Vreme broj 527, 8. februar 2001.

Srpske fabrikeu koje su investirani milioni dolara zarastaju u korov. Radnici su željni posla, a oprema je stara 25 do 30 godina. Nedostaje kapital da se to pokrene. Sa malo ulaganja mnoge fabrike bi mogle da podignu proizvodnost, i kasnije se prodaju za skupe pare

Već nekoliko meseci privatni biznismen (i nekadašnji suvlasnik Kredibel banke) Branko Dragaš obilazi Srbiju "skenirajući" domaću privredu. Počeo je samoinicijativno kao poslovni čovek zainteresovan da sa svojim stranim partnerima proceni gde je najbolje ulagati u budućnosti. Novi srpski premijer Zoran Đinđić, dok je još bio u statusu "budući", zapazio je tu inicijativu i pozvao Dragaša da isti posao odradi i za vladu. Tako je Branko Dragaš postao premijerov savetnik "po pozivu".

"VREME": Kako danas izgleda srpska privreda?

BRANKO DRAGAŠ: Na poziv premijera prihvatio sam da budem njegov savetnik za privredni razvoj. Nisam član nijedne političke partije i nisam spreman da se profesionalno bavim politikom. Trinaest godina čekao sam 5. oktobar, i nadam se da je tog dana srušena vladavina socijalista. Kako su oni vladali sve ove godine najbolje sam video sada na terenu obilazeći Srbiju.

Daću vam prvo nekoliko globalnih podataka o stanju srpske privrede. Njen dug sa pripisanim kamatama narastao je na 15 milijardi dolara, kamate su 800 miliona dolara godišnje i nisu plaćane poslednjih deset godina. Ukupan dug po deviznoj štednji sa pripisanim kamatama je 4,6 milijardi dolara. Ukupan dug prema takozvanim piramidalnim bankama, a obaveza države je da vrati i njihove dugove jer im je izdavala dozvole za rad, jeste 500 miliona dolara. Ukupno neisplaćene obaveze prema socijalnim fondovima dostižu tri milijarde dolara. Samo penzijski fond ima gubitak od 1,17 milijardi maraka, Fond za socijalno osiguranje u gubitku je 352 miliona maraka, a zdravstvo mesečno pravi gubitak od 16 miliona maraka. Ukupni gubici srpske privrede zaključno sa 31. decembrom 2000. godine snose deset milijardi dolara, a gubici banaka 10,4 milijardi maraka. U decembru je 806.000 ljudi tražilo posao, na prinudnim odmorima je 853.000 sa najminimalnijim mogućim platama, 200.000 radno sposobnih ljudi privremeno raseljenih sa Kosova nema posao. Negde oko 2,2 miliona ljudi treba prestrukturirati za nova tržišta. Na kraju 1989. godine prosečan bruto društveni proizvod po glavi stanovnika bio je 3250 dolara, a u 2000. godini je pao na 1300 dolara. Pogrešnom politikom bivšeg režima izgubili smo za 11 godina Miloševićeve vladavine 216 milijardi dolara. Svaki penzioner u tom periodu izgubio je 57.260 maraka.

To su podaci. Kako ta globalna katastrofa izgleda "na terenu"?

Prema onome što sam sakupio, srpska preduzeća u proseku koriste kapacitete 15 do 20 odsto. Ima fabrika koje potpuno stoje. Prva srpska šećerana, tu nadomak Beograda, vredna 180 miliona dolara, jedna od najmodernijih u Evropi, tri godine drži ključ u bravi a oko nje raste korov. Slično je sa još nekim šećeranama, a mi uvozimo šećer. U blizini Beograda je bazna hemija Prva Iskra Barič, koja je pogođena NATO bombama, ali je najviše pogođena srpskom glupošću. Osamnaest godina je prošlo otkako je napravljena bazna hemija TDI, dva puta je samo upaljena i odmah ugašena a vredi 99 miliona dolara. U Somboru postoji kompleks Panonka, socijalistički gigant napravljen da godišnje kolje 500.000 svinja. Već nekoliko godina kolje samo 3260 svinja. Tamo je sve pustoš, a u tom kompleksu je površina od 14 hektara pokrivena pločicama. Sve stoji jer nema primarne poljoprivredne proizvodnje. Na rastojanju od pedesetak kilometara postoji ista takva klanica – kompleks 29. novembar iz Subotice koja je mogla u jednoj smeni da kolje 1860 svinja, a prošlih šest meseci zaklala je oko 3000 komada. Sve stoji. Postoje proizvodne linije koje su uvezene pre 15 godina i nikad nisu proradile. Hemijska industija Novi Sad ima dva postrojenja koja mogu da prime nekoliko desetina hiljada tona raznih hemikalija, za 20 godina nijedna kap tečnosti nije unutra ubačena. Niti je u poslednjih 11 godina tu nešto pokušano da se uradi.

