Ribanje i ribarsko prigovaranje
Pi�e: Mihajlo Panti�
Pre nekoliko ve�eri re�e mi jedan, u snu: � �ta ti misli�, �ta odugovla�i�, kada �e� o meni da pi�e�? O svima si pisao, samo mene preska�e�, a nisam najgori, naprotiv, bolji sam od svih ostalih, i ti to zna�, samo se pravi� da ne prime�uje�. Eto, i o Be�kovi�u si pisao, a ovamo se pravi� da si neki vajni postmodernista.
Dok sam smi�ljao �ta da mu odgovorim, probudim se, pa ka�em sebi, kao da sam neko drugi: � Zna�i, dotle je do�lo. I u snu mora� da pola�e� ra�une. Ko ti je kriv. Pravo govore�i, niko, do ti sam.
I onda po�nem da razmi�ljam o tome kako su kriti�ari uvek i za sve krivi. Neko napi�e lo�u knjigu, krivi kriti�ari. Ti si kriti�ar? Kriv si. Eto, i �or�ije Vukovi�, �lan uglednog "�irija kritike" za najugledniju srpsku nagradu, nedavno je izjavio da kritika odumire i da je izgubila dostojanstvo. To je tako prirodno, norrrmalllno, �to bi rekao Zoran Radmilovi�, �im neko odustane od kriti�arskog posla on nepogre�ivo po�ne da govori o gubitku dostojanstva svoje doju�era�nje profesije, a ve� sam �in ne�ijeg li�nog odustajanja znak je da kritika po�inje da izumire. Kada ja ne pi�em kritiku, ima se smatrati da je kritika ispustila du�u. Ono �to je eventualno preostalo, ni�ta je roba, aktuelni kriti�ari ne razumeju knji�evnost, potpla�eni su, dr�e se skupa, pi�u samo o svojima, prave se pametni. I dalje, kao da slu�am naklapalo iz sna, oni su netalentovani, neuspe�ni pisci, i�ivljavaju se, tako le�e svoje frustracije, i pri tom govore nekim jezikom koji niko �iv i normalan ne razume. Nema �ta, sve savr�eno argumentovani prigovori. Ako poku�a� na njih da odgovori�, zna�i boli te istina, kriv si, jesi, priznaje� �im odgovara�. Ako se odlu�i� da pre�uti�, e, to je tek znak tvoje krivice, grize te savest, nema� �ta da ka�e�.
Pre nekoliko godina odem sa prijateljem na Dunav, na Kalaka�u, u ribolov. Mislio sam, odmori�u se dan-dva od knjiga i od razgovora o piscima. Bude nam lepo, izvezemo se ujutru �amcem na vodu, lovimo sitnu belu ribu, malo pri�amo o svemu i sva�emu, predve�e se vratimo u njegovu ku�icu. Sutradan po�e ki�a i mi odlu�imo da pecamo sa obale, ogrnuti kabanicama. U neko doba moj prijatelj ode da malo odrema, ostanem sam. �utim, povremeno prevarim poneku bodorku. Kad, eto ti jednog, mo�da je to onaj iz sna, nisam siguran. Sre�an rad, kolega. Hvala, tako�e. Ide li �to? Tako-tako. Uobi�ajena pri�a kraj vode. Ho�e� da zapali�? Hvala, ne tro�im. Izvini �to smetam, ti si meni odnekud poznat. Mo�e biti, ka�em. �ekaj �ekaj, da ti nisi taj i taj. Jesam, ka�em, i �estitam samom sebi, eto vidi� kolika je tvoja kriti�arska slava, �ak te i kolege ribolovci prepoznaju. A da se ti ne bi naljutio da ja tebi poklonim jednu knjigu? Ne bih, ka�em ljubazno, vrlo rado �u je primiti. Mo�e, preuzima on inicijativu, ali pod jednim uslovim. Pod kojim? Da je pro�ita� i da ne�to o njoj napi�e�. Naravno, samo ukoliko mi se dopadne. Dopa��e ti se sigurno, ka�e on, sa�ekaj me, evo mene za minut, knjiga mi je tu na bregu, u kolima.
