostrva, pa na Tahiti gde se rodila naša kćer Mila. Tamo smo ostali dve godine, zaposlio sam se, radio sam kao inženjer, gradio aerodrom. Zatim smo nastavili preko Tihog okeana. Na atolu Suvorov naišli smo na brodolomnike. Ričard i Marta Milton. To je nenaseljeno ostrvo, videli smo drveni čamac na kome je pisalo Dezerter, i iskrcali se. Onda smo došli do napuštene kolibe u kojoj je nekad živeo Novozelanđanin Tom Nil. Ali smo znali da je on umro. Videli smo da se na šporetu nešto kuva. Malo kasnije dolazi postariji čovek, gura kolica puna kokosovih oraha, zaprepastio se kad nas je video. Plovio je sa ženom, pogrešili su u plovidbi, izgubili brod i pristali ovde pomoćnim čamcem. Pravili smo im društvo, oni su čekali prijatelja, znali su da će da pristane na to ostrvo, i stvarno je došao. Još se sa njima dopisujemo.

Onda smo plovili do Samoe, tamo ljudi žive tradicionalno. Bili su mudri i ograničili broj turista, 20.000 godišnje je bilo u ono vreme, da ne bi propali od zagađnja koje donosi turizam. Posle Samoe plovili smo na ostrvo Valis, na Fiđi, na Novi Zeland, tamo ostali skoro godinu dana, odatle do Nove Kaledonije, pa kroz Toresov moreuz između Australije i Nove Gvineje, plovili smo Indijskim okeanom preko Indonezije, Božićnih ostrva, do Mauricijusa i na Reuniona. I tu smo ostali. U prvi mah ne zato što nam se tu dopalo, već zato što je to bila prilika da se tu školuju Mila i Vanja. Odatle smo često plovili, brod je ostao aktivan, pedesetak puta smo išli na Mauricijus, često do Madagaskara, do Afrike, Sejšela...

HARAŠO: Imali smo i tu raznih događaja. Kad smo drugi put došli na Sejšelska ostrva, nismo znali da je izbio puč. Odmah su nas okružila dva patrolna broda. Došao je crni oficir, ruku je držao na parabelumu, tražio pasoš. Kad smo pokazali pasoše na kojima je bila ćirilica, rekao je harašo. Ispostavilo se da je u SSSR-u završio studije, tanzanijski oficir koji je došao da pomogne sejšelskom predsedniku. Rekao je da smo mi za njega prijatelji. Bilo je mnogo lakše putovati sa našim pasošem u vreme Tita, sem u retkim izuzecima. Na primer, izbacili su nas iz državica Tobago i Trinidad, dva ostrvca u Karipskom moru, smatrali su nas kubanskim špijunima. Kad smo na jesen 1978. godine stigli na Markiska ostrva, koja pripadaju Francuskoj, nismo imali vizu. Dok su se dogovarali da li da nas puste, do našeg broda došao je katolički sveštnik. Pitao je da li bih radio za katoličku misiju na ostrvu Hivaoa, gde je sahranjen Gogen a kasnije Žak Brel. Bio im je potreban topograf da napravi plan za ženski internat. Pristao sam, pod uslovom da spavam u katoličkoj misiji pošto je sidrište bilo loše i da dobijemo vize. Tamo sam bio treći muškarac među 15 kaluđerica. Među njima je bila i jedna koja je sjajno kuvala, a mi izgladneli posle mesec dana po Tihom okeanu. Imali su i dobar podrum sa francuskim vinima. Za vreme svakog obroka diskutovalo se, zanimljivo, naročito sa jezuitom Žozefom, koji je bio najlevlji levičar koga sam sreo u životu. Muškarci tamo ne znaju francuski, katolička misija ima školu samo za devojke. Dali su mi nekoliko listova sa rečnikom za sporazumevanje sa radnom snagom. U njihovom jeziku izgovor je vrlo važan. Kad ja kažem hare ika, znači ići kokos, da se geodetska letva postavi pored kokosovog oraha, oni su se kidali od smeha zato što ika znači i dupe, zavisi kako se izgovara. Pa su me stalno terali da to izgovaram."

