Vreme broj 527, 8. februar 2001.

Čovićev projekat rešenja krize na granici sa Kosovom možda deluje kao utopija, ali za sad nema ozbiljnu alternativu

Potpredsednik srpske vlade Nebojša Čović izabrao je pomalo neobičan način da javnosti predstavi svoj plan za smirivanje situacije u opštinama Preševo, Medveđa i Bujanovac. Čović je to učinio na seminaru "Kuda sa buldožerom? Srbija posle Miloševića" koji je prošle nedelje održan u beogradskom hotelu Hajat u organizaciji Helsinškog odbora Srbije i vašingtonskog Instituta za mir. Na skupu se od Čovića očekivalo da prigodnim govorom pozdravi učesnike i otvori diskusiju; umesto toga, on je pred stotinak domaćih i stranih intelektualaca, diplomata i novinara, gotovo čitav sat govorio o grehovima Miloševićevog režima, a zatim ukratko izneo svoj recept za postepeno smirivanje, a zatim i trajnu stabilizaciju stanja u tri srbijanske opštine koje se graniče sa Kosovom. Tek nekoliko dana kasnije, agencije su javile da je plan predočen i saveznom predsedniku Vojislavu Košutnici i republičkom premijeru Zoranu Đinđiću.

Ovim nekonvencionalnim manevrom Čović se možda poslužio kako bi izbegao da njegov plan, pre nego što dođe u javnost, postane predmet beskrajnih internih rasprava i usaglašavanja unutar DOS-a i državnih organa. S obzirom na različite stavove političkih lidera o ovom problemu, te rasprave bi po svemu sudeći imale za rezultat razvodnjavanje plana, a u svakom slučaju odložile bi njegovu primenu. Kratko vreme pre seminara u "Hajatu", Čović je javno polemisao sa Zoranom Živkovićem, saveznim ministrom policije. Na Živkovićevo obećanje da će u roku od nekoliko nedelja razjuriti naoružane pripadnike samozvane Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (UČPMB), iz tampon zone koja odvaja naše snage bezbednosti i NATO, Čović je sarkastično poručio "Živkoviću da to učini sam, ukoliko misli da može, uz pomoć onih ukrajinskih policijskih pasa koje namerava da uveze". Ovo prijateljsko prepucavanje morao je da prekine premijer Đinđić, sugestijom da ministri "ne bi trebalo da daju takve izjave." "U stvari, ne bi trebalo da ih daju uopšte", rekao je Đinđić uoči svoje prve zvanične posete SAD-u Dva dana kasnije, Čović je izašao sa svojim planom.

SRCA I DUŠE: Sasvim sažeto, Čovićev plan u tri faze, koje "Vreme" u ovom broju prenosi u celosti, svodi se na uklanjanje osnovnih uzroka problema koji su doveli do krize na jugu, a to je dugogodišnja diskriminacija Albanaca na tom području. Stoga je prva i najvažnija faza plana "integracija Albanaca u državni i društveni sistem i poštovanje njihovih ljudskih prava u skladu sa evropskim standardima", odnosno na pridobijanje srca i duša lokalnog stanovništva. Tek potom, u drugoj i trećoj fazi, išlo bi se na demilitarizaciju i uspostavljanje čvrstih temelja za normalan i stabilan život u ove tri opštine.