I zbilja, ode i donese mi knjigu. Zbirka pesama, tvrd povez, recenzija na�eg poznatog kriti�ara na zadnjoj strani korica. Voleo bih u NIN-u ili u Ve�ernjim novostima, ka�e mi moj dvostruki kolega, pisac i ribolovac, i tu ti ja lepo vidim da on pojma nema ni �ta ja pi�em ni gde pi�em, naglo mi splasne ose�anje da sam slavan, kritiku poezije nikada nisam pisao ni u NIN-u ni u Ve�ernjim novostima. Zna�, nastavlja on, va�no mi je da se pojavi, predao sam molbu za prijem u Udru�enje, ti bi mogao da mi bude� jedan od �iranata, ba� je tako rekao, nema veze �to sam in�injer, mnogi na�i poznati pisci, zna� bolje od mene, imali su neke druge profesije, je l' tako? Klimnem glavom. Pa jeste, pomislim u sebi, Laza K. Lazarevi� bio je lekar Kralja Milana, a Vladislav Petkovi� Dis je merio �ljive. Tako se zavr�i to moje ribanje i ribarsko prigovaranje, nisam posle ni sreo ni �uo tog mog dvostrukog kolegu, i sve se ne�to pitam da li je primljen u Udru�enje. Kladim se da jeste, za�to ne bi bio, pa toliki su primljeni, �to ne bi i on, svi koji su pisali i objavljivali knjige u zemlji Srbiji tokom proteklih petnaest godina postali su profesionalni knji�evnici. Do�li smo dotle da danas u ovoj zemlji ima najmanje deset puta vi�e pesnika nego �italaca poezije. Za�to bi bra�a Bugari bili pametniji od nas. Oni, naime, imaju izreku:"Kad ho�u da pro�itam dobru pesmu, sednem pa je napi�em".
Prema izve�taju iz kompjuterske baze podataka Biblioteke Matice srpske pro�le godine iza�lo je ta�no 366 zbirki pesama, zna�i ta�no jedna dnevno. Nisam pregledao sli�ne izve�taje iz beogradske Narodne biblioteke, ali nema razloga za nevericu da je i tamo isto. Zna�i, dve knjige poezije dnevno. Izlazi i more nekatalogizovanih knjiga, zato �to poeziju u Srbiji objavljuju i regionalni klubovi pisaca, osnovne i srednje �kole, razni kulturni centri, export-import preduze�a (poezija kao roba za izvoz, nije lo�a ideja, mi Kinezima poeziju, oni nama naftu) i, ne morate mi verovati, video sam svojim o�ima, �ak i zemljoradni�ke zadruge. Zna�i, tri knjige pesama dnevno. Ukoliko pi�ete pesme, treba samo na�i sponzora. Nekada�nja velika izdava�ka preduze�a godinama su produ�avala svoju agoniju zahvaljuju�i upravo sponzorima. Nije ko je pesnik, nego ko ume da na�e sponzora. Pa ako su i pomogli da se objave mnoge knjige sponzori su, gledano na du�e staze, uni�tili knji�evnost, naro�ito poeziju. To �to se toliko mnogo pi�e i objavljuje nije znak nikakvog obilja, mada na prvi pogled tako izgleda: ako nam je u svemu ostalom i�lo lo�e, u poeziji smo prema�ili sve svetske standarde i izneverili sva katastrofi�ka o�ekivanja...
Me�utim. Vrednosti "poezije" i poezije toliko su poravnate da se mo�e re�i da su sravnjene sa zemljom. Srpskim pesni�tvom 90-ih protutnjao je zemljotres ja�ine 12 stepeni Merkalijeve skale posle kojeg, ka�u stru�njaci, pejza� u potpunosti menja konfiguraciju. Se�am se kada su iza�la Sabrana dela Stevana Rai�kovi�a, Politika je u svom subotnjem kulturnom dodatku donela anonsu od desetak redova. Ali zato na istim tim stranicama nisu izostajali op�irni izve�taji sa sve�anih promocija pesni�kih i inih knjiga doju�era�njih srpskih politi�kih faca, partijskih lidera, ministara, ambasadora (srpski izaslanik u UN-u bio je tako�e pesnik, nema gre�ke), upravnih odbora ovih i onih institucija i, da pri�a bude cela lepa, samih urednika te �asne novinarske ku�e, najstarije na Balkanu.
Za sve to, zna se, krivi su kriti�ari. Priznajem, krivi su, jer su jedini, kao poslednji pre�iveli �itaoci (Mohikanci), nastojali da se razaberu u ru�evinama nekada�nje uzvi�ene umetnosti, mada su znali da je sve uzalud. Odoh da spavam. Ako mi se naklapalo ponovo javi, da mu ne�to ka�em. Poga�ate �ta bi to moglo biti.
