Vreme broj 527, 8. februar 2001.

Sigurno je da nove vlasti u Beogradu – ni većina građana Srbije – nisu želele da se odmah po zaokruživanju vlasti DOS-a ponovo suoče sa Miloševićem kao glavnom političkom temom, važnijom od bilo koje planirane reforme u bilo kojoj oblasti. No, to se ipak dogodilo, u velikoj meri zato što Zapad zbog svojih interesa vidno pojačava pritisak da se sarađuje sa Tribunalom

Dakle, šta će se dogoditi sa Slobodanom Miloševićem?

Hoće li nadležno tužilaštvo izdati nalog za njegovo hapšenje zbog osnovane sumnje da je počinio određeno krivično delo? Hoće li protiv njega biti podignuta optužnica? Da li će se bivši jugoslovenski predsednik u dogledno vreme pojaviti u nekoj od sudnica u beogradskoj Palati pravde da se izjasni oseća li se krivim ili nevinim? Da li će se jedno jutro probuditi u Beogradu a zaspati u Hagu? Da li će neko iz nove vlasti potpisati odluku o ekstradiciji ili će ga neko kidnapovati i, kao Momčila Krajišnika, u pidžami odvesti u Ševeningen? Postoji li mogućnost da se sam preda?

SKRIVENA GARDA: Trenutno, Slobodan Milošević mirno šeta po vrtu predsedničke rezidencije na Dedinju, koju mu je – prema tumačenju potpredsednika Vlade Srbije i v.d. ministra policije Dušana Mihajlovića – Vojislav Koštunica "ostavio na korišćenje". Dve su razlike u prebivalištu bivšeg predsednika: gardisti koji čuvaju objekat sad su u dvorištu umesto na ulici, i nema više paunova po kojoj je kompleks u Užičkoj bio poznat. Samog Miloševića, inače, obezbeđuje posebna jedinica Republičkog MUP-a jer ga (Mihajlović) "moramo čuvati od onih koji bi da naplate nagradu koja je raspisana za njega". Šef policije je još izjavio da u "svakom trenutku" znaju "gde je i šta radi". Nije pomenuo da mu je, na primer, oduzet pasoš.

Oni koji bi voleli da vide bivšeg predsednika u zatvorskoj ćeliji, sve sa fotografijama "an fas" i iz profila, ostaće po svojoj prilici razočarani. To se, jednostvano, bivšim predsednicima ne radi. Oni do eventualnog suđenja sede u kućnom pritvoru, što je inače kategorija koju zakon ne poznaje, ali i ne zabranjuje.

ISTRAGA: Ne može se, međutim, reći da se po pitanju Miloševića ništa ne dešava.

"Nova vlada u Srbiji napreduje u prikupljanju dokaza za podizanje optužnice protiv Slobodana Miloševića za zločine koje je činio proteklih 12 godina, i ona bi uskoro mogla da bude spremna", izjavio je premijer Srbije Zoran Đinđić posle susreta s američkim državnim sekretarom Kolinom Pauelom u Vašingtonu 2. februara. Najavio je da će parlament izabrati javnog tužioca i sudije za nekoliko dana, da će oni odmah početi istragu, ali je prikupljanje dokaza nazvao "krupnim zadatkom". Predsednik Vlade naveo je da bi se neki rezultati mogli očekivati za deset-petnaest dana.

Zatim, Vlada Srbije predložila je parlamentu izmene Zakona o posebnim pravima i dužnostima predsednika Republike kojima se smanjuje broj zaposlenih na koje bivši predsednik ima pravo. Ukoliko predlog bude usvojen, bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića (i objekte u kojima živi) čuvaće doživotno i neprekidno samo jedan zaposleni, a ne više njih kako je još važećim zakonom propisano. Bivši predsednik moći će da uživa privilegije do kraja života pod uslovom da ne bude osuđen za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora dužu od šest meseci.

HAG: Najzad, Savezno ministarstvo pravde priprema dokument koji će omogućiti “punu saradnju sa Haškim tribunalom”. Tu bi trebalo da budu precizirani oblici saradnje između nadležnih državnih organa i Tribunala, odnosno način razmene informacija i dokaza, oblici suđenja i eventualnog izručenja optuženih. Ministarstvo nije najavilo kad bi taj dokument mogao biti gotov, ali je prilično očigledno da će to zavisiti od političkih odluka jer samo pisanje takvog zakona ne traje dugo, tim pre što postoje uzori: Hrvatska je donela ustavni zakon o saradnji s Tribunalom, a učinila je to i BiH, kao i druge države. U dosta retkom primeru saradnje saveznih i republičkih vlasti, ministri pravde Momčilo Grubač i Vladan Batić dogovorili su se, kako je izjavio Batić, da budući kontakti sa Haškim tribunalom budu "sinhronizovani".