Već na prvi pogled jasno je da će najviše problema u realizaciji ovog plana biti upravo u prvoj fazi, u kojoj albansko stanovništvo treba da dobije mogućnost da se aktivno uključi u lokalnu policiju i organe samouprave. Lokalni Albanci, naime, odavno su se odvikli da od države Srbije očekuju išta dobro: mada za zericu blaža od tretmana kosovskih Albanaca, politika Miloševićevog režima prema Albancima sa juga Srbije svodila se na uporno i sistematsko ubeđivanje da Srbija nije njihova država i da oni u njoj mogu biti samo građani drugog reda. Simbolično prisustvo manjeg broja Albanaca u opštinskim organima služilo je samo kao privezak te politike, a ono što se u međuvremenu dogodilo na Kosovu konačno je zapržilo čorbu. Albanci sa juga nemaju medije na svom jeziku, teško dobijaju posao u državnim firmama, a u policiji ih, naravno, nema uopšte. Problem je pogoršan time što je nakon povlačenja srpskih snaga bezbednosti sa Kosova, na tom području skoncentrisano mnogo policajaca iz pokrajine koji se teško privikavaju na novu politiku prema civilima. Zbog toga ne iznenađuje što su dosadašnji napori nove vlasti da uspostavi minimum poverenja do sada dali minimalne rezultate: na konkurs za policajce prijavilo se svega šest Albanaca, čija se imena drže u tajnosti kako ih ne bi stigla osveta njihovih sunarodnika, a bujanovački radio na albanskom jeziku, koji je pokušala da uspostavi bivša ministarka Biserka Matić, nikako da počne da radi. Situaciju komplikuje i činjenica da su opštine Preševo, Medveđa i Bujanovac tradicionalno najsiromašnije opštine na inače siromašnom jugu Srbije.

TAČKE OTPORA: Najžešći otpor Čovićevom planu ipak su pripadnici UČPMB-a koji su početkom ove nedelje krenuli u dosad najžešću ofanzivu. Paralelno, preduzeli su korake sa ciljem da umerene albanske predstavnike, poput predsednika opštine Medveđa Rize Haljimija i Šaipa Kamberija iz lokalnog Odbora za ljudska prava, politički izoluju i isključe iz eventualnih pregovora. Na sastanku sa liderima vojnog i političkog krila UČPMB-a održanog ove nedelje u Gnjilanu, umereni Albanci bili su prinuđeni da mesto za pregovaračkim stolom ustupe naoružanim ekstremistima. Komandanti UČPMB-a su nakon toga najavili da će formirati svoj pregovarački tim, kao i sopstvenu političku platformu za pregovore. Unapred je moguće pretpostaviti kako će ta platforma izgledati: tražiće se kompletno povlačenje srpske vojske i policije iz tri južne opštine (a možda i šire) i stvaranje uslova da se Kosovo proširi na istok. Iako Beograd za sada ne isključuje mogućnost direktnih razgovora sa ljudima koji su još uvek zvanično teroristi, malo je verovatno da bi bilo ko pristao na ovakav "minimum".

Pregovori sa UČPMB-om biće otežani zbog same strukture ove organizacije, koja je mnogo labavija nego što se obično misli, i nikako se ne može svesti na "Tačijevu vojsku", kako ju je nedavno okarakterisao Đinđić. Naime, udeo Hašima Tačija u dešavanjima na jugu Srbije gotovo je minimalan spram uloge nekih drugih komandanata bivšeg UČK-a na koje međunarodni faktori imaju mnogo manje uticaja nego na Tačija. Oružje, ljudi i instrukcije stižu od Ramuša Hajrudinaja i komandanta Remija, koji nakon rata na Kosovu nisu zadovoljili svoje političke ambicije, ali i od Albanaca iz zapadne Makedonije, za koje tampon zona predstavlja idealan poligon za obuku i dvosmerni promet oružja. Ovim ljudima definitivno nije u interesu nikakva stabilizacija pregovorima, i jedina im je nada da će upornim provokacijama dovesti do direktnog sukoba VJ-a i NATO-a. Uz to, lokalni komandanti UČPMB-a, kao što je na primer "komandant Leši" (na albanskom "Dlakavi"), već su se navikli da im svako malo u posetu dolazi kakav ambasador ili neki drugi visoki međunarodni posrednik. "Ti ljudi su do juče bili obični seljaci, a sada su uvrteli sebi u glavu da su jako važni", kaže jedan zapadni diplomata koji je često imao prilike da razgovara sa predstavnicima UČPMB-a. "Sa njima je jako teško postići bilo kakav kompromis."