ŽIVOT NA BRODU: "Na brodu su važne dve stvari. Prva je brod, mora uvek da bude u redu, mora sve da bude tako složeno da ne može ništa da iznenadi. Engleski moreplovac Henri Vakelam rekao je – Brod je potonuo jer kutija šibica nije bila na svom mestu. Druga važna stvar je kapetan. Šta kaže kapetan, to je Biblija. Ne mogu da budu dva kapetana na brodu. Znači da moj sin i ja više ne plovimo zajedno. On je postao kapetan i ima svoju posadu, a ja svoju, plovimo istim brodom.

Na brodu je čovek kao u mašini za veš, sjajno je za mršavljenje, svaki mišić vam radi. Uvek ste u položaju da jedna ruka traži nešto dok je druga oslonac, kuva se na šporetu koji je obešen kao kolevka tako da ma kako da je brod nagnut on ostaje horizontalan. To je srce broda. Jede se iz činija toliko dubokih da ih mi zovemo noše, stalno se manevriše na nestabilnom prostoru, peca se, dižu se jedra, dežura se bez prestanka, spava se po četiri sata... Na sve se čovek navikne. Centralno mesto broda je used, tu se sedi i tu je krma. Četvrt je mesto za sto sa sedištima gde se jede u luci, na moru ne može. Ispod useda su ležajevi, brod ima rezervoar sa 600 l vode i 250 l nafte, ima pomoćni motor, dizel, volvo 25 konja.

Pošli smo na put sa malom ušteđevinom, sa 9000 dolara, to smo potrošili do Reuniona, s tim što sam ja radio u Gijani tri meseca i više od godinu dana u Polineziji. Život na brodu je jeftiniji od života u kući. Pecali smo, lovili divlje ovce, koze i svinje na nenastanjenim ostrvima, pravili smo konzerve od kornjača, svinja, sa ekspres-loncem možete da pravite sjajne konzerve. Zatim, razmenjujete se, vi nekom date nož, on vama ovcu, vi majicu on vama ribu. Uvek smo se trudili da malo znamo jezik naroda kod koga dolazimo, makar da kažemo dobar dan i koliko košta, da brojimo, što odmah menja odnos ljudi prema vama, prijateljskije su raspoloženi. Na engleskom, sve je skuplje.

Na Zapadu ima dosta porodica koje plove. Kod nas, mislim da nema. Joža Horvat je prvi jugoslovenski moreplovac oko sveta, mi smo drugi. Dobri smo prijatelji i bili u kontaktu bez obzira na rat. On je vrlo dobar čovek, taj Joža. Sad, kad sam poslednji put plovio, u Masavi sam sreo Konstantina Marića, Novosađanina poreklom, živi u Francuskoj, spuštao se na jug, plovio je sa ženom i ćerkom. Proveli smo zajedno veče, popili smo flašu breskovače koju je on čuvao za takve prilike."

NAJNOVIJE VESTI: "Mila ima 21, a Vanja 25 godina. Mila sanja da živi na moru. Oboje ne podnose gradove, sanjaju širinu. Vanja je inženjer za veštačku inteligenciju, završio je Veliku školu, to je više od univerziteta. Mila je na studijama za biohemiju na Velikoj školi. Sanja da završi studije i da živi u zemlji pored mora. Ona je odličan trijatlonista i, malo je smešno, prošlog aprila postala je juniorski prvak Afrike, Reunion se takmiči u okviru Afrike. A mi se pripremamo za selidbu. Razmišljamo o Grčkoj, ja sam već položio srednji stepen grčkog jezika. Pripremamo se polako, kao za plovidbu, ne prenagljujemo. Osim Grčke postoji još jedan plan, Korzika. Jelena i deca bi da idu tamo, ja bih u Grčku. Jelena bi tamo mogla da dobije posao. Korzika ima problema kao i Kosovo, ali mi bismo tamo bili dobro primljeni zato što nismo Francuzi. Svet je, nažalost, vrlo glup. Crna Gora? Da, svakako, ali nikako ako se odvoje. Ja odlazim sa Reuniona zbog šovinizma, zašto bih išao negde gde mi se neće radovati. Bilo bi glupo."

Sonja Ćirić

prethodni sadržaj naredni