U međuvremenu, svakodnevno se smenjuju vesti i demantiji, izjave i kontraizjave, neugodna materija prebacuje se od jednog ministra drugom – a pritisak Zapada vidno se pojačava.

Evo nekoliko ilustracija.

ŠPEKULACIJE: Banjalučke "Nezavisne novine", pozivajući se na dobro obaveštene izvore u jugoslovenskom MUP-u, objavile su da se specijalna jedinica policije Srbije priprema da do kraja februara uhapsi bivšeg jugoslovenskog predsednika. Portparol MUP-a Srbije Vladan Čolić odmah je demantovao informaciju, jer je to "rutinski zadatak i nema potrebe za angažovanjem specijalne jedinice".

Bi-Bi-Si je emitovao reportažu naslovljenu "Milošević – slomljen čovek" u kojoj se tvrdilo da se Milošević ne rastavlja od svog pištolja, te da on i porodica provode duge sate gledajući romantične filmove i slušajući ruske ljubavne pesme, dok je moskovska "Nezavisimaja gazeta" objavila da je Milošević stavljen u kućni pritvor. "Milošević nije u kućnom pritvoru, niti mu je uklonjeno obezbeđenje", izjavio je istog dana savezni ministar policije Zoran Živković.

Mađarski politički dnevnik "Nepsabadšag" najavio je da će bivši jugoslovenski predsednik uskoro biti uhapšen i predat Haškom tribunalu. "Krevet, mali televizor, orman i tuš kabina – tako izgleda ćelija pripremljena za bivšeg srpskog diktatora Slobodana Milosevića u Hagu", objavljuje berlinski dnevnik "Velt". Potpredsednik DSS-a Vladeta Janković rekao je na konferenciji za štampu da Milošević mora, kao najveći krivac prema svom narodu, prvo da odgovara u našoj zemlji. Posle toga bi mu moglo biti suđeno u inostranstvu...

USLOVI: Premijer Srbije Zoran Đinđić vratio se iz Vašingtona sa, kako je rekao, "važnim i teškim uslovom" da se do 31. marta "obezbedi dovoljna saradnja sa Haškim sudom" kao uslov da se normalizuju ekonomski i finansijski odnosi dve zemlje. Generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson je kao prvi preduslov za ulazak SRJ u EU i Partnerstvo za mir naveo saradnju sa Haškim tribunalom, i uopšte pitanja o Hagu postala su ritualni deo svakog susreta naših zvaničnika sa strancima.

Jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica zatražio je u Stokholmu od EU-a vreme za rešavanje slučaja Slobodana Miloševića, kao i odvajanje tog pitanja od velike pomoći koju međunarodna zajednica, po njegovim rečima, duguje SRJ.

Međutim, agresivna Karla del Ponte, glavni tužilac suda u Hagu, gleda na jugoslovenske vlasti otprilike kao doberman na nekoga ko drži šniclu a neće da je dâ. Jedna od njenih novijih zapaženih konstatacija jeste da je Beograd počinio "veliku prevaru" i da neće da sarađuje s Tribunalom. "Njihova objašnjenja variraju od toga da je situacija opasna, da će saradnja biti još jedan elemenat destabilizacije, a oni kojima sudi UN postaće heroji, da je Tribunal u Službi SAD-a, te napokon da ne mogu da sarađuju zbog NATO bombardovanja u kojem su Srbi bili žrtve", primetila je jetko.

Ipak, i oni su pomalo počeli da nude nešto u zamenu za saradnju: portparol tužilaštva Florans Artman izjavila je da "postoji" istraga o zločinima nad Srbima u Krajini 1995. godine, a sama Del Pontova je pomenula da je otvorena istraga i "protiv snaga kosmetskih Albanaca" da bi se ispitalo jesu li one činile zločine protiv srpske populacije na Kosovu.

ODBRANA: Usred svega toga oglasio se i sam Milošević jednim od svojih retkih intervjua. Torinskoj "Stampi" rekao je sve šta misli o etici Tribunala i Zapada uopšte, a uz to i da "nema nijedan račun u inostranstvu", da je "oduvek živeo od svoje plate", da "nova vlast preti suđenjima koja su izmišljena u njihovim kancelarijama", da su "čista laž" optužbe da su on i njegova porodica upleteni u "prljave poslove". Još je odbacio da je imao bilo kakvog udela u raspadu i sukobima na prostoru bivše Jugoslavije i u kosovskim zbivanjima.

