Bekstvo od stvarnosti
Stefan Stefanovi�: Smert Uro�a Petago 2001; adaptacija i re�ija Mira Erceg; igraju Slobodan Be�ti�, Miodrag Krivokapi�, Ljuba Tadi�
Ideja
da se na scenu postavi "u�asno-�alosna igra" Stefana Stefanovi�a,
Smert Uro�a Petago, poslednjeg cara
srpskog neosporno je odli�na. Ovim potezom Centra za kulturnu
dekontaminaciju pre svega se ispravlja nepravda prema jedinom komadu rano
preminulog pisca (umro je 1827. u 21. godini �ivota), bez razloga
zapostavljanog u na�oj nauci i pozori�noj praksi, i to u korist nekih
manje potentnih poku�aja stvaranja srpske nacionalne tragedije, kao �to
j recimo Maksim Crnojevi� Laze
Kosti�a.
Za razliku od Kosti�evog komada, u Stefanovi�evoj istorijskoj drami zaista se mogu razaznati i neki klasi�ni mehanizmi tragedije: tragi�ka gre�ka junaka ("nejaki" car daje kraljevsku titulu nevernom Vuka�inu), ili eshilovski koncept krivice koja se prenosi s kolena na koleno (nevini Uro� strada i zbog o�evog zlo�ina). Me�utim, mnogo zna�ajnije od zadovoljavanja akademskih standarda jeste to �to ovaj komad, crpe�i nadahnu�e iz romanti�arskih izvora � nacionalne epike i �ekspira � nudi neka �iva, bogata i za pozori�nu praksu inspirativna re�enja.
Iz kataloga tih re�enja posebno se izdvaja njih nekoliko: magbetovski slo�en Vuka�inov lik, ispunjen vlastoljubljem, agresivno��u, frustracijama skorojevi�a, moralnim dilemama; uverljiv prikaz psiholo�ke manipulacije (Nikola kao Vuka�inov Jago); uzbudljiva i metafori�na obrada romanti�arskog motiva bekstva od stvarnosti (mladi car spava dok dr�ava propada); duhovita i �ivopisna scena u manastiru, sa uverljivim prikazom ljudske slabosti oli�ene u povinovanju sili. Dodu�e, da bi se do�lo do ovih pojedina�nih "bisera" potrebno je savladati i neke nesumnjive slabosti komada, probiti se kroz nepotrebno op�irnu pri�u i bujan, �esto pateti�an, konvencionalan i dramski nejezgrovit govor junaka.
Pojedina�ne umetni�ke vrednosti jednog mladala�kog poku�aja iz daleke istorije nacionalne drame predstavljaju bitan ali ne i dovoljan razlog za novu inscenaciju, pogotovu ne u CZKD-u, �iji esteti�ki i politi�ki koncept sigurno nije negovanje nacionalnog kulturnog nasle�a. Zato se glavni motiv za ovaj promi�ljen repertoarski potez mo�e na�i u �injenici da Stefanovi�ev komad gradi izo�trenu sliku srednjovekovne Srbije, u koju se projektuje i pi��ev kriti�ki do�ivljaj Srbije njegovog doba, a koja, naravno, izaziva i pore�enje sa dana�njim prilikama. U Srbiji iz Stefanovi�evog komada velika�i se ubijaju za vlast, nemo�ni vladar se rezignirano povla�i, sve�tenstvo se konformisti�ki i licemerno povinuje sili, dok ose�aj za pravo i pravdu donosi junak koji sti�e iz inostranstva, sa zapada. Dodu�e, ovaj kriti�ki prikaz istorijskih de�avanja prikriven je nagla�enom patriotskom retorikom, vapajem da se obnovi slava Du�anove Srbije. Ovu prividnu kontradikciju izme�u kriti�kog i patriotskog Marta Frajnd ubedljivo obja�njava �injenicom da je na�a istorijska drama s po�etka XIX veka imala za cilj da opomene savremenike na gre�ke iz pro�losti.
Me�utim, rediteljka Mira Erceg, suo�ena s jako te�kim zadatkom, nije uspela da se izbori za tematsku usmerenost i izo�tren koncept predstave, pa se zato prepu�tala nekim prete�no spoljnim zahvatima. Ako neka drasti�na re�enja u adaptaciji teksta, radikalno skra�ivanje na primer, pronalaze opravdanje, onda neka druga ne deluju dramski funkcionalno. Tako, recimo, dopisivanje scene sa spaljivanjem Stefanovi�eve drame (mitropolit Stratimirovi� je poku�ao da se domogne komada da bi ga spalio) samo podvla�i ne�to �to ve� postoji u tekstu � kritiku sve�tenstva.
S druge strane, velika koncentracija scenskih re�enja sa metafori�kim ambicijama stvara zagu�enja na "kanalu komunikacije", pa tako samo neka ostvaruju pun efekt: Uro�ev polo�aj na uzvi�enim ispustima iz zida kao oznaka carevog lebdenja u snovi�enjima, presvla�enje zlog sluge Nikole u igumana kao oznaka prave prirode sve�tenstva. Mogu�e je da i zbog tog nedostatka dramskog razloga neka od ovih re�enja deluje stilski prenagla�eno; ona stvaraju utisak ambicioznog a neostvarenog poku�aja da se izgradi "moderan" i "svetski" teatarski izraz (taj poku�aj treba na�elno pozdraviti).
U radu sa tuma�ima glavnih uloga (ostale su horske) Slobodanom Be�ti�em, Anom Maljevi�, Miodragom Krivokapi�em i Ljubivojem Tadi�em rediteljka je, izgleda, �elela da razvija stilizovanu igru; time valjda treba tuma�iti dramsku nedore�enost likova. Najefektnije gluma�ko ostvarenje pru�io je Ljuba Tadi� u kratkoj video projekciji Du�anove seni. I neka re�enja u gluma�koj podeli znakovno su nejasna: za�to mladog i u svakom pogledu slabog Uro�a igra glumac stariji petnaestak godina i pri tom izrazite fizi�ke snage (Slobodan Be�ti�)?
Ove primedbe mogle bi se relativizovati opaskom da "izo�treni koncept", "tematska usmerenost", "dramska funkcionalnost" nisu odlike �eljenog teatarskog izraza Mire Erceg, koji bi se, u tom slu�aju, odredio kao postmoderni. Me�utim, to �to se postmoderni teatar zasniva na dijalekti�kom suo�avanju nezavisnih i me�usobno nekoherentnih sistema scenskih znakova (gluma, dekor, tekst), ne zna�i da svaki od njih, sam za sebe, nije razgovetan i pregledan. Uprkos tome, hrabar projekt "Smert Uro�a Petago 2001" ostavlja na�alost, utisak neizdiferenicirane teatarske gra�e.
Ivan Medenica
