Programirana privatizacija
Ako se Đinđić odvaži na "rasprodaju" srpskog tržišta – to neće ići lako, jer tamo gde vladaju zakoni profita, nije lako ne samo privatizovati neku firmu, nego je ni nacionalizovati – ako nema investicionog kapitala
Ima
hiljadu argumenata da se obrazloži "zamrzavanje" Miloševićevog
zakona o svojinskoj transformaciji, koga se njegova stara politička
nomenklatura u poslednja tri meseca uhvatila "kao pijan plota"
da bi izgubljenu političku vlast nadomestila kakvom-takvom legalizacijom
svoje "vlasničke kontrole" nad privredom Srbije. No, mene
stalno muči pitanje da li je zbir svih tih hiljadu argumenata "jači"
od dalekosežne štete koju će ovaj, naizgled jednostavan, a moguće i
popularan, Đinđićev potez naneti srpskoj ekonomskoj budućnosti.
Srpski premijer i njegov novi republički ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, istina, obećavaju da će se novi zakon o privatizaciji, navodno "liberalniji za građanstvo", pojaviti u roku od dva meseca, ali se meni čini da nova administracija gotovo nije svesna veličine odgovornosti koju je preuzela stavljanjem gole ruke na sada zahuktali proces razdeobe kapitala jednog značajnog kruga velikih i srednjih preduzeća koja su pod zaštitom starog režima koliko-toliko održale "ritam razvoja". Jer ta abnormalno velika kontrola osnovnog tranzicionog procesa neće, čini se, trajati samo dva meseca – pošto se izgleda sprema takav novi zakon koji će celu privatizaciju staviti na režim vladine saglasnosti preko institucije "saglasnosti na privatizacioni plan".
Naime, koliko sam uspeo da razaberem iz nekoliko izjava novog ministra Vlahovića, on neće zakonom nametati nijedan model privatizacije, sve će uglavnom biti liberalno, to jest slobodno, kombinovano (sistem prodaje, besplatne razdeobe, stečaja, dokapitalizacije – šta ko voli i šta kome bolje paše), kapital će biti otvoren za celo građanstvo, a ne samo za zaposlene, itd., ali čitava ta "sloboda" moraće se staviti u "privatizacioni plan" – koji će "odobravati" Ministarstvo. Sloboda i tržište, da izvršim značenjsku redukciju njegovih izjava, kreću odmah posle "odobrenja" privatizacionog plana. Osećajući valjda i sam da u ovoj formuli Vladina "gigantska pretenzija" da direktno diriguje toliko složenim procesom kakav je privatizacija – nije dovoljno sakrivena, Vlahović nespretno podseća da je "sličan stepen administriranja" imao i dosad važeći zakon, koji je staru dirigentsku palicu imao u famoznom institutu "overe procene kapitala". Sada će vrednost tog kapitala, navodno, određivati tržište – pod uslovom da "slobodnu privatizaciju" – odobri Ministarstvo.
Neumesno je, naravno, još pre nego što se pojavio novi zakon o privatizaciji "hvatati za reč" ministra Vlahovića i od spomenutog "odobrenja Ministarstva" graditi orvelovsku babarogu buduće privatizacije u režiji DOS-a. Siguran sam da će spomenuto "odobrenje" dobiti lepšu zakonsku odoru sa mnogo proevropskih pastelnih boja – ali se plašim da ovaj obično sumnjičav narod ne počne da priča kako je Murta srušio Kurtin zakon da bi se sam dohvatio najboljih parčadi sa odavno mrtvog trupla društvene svojine.
Ono što u Vlahovićevim izjavama smatram realističnim to je da se krupni privredni sistemi moraju, uprošćeno govoreći, privatizovati izborom strateških partnera i po modelu prodaje. Ne sporim da se u tom slučaju o nečemu mora pitati i Vlada Srbije i da bi u krugu državnih i paradržavnih firmi zamlaćivanje oko "pravedne privatizacije" i "interesa zaposlenih" bilo ne samo zaludno nego i opasno. No, stalno se pitam šta znači teza, koju nije eksplicirao Vlahović, već mnogi drugi stručnjaci (Udruženje banaka u Beogradu, koje zarad sebe traži "sanaciju realnog sektora"), da se te ogromne firme prvo moraju "finansijski i tehnološki konsolidovati", pa tek onda prodavati, da bi se za njih izvukla pristojna cena.
Sasvim uprošćeno govoreći, to je ona priča da kad prodajete stari automobil, ne treba da ga prodajete "u rinfuzi", već prvo treba da ga opravite i dovedete u vozno stanje – jer tada ćete boljom ukupnom cenom više nego nadomestiti troškove opravke. Prilike u Srbiji danas su, međutim, takve da ta lepa priča ne može da se pokrije naporom ovdašnjih finansijskih obveznika. Takvu investiciju u bolju budućnost, to jest u stvaranje pretpostavki za pristojnu prodaju infrastrukturnih sistema (radi poboljšanja njihove efikasnosti – što bi teorijski bio jedini cilj svake privatizacije) – ovaj narod sebi ne može da priušti. Nema se. Zato Vlada tu ne treba ništa da čeka i mora na sebe da primi odijum vlade koja je "rasprodala tržište Srbije" – da bismo sutra imali struje, da bismo mogli da kupimo benzina, da bismo mogli da letimo, da bismo uposlili rudare i deo proizvođača automobila. Ekonomija je čudna nauka i ona ponekad traži da "brod napusti pacove" (da se okoristim jednom pakošću sa hrvatske javne scene). No, čak i ako se Đinđić odvaži na "rasprodaju" srpskog tržišta – to neće ići lako, jer tamo gde vladaju zakoni profita, nije lako ne samo privatizovati neku firmu, nego je ni nacionalizovati – ako nema investicionog kapitala.
Da to probam da dokažem, opet ću se u ovoj rubrici vratiti malo dublje u istoriju – što nervira sve ljude koji su okrenuti budućnosti. Kada je Privilegovano kraljevsko brodarsko akcionarsko društvo Francovog kanala Dunav-Tisa (prvo privatno akcionarsko društvo u Habzburškoj monarhiji) polovinom XIX veka zatražilo od države (erara) da "antiprivatizuje" kompaniju koja je počela da donosi gubitke, pošto akcionari nisu imali sredstava za održavanje ovog plovnog puta dugog 100,5 kilometara, austrijski dvor se opirao nacionalizaciji čitavih 15 godina. No, kad je svojina nad tim kanalom ipak dopala u ruke Ugarskoj vladi (nakon Austro-ugarske nagodbe 1867), ova je brže-bolje u roku od tri godine uvalila Veliki kanal Englezima, koji su formirali Frances canal company, a da bi se umirili uvek vrući mađarski nacionalisti, ugovor o eksploatacionoj koncesiji na 75 godina prvo je sklopljen sa popularnim revolucioniranim generalom Stefanom Tirom. Englezi su očistili kanal, produžili ga za 69 kilometara i s njim poslovali sve dok na vlast nisu došli partizani, 1945. godine. Oni su taj kanal, istina, kasnije silno dogradili, ali je on danas sasvim zapušten i slabo korišćen. Možda bi ga ponovo trebalo ponuditi Englezima, ako to dozvole socijaldemokrati.
Dimitrije Boarov
