Ribanje i ribarsko prigovaranje
Piše: Mihajlo Pantić
Pre nekoliko večeri reče mi jedan, u snu: – Šta ti misliš, šta odugovlačiš, kada ćeš o meni da pišeš? O svima si pisao, samo mene preskačeš, a nisam najgori, naprotiv, bolji sam od svih ostalih, i ti to znaš, samo se praviš da ne primećuješ. Eto, i o Bećkoviću si pisao, a ovamo se praviš da si neki vajni postmodernista.
Dok sam smišljao šta da mu odgovorim, probudim se, pa kažem sebi, kao da sam neko drugi: – Znači, dotle je došlo. I u snu moraš da polažeš račune. Ko ti je kriv. Pravo govoreći, niko, do ti sam.
I onda počnem da razmišljam o tome kako su kritičari uvek i za sve krivi. Neko napiše lošu knjigu, krivi kritičari. Ti si kritičar? Kriv si. Eto, i Đorđije Vuković, član uglednog "žirija kritike" za najugledniju srpsku nagradu, nedavno je izjavio da kritika odumire i da je izgubila dostojanstvo. To je tako prirodno, norrrmalllno, što bi rekao Zoran Radmilović, čim neko odustane od kritičarskog posla on nepogrešivo počne da govori o gubitku dostojanstva svoje dojučerašnje profesije, a već sam čin nečijeg ličnog odustajanja znak je da kritika počinje da izumire. Kada ja ne pišem kritiku, ima se smatrati da je kritika ispustila dušu. Ono što je eventualno preostalo, ništa je roba, aktuelni kritičari ne razumeju književnost, potplaćeni su, drže se skupa, pišu samo o svojima, prave se pametni. I dalje, kao da slušam naklapalo iz sna, oni su netalentovani, neuspešni pisci, iživljavaju se, tako leče svoje frustracije, i pri tom govore nekim jezikom koji niko živ i normalan ne razume. Nema šta, sve savršeno argumentovani prigovori. Ako pokušaš na njih da odgovoriš, znači boli te istina, kriv si, jesi, priznaješ čim odgovaraš. Ako se odlučiš da prećutiš, e, to je tek znak tvoje krivice, grize te savest, nemaš šta da kažeš.
Pre nekoliko godina odem sa prijateljem na Dunav, na Kalakaču, u ribolov. Mislio sam, odmoriću se dan-dva od knjiga i od razgovora o piscima. Bude nam lepo, izvezemo se ujutru čamcem na vodu, lovimo sitnu belu ribu, malo pričamo o svemu i svačemu, predveče se vratimo u njegovu kućicu. Sutradan poče kiša i mi odlučimo da pecamo sa obale, ogrnuti kabanicama. U neko doba moj prijatelj ode da malo odrema, ostanem sam. Ćutim, povremeno prevarim poneku bodorku. Kad, eto ti jednog, možda je to onaj iz sna, nisam siguran. Srećan rad, kolega. Hvala, takođe. Ide li što? Tako-tako. Uobičajena priča kraj vode. Hoćeš da zapališ? Hvala, ne trošim. Izvini što smetam, ti si meni odnekud poznat. Može biti, kažem. Čekaj čekaj, da ti nisi taj i taj. Jesam, kažem, i čestitam samom sebi, eto vidiš kolika je tvoja kritičarska slava, čak te i kolege ribolovci prepoznaju. A da se ti ne bi naljutio da ja tebi poklonim jednu knjigu? Ne bih, kažem ljubazno, vrlo rado ću je primiti. Može, preuzima on inicijativu, ali pod jednim uslovim. Pod kojim? Da je pročitaš i da nešto o njoj napišeš. Naravno, samo ukoliko mi se dopadne. Dopašće ti se sigurno, kaže on, sačekaj me, evo mene za minut, knjiga mi je tu na bregu, u kolima.
