O "radu na zaboravu" Miloševićevog ambasadora
Koga
svrbi taj se, kažu, i češe. Biće da neke veze s ovom kratkom, višeznačnom
poslovicom – pravim haikuom među
poslovicama! – ima i fakat da su poslednjih godina učestale rasprave o
možebitnoj (sa)odgovornosti srpskih i drugih južnoslovenskih
intelektualaca za tragičan tok zbivanja na razvalinama nekadašnje
zajedničke države, i za podsticanje i brižljivo negovanje mržnje,
predrasuda i ksenofobije. Ovakve su javne debate načelno više nego
korisne i potrebne, dokle god se iz vida ne ispuštaju temeljne činjenice,
i dok se ne vrši kardinalna zamena teza: treba uvek imati u vidu da je
politički i ekonomski establišment onaj koji jedini ima stvarnu moć da
pokreće i zaustavlja ratove, a da je sve ostalo ipak samo prateća retorička
ornamentika; ako se to zanemari, pristaje se na grotesknu tezu, recimo,
one smešne dedinjske precioze, doktorke lenjinističke nadrisociologije,
kako je za sva zla u ex-yu devedesetima kriva nekakva virtuelna
"reakcionarna i antikomunistička desnica" (koja je, zapravo,
samo selbijevski odsvirala rekvijem
za jedan san), a da oni koji su bili de
facto na vlasti nemaju ništa s tim...
Anno domini 2000. jedna je epoha definitivno okončana, i počinje konfuzno, plahovito smirivanje tla. "Mase" su što mrtve, što mrtve umorne od izobilne razmene krvi, i radije bi da sada nešto prezalogaje i prožive u miru koju deceniju, a za posle će(mo da) vidimo... Ovu promenu rado opisujem ovakvom slikom: prolazi vreme ubica, dolazi vreme trgovaca. Ovdašnja inteligencija, kao specifičan, mahom "saputnički" sloj, tome će prilagoditi svoje buduće "kreativne napore"; da bi ova operacija presvlačenja-u-hodu uspela, prethodno se ipak mora raščistiti šta je bilo ovo što su "nacionalno i državno odgovorni intelektualci" – kao nesumnjivi mainstream scene u svim ištvanbiboovskim "bednim malim istočnoevropskim državama" – do sada oposlili. Otuda se debate o (ne)odgovornosti tako često pretvaraju u ispovedaonice onih koji su ubeđeni da, zapravo, nemaju ništa da ispovede, ali nam zato mogu ponuditi zanimljive ideje o krivici Drugih.
U prvom broju Književnog glasnika objavljen je temat Srpski intelektualci i izdaja, u kojem desetak "viđenih" ovdašnjih autora razmatra ulogu pretpostavljenih "majstora mišljenja" iliti opinion-makera u jednoj užasnoj deceniji, ali i u njenoj predistoriji. "Izdaja" je ovde inicijalno, naravno, shvaćena u onom kritičko-humanističkom smislu u kojem ju je još između svetskih ratova u opticaj uveo Žilijen Benda (La Trahison des Clercs), no ima u ovom tematu i autora koji se nisu libili da terminu daju mnogo banalnije i odomaćenije značenje, ono koje autoritarni režimi rado koriste opisujući mišljenje i delovanje svojih protivnika... Okupljeno društvo je, hvala bogu, dosta šaroliko, pa su takvi i zaključci, analitički metodi i, uostalom, vrednosni dometi ovih tekstova; zahtevnijoj publici svakako vredi osobito preporučiti priloge Milene Dragićević-Šešić, Sime M. Ćirkovića, Mladena Lazića i Nikole Miloševića. No, naizgled paradoksalno, najinspirativniji za našu današnju temu zapravo je ubedljivo najslabiji tekst u ovom bloku, vapaj "Osloboditi se kompleksa krivice" poznatog orijentaliste i Miloševićevog ambasadora u Turskoj Darka Tanaskovića ("Miloševićevog" zato što u nedemokratskom poretku ne možete biti naprosto "državni činovnik" – svakako ne na višim i reprezentativnim nivoima – već ste, učešćem u Aparatu, neminovno izaslanik režima; samo su administracije demokratskih poredaka manje ili više transideološke i u tom smislu "integrativne").