I Miloševićevi politički saputnici se trude. Počasni predsednik Radikalne stranke levice "Nikola Pašić" i član Direkcije Jugoslovenske levice Siniša Vučinić optužio je Vladana Batića, Nenada Čanka, Miroljuba Labusa i Velimira Ilića za "učestvovanje u kreiranju plana otmice i likvidacije predsednika SPS-a Slobodana Miloševića". Preuzevši prezentaciju najneverovatnijih zavera od svog prethodnika na tom poslu Gorana Matića, Vučinić je opisao zaverenički skup na kojem je potpredsednik Vlade SRJ Miroljub Labus, inače oličenje civilizovanosti, navodno sazvao tim beogradskih kriminalaca i rekao im "pare su kod mene, ne brinite", a za ostalo da se jave Čanku.

Na sastanku predsednika SPS-a Slobodana Miloševića i stranačkog rukovodstva svih nivoa razgovaralo se o "podizanju članstva u organizovanu političku borbu", izražen je "najoštriji protest protiv političkog pogroma kojem je izložen predsednik SPS-a Milošević" i saopšteno je da SPS "osuđuje i najoštrije se suprotstavlja" nastojanjima nosilaca državnih funkcija i lidera DOS-a da saradnjom sa Haškim tribunalom doprinesu "amnestiji NATO zločinaca".

Sve zajedno, može se pretpostaviti da će socijalisti u saveznoj skupštini imati šta da kažu o najavljenom zakonu o saradnji s Hagom, kad stigne na dnevni red. Potpredsednik SPS-a Ivica Dačić već je dao indicije u tom pravcu, izjaviviši da "oko saradnje sa haškim sudom treba da postoji nacionalni i narodni konsenzus, i o tome treba da se otvori rasprava u republičkom i saveznom parlamentu".

TRIJUMF: Nema se utisak da vlast baš precizno zna šta bi preduzela po pitanju bivšeg predsednika koji bi zaista na neki način morao odgovarati za to što je zemlju, iz svakog ugla gledano, zavio u crno. "Ukoliko se ponovo počnemo baviti Miloševićem – onda je to njegov trijumf", rekao je Đinđić po povratku iz Vašingtona.

Sigurno je da nove vlasti u Beogradu – ni većina građana Srbije – nisu želele da se odmah po zaokruživanju vlasti DOS-a ponovo suoče sa Miloševićem kao glavnom političkom temom, važnijom od bilo koje planirane reforme u bilo kojoj oblasti. No, to se ipak dogodilo, u velikoj meri zato što Zapad zbog svojih interesa vidno pojačava pritisak da se sarađuje sa Tribunalom. Istovremeno, domaća javnost bi s jedne strane volela da vidi Miloševića iza rešetaka zbog finansijskih malverzacija, a s druge je i sama u previranju po pitanju izručenja Hagu.

ŠANSA: Polako se razabira da bi većina u vlasti najviše volela da počne da sudi Miloševiću ovde, pa da posle vidi kako će sa Hagom. "Treba dati šansu demokratskim institucijama da pokažu da li su u stanju da na visokom nivou profesionalizma i nezavisnosti obave posao istraživanja kriminalnih i krivičnih dela i kažnjavanja počinilaca tih dela", rekao je Đinđić. Za to vreme, saradnja sa Haškim sudom treba da bude na ekspertskom nivou i u razmeni dokaza i informacija, "a postepeno bismo tokom te saradnje utvrdili kako da rešavamo kompleksan problem kao što je kažnjavanje pojedinaca za dela počinjena u prošlosti ".

Sličan redosled poteza, uz uključivanje mnogo puta pominjane Komisije za istinu i pomirenje, skicirao je i ministar spoljnih poslova Goran Svilanović: suđenje za ratne zločine održati u Jugoslaviji, uz stvaranje okvira za saradnju s Tribunalom. Svilanović je opet pomenuo Komisiju za istinu i pomirenje ali nije – kao ni bilo ko drugi – rekao zašto ta komisija stalno izmiče kao himera, zašto bar neki koraci u tom pravcu nisu preduzeti. Nije to mali posao: treba definisati tačan posao Komisije, odlučiti hoće li biti pri vladi, nekom ministarstvu ili pod okriljem predsednika SRJ, pronaći ljude neokrnjenog moralnog integriteta, obezbediti im pristup svim činjenicama, osigurati im ličnu bezbednost, način obaveštavanja javnosti o njenom radu ...

DOKAZI: Kad je reč o eventualnom budućem suđenju Miloševiću u zemlji, Đinđić je tačno znao šta govori kad je pomenuo "krupan zadatak" prikupljanja dokaza. Materijalnih dokaza protiv Miloševića je, izgleda, vrlo malo. On naprosto za sobom nije ostavljao tragove. Poznavaoci materije njegov stil rada definišu kao "operativnu lukavost" i u neoficijelnim razgovorima govore o "kriminogenom mentalnom sklopu", pa čak i o bivšem predsedniku kao "idealnom zločincu".

