Vreme broj 527, 8. februar 2001.

U prošlom broju "Vremena" književnik Miroslav Karaulac izneo je ozbiljne sumnje u autentičnost tekstova koji se u časopisu "Sveske" Zadužbine Ive Andrića objavljuju pod Andrićevim imenom. Karaulac tvrdi da to nije Andrićevo delo. Tim povodom obratili smo se Žaneti Perišić, istoričaru književnosti i autoru više radova o Andrićevom delu, koja za naš list kaže: "Za mene u ovom trenutku nije, dakle, sporan rukopis. Moju nedoumicu izaziva tekst: stil kojim je pisan, sintaksa, leksika i tematika"

Nisam imala prilike da vidim građu iz kutije koja je bila zapečaćena i čuvana u Arhivu SANU-a u Andrićevoj rukopisnoj zaostavštini. Ali, na osnovu fotokopija nekolikih stranica objavljenih u šesnaestom i sedamnaestom broju Svezaka Zadužbine Ive Andrića, rekla bih da jeste reč o Andrićevom rukopisu. Taj rukopis čitam, dešifrujem i tumačim već više od jedne decenije, tako da bih, s visokim stepenom sigurnosti, mogla reći da je tekst ispisan rukom Ive Andrića. Tim pre što sam, pišući knjigu o jednom Andrićevom nedovršenom romanu, nekoliko godina radila upravo na tekstovima pisanim tokom treće decenije dvadesetog veka, u vreme kada su datirani i rukopisi objavljeni u poslednjim brojevima Svezaka.

Za mene u ovom trenutku nije, dakle, sporan rukopis. Moju nedoumicu izaziva tekst: stil kojim je pisan, sintaksa, leksika i tematika. Ako se pogledaju Andrićevi tekstovi pisani u najranijoj mladosti, beleške iz đačkog doba, iz vremena zatočeništva i konfinacije (1914-1918), pisma, beleške u sveskama, zapisi ovlaš nabačeni na papirićima, ili pak, s druge strane, tekstovi koje je ispisivao kao već star čovek, sedamdesetih godina, uočiće se jedna kvalitativna stilska konstanta: Andrićeva rečenica uvek je bila čvrsta, precizna i jezgrovita, jasno srezana, briljantno skovana, kao u kamenu isklesana i do perfekcije uglačana. Ne govorim, naravno, o pričama objavljenim tokom druge i treće decenije – Put Alije Đerzeleza, Mustafa Madžar, Most na Žepi, Anikina vremena, Mara milosnica – remek-delima Andrićeve pripovedačke umetnosti. I kada cizelira svoj tekst pa ga objavi, i kada ispisuje koncepte, krokije, verzije i usputne pribeleške – Andrićev stil je prepoznatljiv. Taj stil ne prepoznajem u tekstovima objavljenim u poslednjim brojevima Svezaka.

S druge strane, poznato je da je Andrić, u svojim proznim delima, u izvesnom smislu stabilizovao sintaksu srpskoga jezika: ako samo pogledamo strukturu rečenica u Andrićevim pripovetkama iz dvadesetih i tridesetih godina (imam tu u vidu i takozvani sirov tekst – koncepte i varijante rukopisa), ako analiziramo tipove Andrićevih rečenica, sastav i odnos među grupama reči, uvidećemo da one imaju malo zajedničkog sa strukturom rečenice u tekstovima o Vuletu Pupavcu, Koštani, Samuilu Faju.

Zatim, mnoge izraze upotrebljene u tekstovima iz poslednjih brojeva Svezaka, koliko je meni poznato, ne nalazimo nigde u Andrićevom književnom opusu. Može biti da su takve stvari mogle da mi promaknu, ali ne bih se zaklela da sam negde u Andrićevim objavljenim delima ili rukopisima videla reči i izraze poput: živovanje, otoič, otoičašnji, uvarisati, posepce, biti u prevazi, slučiti se, vrze po glavi, blagočasnost, umotriti, naknaditi. Ili, pogledajmo jednu celu rečenicu: "Onda mu lakne na srcu, koje tek što ne iskoči od žudnje da se vine nad odvuglom zemljom kojoj je uvardao bivanje, da se vine i da tamo ostane."

I konačno, meni je teško da objasnim kako je mogućno da se u ogromnom korpusu tekstova iz Andrićeve rukopisne zaostavštine (beležnice, odvojeni listovi, daktilo verzije, varijante i kompletni rukopisi dela...), bar koliko ja znam, ne nađu tekstovi o temama o kojima je reč u građi iz zapečaćene kutije, a da, sa druge strane, u toj kutiji nema, barem u onome što je do sada javnosti poznato, ničeg što bi se moglo povezati sa temama koje su Andrića okupirale celoga života.

Bojim se da u ovom trenutku, budući da se nisam ozbiljnije bavila ovim problemom, ne umem da dam pozitivan i jasan odgovor na pitanje ko je onda autor teksta ispisanog Andrićevom rukom?!

I na kraju, moram reći da se kao logično nameće pitanje zašto bi već ugledan pisac, u zrelim četrdesetim godinama, prepisivao tuđe tekstove, uz to tekstove vrlo niske književne vrednosti. Drugo, ništa manje logično pitanje jeste: kako je mogućno da se ono što je pisac, pretpostavlja se, ostavio da spali toliko suštinski, po svim književnim kriterijumima, razlikuje od svega što nam je do sada kao njegovo bilo poznato.

Žaneta Đukić-Perišić

Još od prvih reči koje su objavljene u "Sveskama" kao Rukopis "Vule Pupavac", posumnjao sam da to može biti Andrić, kaže za "Vreme" Dušan Ivanić, profesor na Katedri za srpsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. "Ništa u tim tekstovima nije me moglo podsetiti na Andrića. Mislim da je cijeli postupak pripisivanja teksta Andriću obavljen, ako smijem reći malo preoštro, nestručno i nekvalitetno. Ti tekstovi su nevrijedni. Kada bi se prihvatilo da je ovo Ivo Andrić, onda više ne bi postojalo jedinstvo njegovog djela."

(Prilog Dušana Ivanića "Vreme" će objaviti u sledećem broju)

Miroslav Karaulac
Ništa se ne slaže

Argumenti Miroslava Karaulca da tekstovi koji su objavljeni u "Sveskama" nisu Andrićevi mogu se sažeti u nekoliko teza:

• Objavljeni radovi po jeziku, stilu i po svojim sadržajima oštro odudaraju od prepoznatljivog Andrićevog književnog rukopisa;
• Arhaična leksika tekstova u "Sveskama" ne nalazi se nigde na drugom mestu u Andrićevom delu;
• Nijedna Andrićeva biografska odrednica ne slaže se sa podacima iz tekstova koji su objavljeni pod Andrićevim imenom;
• Dva od tri objavljena teksta nespojiva su s Andrićevim naglašenim odsustvom interesa za pozorište, posebno za probleme pozorišne dramaturgije.

prethodni sadržaj naredni