Darko Tanasković je posvetio tekst negiranju same premise tj. zasnovanosti i smislenosti priče o (su)krivici i (sa)odgovornosti inteligencije, naročito srpske, za ono što se dogodilo; u velikodušnijim trenucima, Ambasador je spreman da "popusti" najdalje do toga da su/smo svi-podjednako-odgovorni. Sve ovo spada u uobičajeni vokabular jednog specifičnog "saputničkog" sloja i ne bi bilo vredno nikakve pažnje da nema odeljka iz kojeg se može zorno otčitati jedna često primenjivana manipulativna tehnika retuširanja Drugog: "Zar nije, sad već i rezultativno, neoborivo potvrđeno da su srpski intelektualci, kolektivno gledano, u procesu komadanja i raspadanja Jugoslavije, ispoljili znatno manje jednoumnog jedinstva i 'suviše razvijene brige za nacionalni ponos i opšti interes' od svoje slovenačke, hrvatske, pa i muslimanske i makedonske braće? (...) inteligencija u drugim jugoslovenskim sredinama se listom disciplinovano okupila oko projekta stvaranja nezavisne nacionalne države, bez uočljivijeg raznoglasja. Oni nacionalnu izdaju sasvim sigurno nisu počinili. Državni razlog bio im je, za razliku od stanja kod Srba, iznad intelektualnog dostojanstva..."
Manipulativna tehnika kojoj je pribegao Tanasković obično veselo parazitira na nedovoljnoj obaveštenosti publike o skorijim zbivanjima kod Drugih, jerbo su komunikacije bile gotovo nikakve, a slobodan protok robe, ljudi i ideja bio "mislena imenica". Tako se tipično nacionalističko vajkanje o Našoj Večitoj Neslozi – u kojem uvek ima i zrnce ponosa zbog Naše Demokratičnosti – konfrontira sa slikom o Drugom kao o antipatičnom, neprijateljskom Monolitu. U krugovima hrvatskih nacionalista sasvim je uobičajena primena Tanaskovićeve tehnike: koliko je samo veleumnih paraeseja izašlo po hrvatskoj štampi i po "domoljubnim" kupusarama, u kojima se naglašavalo kako mnogi Srbi/srpski intelektualci, doduše, baš i ne vole Miloševića, ali kako su svi kao jedan okupljeni oko zajedničkog Nacionalnog Projekta, oko kojeg nema i ne može biti diskusije; ne veruj, dakle, Srbinu ni kad je opozicionar – takvi su tek opasni! Razume se, ovo prizemno falsifikovanje slike o Drugom primenjuje se prevashodno radi diskretnog ili otvorenog prekorevanja Svojih koji, eto, neodgovorno razaraju minimalan konsenzus, što se kod Onih Preko nikada ne dešava, pa će nas ovi zato nadmudriti i nadvladati. Svaki jugoistočnoevropski klajnbirger živi u ubeđenju da je baš u njegovoj zemlji nastala izreka "Dva Srbina/Hrvata/Rumuna/Bugarina etc. – tri partije". Pošto se o Drugima malo zna, a još manje razume, najlakše je i najisplativije proglasiti ih bezličnim kolektivom, deindividualizovati njihove egzistencije, ontološki (čak!) poniziti njihovu sposobnost samostalnog mišljenja.
Na "činjeničnom" nivou, Tanaskovićeve tvrdnje su banalni falsifikat: mogao bih, recimo, ceo prostor ove rubrike ispuniti samo imenima i prezimenima hrvatskih intelektualaca koji su zbog svoje "nedržavotvornosti" proglašeni "nacionalnim izdajnicima", a neki od njih su zbog svega toga imali vrlo ozbiljnih problema. Ipak, Drugi su u ovakvim krojačkim iživljavanjima nad recentnom istorijom uvek samo kolateralna šteta: pravi je cilj retroaktivna proizvodnja ispravnosti vlastitog ponašanja i stava, "principijelno" opravdavanje sopstvenog konformizma pred novu podelu karata, i preventivni kontranapad (!) na one koji bi, možebiti, imali da postave izvesna pitanja. I to je, valjda, svojevrsna diplomatska veština.
Teofil Pančić