ZRNO NADE: Konačno, otpor u vidu opstrukcije mogao bi se očekivati iz samog DOS-a, čiji pojedini lideri kao da zastupaju tezu onog američkog generala koji je povodom ideje da se komunizam u Vijetnamu suzbije pridobijanjem srca i duša lokalnih seljaka odgovorio: "Zgrabite ih za jaja, pa će srca i duše sami da krenu." Oni koji misle da bi se sve dalo jednostavno rešiti dobijanjem "zelenog svetla" od međunarodne zajednice da naša vojska uđe u demilitarizovanu zonu i "počisti bandu" morali bi odmah da se zapitaju: a šta potom? Naime, čak i ako se unapred prežale neminovne vojne i civilne žrtve takvog "čišćenja", pripadnici UČPMB-a bi se najverovatnije privremeno povukli na Kosovo, da bi se vratili u zonu čim se naše snage povuku. Ponovo bismo, dakle, imali istu situaciju, samo još goru, jer bi se u međuvremenu prolilo mnogo krvi.

Stoga je Čovićev plan, bez obzira na sve teškoće i na zakašnjenje od gotovo deset godina, jedino pametno što se u datim okolnostima može postići. Ohrabruje i činjenica da je plan u osnovi prihvaćen kod kuće, te da je naišao na izuzetno povoljan prijem u Vašingtonu i Briselu. I konačno, plan je, uz izvesne ograde, povoljno ocenio i Veton Suroi, izdavač prištinske "Kohe Ditore" i čovek sa priličnim uticajem na Kosovu. I pre svega, ohrabruje što je plan skovao čovek bez ideoloških i nacionalnih predrasuda, sa nespornom reputacijom pragmatičara.

Stajući lično iza svog plana, Čović je napravio hrabar potez: sa jedne strane, rasteretio je rukovodstvo Srbije i Jugoslavije problema koji već neko vreme usisava isuviše vremena i energije, dok je sa druge preuzeo na sebe ogroman politički rizik. Ukoliko njegov plan pukne pod kišom šrapnela i olova koji ovih dana pljušte iz bezbednosne zone, Čović će platiti cenu svoje "golubije" strategije; ali ako uspe da ostvari makar polovinu prve faze, sebi je trajno obezbedio vodeće mesto na političkoj sceni Srbije.

Dejan Anastasijević

Albanski teroristi na jugu Srbije ugrožavaju Republiku Srbiju i SRJ, njihov teritorijalni integritet, mir u regionu, život, bezbednost građana i njihova osnovna ljudska prava. Suzbijanje albanskog terorizma pitanje je od najvišeg državnog interesa za Republiku Srbiju i Saveznu Republiku Jugoslaviju. Njegovo rešavanje zahteva jedinstven pristup svih državnih i političkih činilaca, izražen u jedinstvenoj državnoj strategiji koja podrazumeva:

1. Rešavanje krize mirnim putem uz učešće predstavnika albanske nacionalne zajednice i predstavnika međunarodne zajednice;
2. Stalnu spremnost i gotovost snaga bezbednosti da zaštite građane, naselja i komunikacije, spreče širenje terorizma van KZB i izvedu antiterorističku akciju ukoliko ona bude neophodna i prihvatljiva;
3. Obezbeđenje multietničkog društva u regionu uz poštovanje svih građanskih i ljudskih prava Albanaca i očuvanje osnovnih interesa Srba u regionu, ali i na Kosovu i Metohiji.

Zadaci na rešavanju krize mirnim putem, po fazama

Prva faza

Cilj ove faze je da se uvere: međunarodna zajednica, albanska nacionalna zajednica, domaća i strana javnost pa i teroristi u spremnost države da sve probleme rešava mirnim putem državnim, političkim i diplomatskim sredstvima. Ekstremistički opredeljenim Albancima i teroristima posebno treba ugasiti militantne nade, a praktičnim merama pokazati Albancima da svoja građanska prava mogu ostvariti prema svetskim standardima, da nema rešavanja terorizmom i nasiljem. Do rešenja krize moguće je doći mirnim putem u okviru Republike Srbije i SRJ, bez promene granica i bez posebnog statusa, a što je potpuno u skladu sa stavom međunarodne zajednice. U ovoj fazi realizovale bi se sledeće mere:

1. Integracija Albanaca u državni i društveni sistem i poštovanje njihovih ljudskih prava u skladu sa evropskim standardima, što bi podrazumevalo:
- usklađivanje nacionalnog sastava zaposlenih u državnim službama, privredi i društvenim delatnostima sa nacionalnom strukturom stanovništva;
- obezbeđivanje odgovarajuće zastupljenosti Albanaca u Izvršnom odboru skupštine opštine i u Vladi Republike Srbije (do izmene odgovarajućih zakona o izborima i o lokalnoj samoupravi), a nakon izmena zakona i u skupštini opštine i Narodnoj sskupštini Republike Srbije;
- suzbijanje svih oblika kršenja ljudskih prava, pojačanom kontrolom zakonitosti rada policije i drugih državnih organa, uz slobodu pristupa akreditovanim organizacijama za ljudska prava, radi uvida u stanje u toj oblasti i otvaranje kancelarije za ljudska prava u mesnim zajednicama;
- obavljanje policijske službe i preduzimanje mera prema građanima od strane nacionalno mešovitih patrola policije (Albanac – Srbin).
2. Direktan, jasan i javan međunarodni pritisak na albanske teroriste izražen stavom, odlukom ili drugim aktom SB UN-a ili drugog organa međunarodne zajednice o tome da je njihov cilj o autonomiji, specijalnom statusu ili o promenama granica u Republici Srbiji neprihvatljiv, neostvariv i neopravdan, i da neće imati međunarodnu podršku za takav cilj i za korišćenje terorističkih sredstava i metoda.
3. Zaštita građana, naselja i komunikacija, adekvatnim rasporedom, opremom i merama policije iza svojih položaja, održavanje njihove spremnosti za brz odgovor na terorističke akte i za izvođenje antiterorističke akcije po potrebi i odluci nadležnih organa i iznalaženje rešenja za prevazilaženje ograničenja u intervenciji policije i vojske u KZB.
4. Demilitarizacija Lučana i Velikog Trnovca (kao uzorni primer demilitarizacije celog područja) uz verifikaciju i garanciju međunarodne zajednice (KFOR).
5. Priprema i donošenje plana ekonomske i socijalne revitalizacije regiona, uključujući i zbrinjavanje raseljenih lica sa Kosova i Metohije, uz međunarodnu finansijsku pomoć.

Druga faza

Ova faza bi otpočela kada se na uzornom primeru Lučana i Velikog Trnovca pokaže da je postupak demilitarizacije obostrano prihvatljiv i da se takav postupak može nastaviti i u drugim mestima po principu "korak po korak". Ova faza može otpočeti kada budu vidljivi i bar delimično realizovani zadaci iz prve faze, čime bi se Albanci uverili da je njihova realizacija do kraja izvesna. Demilitarizacija bi se realizovala uz pomoć međunarodne zajednice.

Treća faza

Realizuje se u potpunosti po okončanju druge faze na osnovu i u skladu sa planovima privredne, političke i socijalne revitalizacije regiona. Njen cilj je prosperitetan razvoj multietničke zajednice na demokratskim principima uz poštovanje ljudskih prava i prava manjina prema savremenim standardima.

Rešenje krize na teritoriji opština Preševo, Bujanovac i Medveđa nemoguće je bez učešća i podrške međunarodne zajednice. Zbog takvog nezaobilaznog značaja predstavnika međunarodne zajednice u rešavanju krize, neophodno je utvrditi sledeće:

1. Koje međunarodne organizacije i na kojim zadacima treba uključiti u rešavanje krize (KFOR, UNMIK, EUMM, UNHHCR, OEBS, NATO, posmatračke komisije, humanitarne organizacije);
2. Režim njihovog kretanja i mogućnost otvaranja njihovih kancelarija u Preševu, Bujanovcu i Beogradu;

Posebni zadaci državnih organa na saradnji sa međunarodnom zajednicom vezani su za rešenje krize.

(Iz izlaganja na seminaru Helsinškog odbora za ljudska prava i
Američkog instituta za mir 30. januara u Beogradu)

prethodni sadržaj naredni