Bivši predsednik nikad nikom nije podnosio izveštaje ni o jednom aspektu svog rada. S druge strane, uputstva za rad je drugima davao lično, često u četiri oka. Kako bi se moglo dokazati da je, recimo, svom bliskom saradniku i bivšem potpredsedniku savezne vlade Nikoli Šainoviću (koji je u Hagu optužen zajedno sa Miloševićem) naredio da neutrališe UČK između ostalog i ubijanjem civila na Kosovu; da je bivšem šefu policije Srbije Vlajku Stojiljkoviću (takođe haškom optuženiku) rekao da likvidira Vuka Draškovića, Slavka Ćuruviju ili Ivana Stambolića?

Nema zabeleški, a kamoli stenograma sa sastanaka čiji su rezultati bile očigledne zloupotrebe funkcija. Razgovori s američkim izaslanikom Ričardom Holbrukom su, kako saznajemo, odreda snimani – ali se i obavešteni ljudi pitaju gde su trake. Oni koji su u poziciji da to znaju pominju i da je doskorašnji šef Resora državne bezbednosti u MUP-u Srbije Rade Marković proveo zadnjih nekoliko meseci vredno uništavajući i ono malo dokaza kojih je bilo. Istina, u Saveznom ministarstvu spoljnih poslova, prema informacijama "Vremena", pronađen je papir sa rukom napisanim uputstvom bivšeg ministra spoljnih poslova Živadina Jovanovića: obezbediti milion dolara za p.r. "P.r." je u žargonu tog sveta skraćenica za "predsednik Republike". To bi, međutim, verovatno bilo interesantnije za eventualno suđenje počiniocima iz MIP-a, nego samom Miloševiću.

SVEDOCI: Ostaju, dakle, svedoci koji bi u konkretnom slučaju mogli biti samo njegovi bliski saradnici. Pod pretpostavkom da Stojiljković ili Mirko Marjanović hoće da svedoče protiv bivšeg šefa, može se samo pretpostaviti šta bi sve njima Milošević imao da kaže u sudnici. Pored toga, nije neverovatno da bi optuženi Milošević imao štošta da izjavi i o nekim od sadašnjih lidera DOS-a, što bi oni radije da se ne sazna tokom suđenja koje bi svakako moralo biti javno.

S jedne strane, dakle, postoji objektivan problem da je najteže dokazati kriminalnu aktivnost države koja je u našem slučaju više od jedne decenije bila izvorište nestabilnosti, kriminala, uništavanja ekonomske supstance društva i mentalnog zdravlja građana. Svi znamo da je država dovela do sunovrata naroda, većina građana bi bez većeg napora mogla da sačini hrestomatiju zala koje je počinio bivši režim. Koliko je roditelja ostalo bez dece i dece bez roditelja u ratovima u kojima Srbija nije učestvovala, koliko je para opljačkano, zašto je svaki treći građanin siromašan?

Kako, međutim, to dokazati na sudu – čak i ako budu rešeni svi organizacioni problemi suđenja, ako se spreči da oni koji bi za to bili zainteresovani pobiju pola policije, tužilaca, sudija, svedoka, pa i samih optuženih?

S druge strane, nesumnjivo je da i u novoj vlasti postoji interno grupisanje i sukob interesa po pitanju Miloševićeve sudbine. Jedno će, na primer, hteti G-17 plus. Sasvim nešto drugo će biti cilj novog šefa javne bezbednosti Srbije Sretena Lukića, koji je u vreme oružanih sukoba operativno vodio policiju na Kosovu.

CRTA: Uz sve to, nema dovoljno koordinacije među segmentima vlasti – ne samo zbog političke nesaglasnosti i međusobnog političko-trgovačkog zauzimanja pozicija već i zbog nedostatka iskustva u poslu "vršenja vlasti". Pri tome, svaki segment – što je i prirodno – zauzima stav s pogledom na birače i njihovo raspoloženje.

Kad se podvuče crta, nove vođe Srbije i Jugoslavije treba da se izbore sa trodimenzionalnom migrenom sačinjenom od sve opasnije krize na jugu Srbije, odnosima s Crnom Gorom, ekonomskom katastrofom, zahtevima sveta, činjenicom da očigledno ima nekih "džepova" uticaja koje ne kontrolišu – i Miloševićem.

Bivši predsednik više nema realnu moć ali ima snagu simbola koji, kao i dok je vladao, ima različito značenje za različite ljude. Šta god da odluče, ko god da odluči – skopčano je s izvesnim rizikom. Novim liderima je, međutim, vreme da izađu iz političkog puberteta i pokažu da su, u nacionalnom interesu, savladali umeće mirenja poželjnog sa mogućim.

Roksanda Ninčić