Takvih primera je mnogo i mogu se nabrajati u nedogled.

Nekad su to bile skupe i moderne fabrike. Koliko je zastarela ta oprema?

Starost opreme je između 25 i 30 godina, i to sada ne vredi mnogo. Kada bi se sada prodavala sva društvena preduzeća u Srbiji, ne bi se moglo dobiti više od pet milijardi dolara. Ukupne obaveze države prema inostranstvu i građanima, plus gubici, zajedno sedam puta su veći od vrednosti društvene imovine. To je ono što građani Srbije treba da znaju.

To sam zatekao u Srbiji. Dvadeseti vek Srbija je završila na nivou razvoja iz 1896. godine, kada je društveni proizvod po glavi stanovnika bio 400 zlatnih dinara, što je današnjih 1300 dolara.

Šta su Vaši predlozi premijeru Đinđiću?

Ogromna je zainteresovanost privrede da se pokrene. Bez pokretanja proizvodnje i zaposlenosti i dolaska stranih investicija, mi ćemo već u maju imati velike socijalne nevolje. Zato je važno što pre pokrenuti proizvodnju koja ima tržište. Prvi je predlog da se u roku od 60 dana i bez velikih rasprava donese 200 sistemskih zakona koji će omogućiti privredi da posluje kao u Evropskoj uniji. Da se tim zakonima sadašnjih 236 poreza, a neki kažu da ih ima 320, svede na pet-šest poreza. Predložio sam zatim da se donese zakon o reviziji koji će se odnositi na period 1. januar 1990 – 31. decembar 2000. godine, kojim će se preispitati stečena bogatstva.

Trenutno u Srbiji vlada radničko samoupravljanje, i predložio sam da se ukinu lažna akcionarska društva donošenjem zakona o pretvaranju društvene svojine u državnu radi ubrzane privatizacije.

Osim u teorijskim raspravama, privatizacija izaziva zebnju i među običnim građanima. Kako privatizovati srpsku privredu?

Moj predlog je – nema rasprodaje društvene imovine. Ne treba sada prodavati preduzeća kada im je iskorišćenost kapaciteta 15 do 25 odsto jer im je cena niska. I zato predlažem da se prvo krene u doradne, "lon", poslove. Tako će se podići proizvodnost na 35 do 50 odsto. Postoje fabrike u kojima je sve spremno za početak rada – mašine su očuvane, radnici željni posla, imaju tržište, ali sve je blokirano. Kada se proizvodnost podigne na 50 odsto, onda se ide sa dokapitalizacijom. Zalažem se da se ide tim tempom i da se ne rasprodaje društvena imovina jer ukoliko se sada potpuno otvori tržište, ući će špekulativni kapital. On ulazi u određenu granu industrije ili određeno preduzeće, zatvara tu granu ili preduzeće, otpušta radnike, sve zatvara i svoju robu iznosi i prodaje na ovom tržištu, dakle kupuje ovo tržište. Ta negativna iskustva imali su Mađari i tako je kod njih 800.000 ljudi ostalo bez posla, Bugari, Rumuni. Bugari su se našli u nevolji jer se nalaze između čvrstih restriktivnih mera MMF-a i špekulativnog kapitala koji nije pospešio proizvodnju. Mi ne smemo da dozvolimo ulazak tog kapitala, već su nam potrebni direktni strani investitori koji će trajno ostati ovde. Tako će Srbija postati kapitalistička zemlja.

Da li se "lon" model može primeniti i na Zastavu?

Zastava ne može da ostane ovakva kakva jeste. Kad se takav veliki sistem podržavi, onda se ide na organizaciono prestrukturiranje. U Zastavi, na primer, postoji odlična kovačnica koja ima kupce u inostranstvu i kojoj je potreban samo mali dotok kapitala. Cela naša industrija treba da radi samo serije određenih delova za multinacionalne kompanije. Mi ne možemo da pravimo "boing", cela naša industrija može da radi vrata za "boing", i ako se izborimo da pravimo i prozor, to je veliki uspeh. To je rešenje za našu industriju. Ne verujem da mi možemo sami da osvajamo nove proizvode.