I zbilja, ode i donese mi knjigu. Zbirka pesama, tvrd povez, recenzija našeg poznatog kritičara na zadnjoj strani korica. Voleo bih u NIN-u ili u Večernjim novostima, kaže mi moj dvostruki kolega, pisac i ribolovac, i tu ti ja lepo vidim da on pojma nema ni šta ja pišem ni gde pišem, naglo mi splasne osećanje da sam slavan, kritiku poezije nikada nisam pisao ni u NIN-u ni u Večernjim novostima. Znaš, nastavlja on, važno mi je da se pojavi, predao sam molbu za prijem u Udruženje, ti bi mogao da mi budeš jedan od žiranata, baš je tako rekao, nema veze što sam inžinjer, mnogi naši poznati pisci, znaš bolje od mene, imali su neke druge profesije, je l' tako? Klimnem glavom. Pa jeste, pomislim u sebi, Laza K. Lazarević bio je lekar Kralja Milana, a Vladislav Petković Dis je merio šljive. Tako se završi to moje ribanje i ribarsko prigovaranje, nisam posle ni sreo ni čuo tog mog dvostrukog kolegu, i sve se nešto pitam da li je primljen u Udruženje. Kladim se da jeste, zašto ne bi bio, pa toliki su primljeni, što ne bi i on, svi koji su pisali i objavljivali knjige u zemlji Srbiji tokom proteklih petnaest godina postali su profesionalni književnici. Došli smo dotle da danas u ovoj zemlji ima najmanje deset puta više pesnika nego čitalaca poezije. Zašto bi braća Bugari bili pametniji od nas. Oni, naime, imaju izreku:"Kad hoću da pročitam dobru pesmu, sednem pa je napišem".
Prema izveštaju iz kompjuterske baze podataka Biblioteke Matice srpske prošle godine izašlo je tačno 366 zbirki pesama, znači tačno jedna dnevno. Nisam pregledao slične izveštaje iz beogradske Narodne biblioteke, ali nema razloga za nevericu da je i tamo isto. Znači, dve knjige poezije dnevno. Izlazi i more nekatalogizovanih knjiga, zato što poeziju u Srbiji objavljuju i regionalni klubovi pisaca, osnovne i srednje škole, razni kulturni centri, export-import preduzeća (poezija kao roba za izvoz, nije loša ideja, mi Kinezima poeziju, oni nama naftu) i, ne morate mi verovati, video sam svojim očima, čak i zemljoradničke zadruge. Znači, tri knjige pesama dnevno. Ukoliko pišete pesme, treba samo naći sponzora. Nekadašnja velika izdavačka preduzeća godinama su produžavala svoju agoniju zahvaljujući upravo sponzorima. Nije ko je pesnik, nego ko ume da nađe sponzora. Pa ako su i pomogli da se objave mnoge knjige sponzori su, gledano na duže staze, uništili književnost, naročito poeziju. To što se toliko mnogo piše i objavljuje nije znak nikakvog obilja, mada na prvi pogled tako izgleda: ako nam je u svemu ostalom išlo loše, u poeziji smo premašili sve svetske standarde i izneverili sva katastrofička očekivanja...
Međutim. Vrednosti "poezije" i poezije toliko su poravnate da se može reći da su sravnjene sa zemljom. Srpskim pesništvom 90-ih protutnjao je zemljotres jačine 12 stepeni Merkalijeve skale posle kojeg, kažu stručnjaci, pejzaž u potpunosti menja konfiguraciju. Sećam se kada su izašla Sabrana dela Stevana Raičkovića, Politika je u svom subotnjem kulturnom dodatku donela anonsu od desetak redova. Ali zato na istim tim stranicama nisu izostajali opširni izveštaji sa svečanih promocija pesničkih i inih knjiga dojučerašnjih srpskih političkih faca, partijskih lidera, ministara, ambasadora (srpski izaslanik u UN-u bio je takođe pesnik, nema greške), upravnih odbora ovih i onih institucija i, da priča bude cela lepa, samih urednika te časne novinarske kuće, najstarije na Balkanu.
Za sve to, zna se, krivi su kritičari. Priznajem, krivi su, jer su jedini, kao poslednji preživeli čitaoci (Mohikanci), nastojali da se razaberu u ruševinama nekadašnje uzvišene umetnosti, mada su znali da je sve uzalud. Odoh da spavam. Ako mi se naklapalo ponovo javi, da mu nešto kažem. Pogađate šta bi to moglo biti.
