Post-YU weltschmertz
Velimir Ćurgus Kazimir: Kuće (Samizdat FreeB92, Beograd 2000)
Ako
bih počeo ovaj prikaz skromnim obaveštenjem kako je Velimir Ćurgus
Kazimir, književnik beogradski, ovih dana ponudio publici zbirku
konradovski "antipolitičkih" eseja o uzrocima, manifestacijama
i posledicama Godina Raspada, rizikovao bih paničnu samoodbrambenu
reakciju publikuma: "oh ne, ne još jedna knjiga o ratu, raspadu
zemlje, mrskom Režimu i svemu što uz to ide! Ko će to više da izdrži!"
Hm, polako, nema razloga za brigu: čovek koji je onomad napisao
"Partizanske zen-priče" svakako nije još jedan Gnjavator S
Misijom; Kazimirova esejistika nalik je njegovoj neobičnoj, hibridnoj
prozi u najmanju ruku utoliko što vešto izmiče vaskolikim konvencijama,
ne dopuštajući čitaocu da zadrema u toploj
kupki isuviše dobro poznatog. Nije li to puna kapa za početak?
Kuće/Houses su dvojezična (srpsko-engleska) zbirka koja se sastoji od šest esejističkih celina, na ukupno stotinak stranica (po jeziku). Uvodni, naslovni tekst svojedobno je osvojio treću nagradu za esej na konkursu Lettre International; radi se o visoko metaforičnoj esejističkoj prozi sastavljenoj od niza asocijativno, naizgled ponekad čak proizvoljno povezanih fragmenata, koja kroz figuru Kuće i njenog rastakanja govori o jednoj zemlji koje više nema, no bez uobičajenog pirovanja nad njenim lešom ili ništa manje uobičajenog i posve neproduktivnog nostalgičnog nagvaždanja. Pisac se prepušta opisivanju osećanja sopstvene nestvarnosti (Brandis) u jednom "tranzitnom", ni tamo ni ovamo ambijentu, uranjajući kroz autobiografske i porodične pasaže u weltschmertz tipičnog "post-YU bastarda" – te pojave koja tako nervira nacionalistički um jer povazdan komplikuje stvari – koji kao da je izgubio tlo pod nogama: "Nema sumnje da još živim u dve kuće. U jednoj koja je srušena i raseljena i u novoj koja još deluje kao nešto privremeno. U srušenoj i raseljenoj kući, naravno, živim samo kroz sećanje i uspomene. U novoj kući najviše me održavaju bes i nada. Bes zbog rušenja stare kuće i nada da će se jednog dana nova kuća pretvoriti u nešto normalno i pristojno."
U "Pukotini u zidu", Ćurgus razmatra neizbežna pitanja istorijskog sećanja i ličnih/porodičnih trauma izazvanih podmuklim dejstvom Istorije na nezaštićenu ljudsku čeljad: o novim ratovima koji su spektakularno reaktivirali strahove i predrasude onih prethodnih, što im je, uostalom, i bila svrha, ali takođe i o svima onima – ostvarenim u upečatljivim likovima majke i bliskog rođaka – o "malim ljudima" koji su se uspešnije i trezvenije od mnogih uglednih mislilaca oduprli talasu laboratorijski proizvedene netrpeljivosti i osvetničkom zovu namerno izgrebanih krasti na starim ranama; Kazimirovo esejističko kazivanje o fantazmu kolektivne krivice, tj. o relativnoj i ograničenoj upotrebljivosti takvih "odlikaških" shema na stvarne prilike i stvarne ljude najefektnije je upravo onda kada pisac pušta svoje junake, koje doziva u sećanje, da sami svojim životima po(t)kažu onu za mnoge tako izluđujuću složenost stvari na ovom potkontinentu. "Tamo i nazad" je slikovita priča o (bar se iz današnje postperspektive tako čini) apoteozi jednog dugogodišnjeg trpljenja zla; ispričana u nizu nepretenciozno nanizanih slika sa putovanja za Novi Sad i natrag tokom NATO bombardovanja i nedugo nakon njega, ova storija ni po čemu bitnom ne pripada "(anti)NATO ciklusu": njene su teme sama destrukcija i krotkost s kojom su je ovdašnji ljudi (pre)dugo podnosili, no takođe i žilavost tihe i bregoronive "podunavske civilizacije", koja je ipak nadživela i ovu istorijsku pošast... U eseju "Deca Evrope" Ćurgus se rezignirano suprotstavlja raširenoj "progresističkoj" predrasudi kako su "kulturni i obrazovani ljudi" nužno lišeni predrasuda i nezainteresovani za sudelovanje u niskim strastima epohe; navodeći primere uglednih ovdašnjih pisaca koji se nisu mnogo femkali da se odazovu pasiji slavljenja Kolektiva i primećujući da nacionalizam u kulturi "udružuje i mobiliše malograđane", Ćurgus navodi kako je upravo "elitna kultura" neretko bivala pribežištem najgoreg populističkog kiča, koji je u haosu devedesetih tercirao nadirućim armadama: "Svuda gde je, bar na trenutak, u prvi plan izbio nacionalizam razmahao se malograđanski kulturni koncept – operete, recitali, scene iz slavne nacionalne prošlosti, površni hiperrealizam..." Tekst "Tito/Vanzemaljac" u svom je zaključnom delu intrigantan pogled na nasleđe jednog "voljenog tiranina", a njegov je jedini "receptivni" nedostatak, osobito u prvom delu, što je isuviše vidljivo da je prvobitno pisan za stranu publiku, pa je preopterećen podacima koji su ovde predobro poznati i objašnjenjima koja ovde nisu neophodna. Završni tekst, koeljovskog naslova Na obali reke života sedeo sam i jeo govna, podsetiće Kazimirove čitaoce na njegove stare, ironično-igrive proze o "životnim radostima i teškoćama", i sasvim će dobro poentirati jednu nekonvencionalnu, pametno koncipiranu knjigu. Uostalom, da prostite, šta može bolje od eseja o jedenju govana da posluži kao ona arhetipska, žanr-slika jedne (valjda) upravo minule epohe?!
Teofil Pančić