Ima li u Vašem konceptu predloga da se fabrike mogu prodavati i za jedan dolar?

Jesam da se za dolar prodaju one fabrike koje toliko vrede i za koje država nema strateški interes. Ne treba državi 500 klanica, pa neka to reguliše tržište. Ako država vidi da je ulaganje u pokretanje proizvodnje bilo mnogo veće od efekata, a nema strateškog interesa, zašto ne bi prodali, postoji takvih 6000 državnih preduzeća koje država može odmah da proda, a ona relativno dobro posluju. U Srbiji jesu problem 600 preduzeća od državnog interesa, i ona prave 90 odsto ukupnih gubitaka.

Zar nije bolje zatvoriti ta preduzeća?

Pa ne može, lakše ih je pokrenuti, pa prodati. Naša je zabluda da se to može zatvoriti, tamo postoje živi ljudi i oprema koja još može da radi neko vreme, i kad se malo oporave i podigne im se cena mogu se prodati kroz dokapitalizaciju. Često čujem rečenicu "ovo je propalo". Odem u tu firmi, ona ima radnike, ima mašine, ima tržište. Ona ima nevolju zato što je 11 godina izbačena sa tržišta, ali ona može da se pokrene. O tim firmama ja govorim, a one koje nemaju tržište neka propadnu. Sad je najlakše prodati, ali ne može se prodati nešto što ima strateški značaj, jer ako ga prodaš onda ćeš imati velike nevolje. Mađari su tako prodavali, i ništa nisu učinili.

Nije da nisu. Mađarski premijer Viktor Orban saopštio je pre neki dan da je prošla godina bila najbolja od početka tranzicije za njihovu privredu, ostvaren je visok rast društvenog proizvoda, dobar izvoz, mala inflacija, niska nezaposlenost... Mađarsko iskustvo kod nas se uglavnom spominje u negativnom kontekstu, a oni su vrlo zadovoljni učincima svoje tranzicije.

Ali, Mađarima je to jedanaesta godina tranzicije. Nadam se da ćemo i mi u jedanaestoj godini tranzicije biti tako dobri. Nadam se da ćemo mi već posle pete godine tranzicije pokušati da stignemo Mađare.

To su nadanja, a u praksi čini se da oko tranzicije srpske privrede sve ide dosta sporo?

Sva ova otezanja oko ekonomskih mera potrebnih da bi se izvele reforme dovela su nas do toga da dnevno gubimo devet miliona dolara.

Miša Brkić

Od izvoznika šećera postali smo uvoznici zato što je Miloševićev režim potpuno uništio primarnu proizvodnju. Sa ljudima iz ove industrije izveli smo računicu šta se može učiniti da bismo opet postali izvoznici. U kampanji od 90 dana na zasejanih 120.000 hektara mogli bismo da proizvedemo 5,1 milion tona šećerne repe, od toga 700.000 tona šećera, 270.000 tona melase i 240.000 tona repnih rezanaca. Za domaću upotrebu treba nam nekih 300.000 tona, 400.000 tona ostaje za izvoz, a to je skoro 100 miliona dolara prihoda. Oko proizvodnje šećerne repe potencijalno može da se zaposli 500.000 ljudi.

Spremni projekti

U ovom trenutku imamo spremnih profitabilnih projekata za sve vrste investiranja u mala i srednja privatna preduzeća. Ukupna vrednost tih projekata je milijardu i 72 miliona maraka, a vrednosti ulaganja po projektu je od 10.000 do 10 miliona maraka. U tim projektima moglo bi da se zaposli između 270.000 i 320.000 ljudi.

Kako je pokrenuta MSK

U Kikindi smo obišli fabriku Metanolsko-sirćetni kompleks (MSK) koja je od 14 godina postojanja radila samo četiri godine i tri meseca. Ta fabrika vredi 100 miliona dolara i može da izvozi robu za 100 miliona dolara. Zatekli smo fabriku da stoji, pregledali smo je, organizovali da se udruže svi koji imaju interes, i za tri dana fabrika ponovo startuje. Eto to je moj doprinos.