Dobrodošli u Nedođiju
"Na Kosovu deluje oružani pokret otpora, čiji su članovi pripadnici naroda koji predstavlja 80 odsto stanovništva. To su: a) Mađari, b) Srbi, c) Albanci"
To
pitanjce je drugo po redu od četiri pitalice iz štiva Otkrivajmo
Evropu, hit knjige na osnovu koje mališani širom Evrope, a pre svega
u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji, Austriji, Italiji, Sloveniji... stiču
osnovno znanje o svom okruženju, između ostalog i o – Saveznoj
Republici Jugoslaviji. Primerak oduševljeno nude bibliotekari u knjižarama
svih metropola, pa i u Ljubljani, ocenivši ga kao nezaobilazno i
beskrajno zanimljivo štivo za decu uzrasta od sedam godina nadalje.
Da prelistamo čudo edukacije; najnovije izdanje knjige A la decouverte de l'Europe (Info Media Communication, Paris 1999, odnosno Ich Entdecke Europa Mondo-Verlag AG, Vevey, Švajcarska, 1999) pojavilo se u slovenačkom prevodu, u izdanju Knjigarne OKA i Založništva Jutro. Knjiga je namenjena roditeljima i deci, a uz knjigu ide (uključena u cenu – oko 40 nemačkih maraka) i posebna, "pevajuća olovka".
Pod firmom "radoznalost nije mana", autori tvrde da će sa tom "knjigom dete, starije od sedam godina, na lak način upoznati karakteristike svih država Evrope". I, dalje, da će u "knjizi naći više od 450 pitanja i odgovora kao i enciklopedijsku jedinicu za svaku državu, sa šaljivim ilustracijama", iz čega će naučiti mnogošta o "kulturi i istoriji ljudi koji žive na našem kontinentu". Prilikom traženja odgovora, detetu pomaže već pomenuta "pevajuća olovka". Pritiskom vrha olovke na crnu tačku pored odgovora, konzumenti mogu da provere je li njihov odgovor tačan; ako jeste, olovka veselo zapeva i upali se zeleno svetlo, a ako nije, začuje se tužan zvuk i zasvetli crvena lampica.
CRNA RUPA: Što se Balkana tiče, treba pretpostaviti da su deca širom Evrope tokom poslednjih deset godina bila zaštićena od gledanja krvavih prizora i bombaških izveštaja na televiziji. Međutim, ono što možda nisu gledala uživo, sada uče kao deo krvoločne evropske istorije. Činjenice su činjenice, i kako reče slovenačka filijala izdavača ovog velikog projekta – treba biti realan i sebi postaviti pitanje – šta je deci širom Evrope asocijacija kad se pomenu Srbi, Balkan i Jugoslavija. Nema tu ničeg lepog, tvrdi izdavač, jer deca odmah pomisle na "krv, bol i suze". To se uzima kao objašnjenje zašto je autorima u okviru ovog hvale-vrednog-projekta, "punog veselih ilustracija", za područje bivše SRFJ sasvim nestalo humora. Reklo bi se da ih taj predeo ni ranije nije preterano zanimao i da o njemu nisu imali nikakvih pozitivnih vibracija. Pa su se pomogli stereotipima, dodali malo netačnih činjenica, zažmurili na materijalne greške i – požurili da što pre krenu u prodaju.
Bez obzira na desetogodišnji autizam jugo i srpske upravljačke strukture, samo je naizgled nevažan odgovor na pitanje kako o nama uče (i kako nas vide) mališani u Evropi. Jer, knjiga deci nije samo razbibriga. Ona je prvi kontakt budućih naraštaja političara, vojnika i biznismena sa zemljom zvanom Jugoslavija. Zapravo, knjiga je mnogo više od učila, jer nam otkriva ne samo šta će o Srbiji znati deca sadašnje Evrope, nego i kako isti prostor vide njihovi roditelji.
Težište, kroz koje je u Otkrivajmo Evropu prelomljena Jugoslavija/Srbija, nerazdvojno je vezano za desetogodišnji period poslednjih ratova i politiku prethodnog režima. I eto nama dece koja sa "pevajućom olovkom" stiču prva znanja o Jugoslaviji preko pobune kosovskih Albanaca. Nema sumnje da je to metod iz koga će teško nastati budući turisti, zagrejani za Balkan, sa iznimkom ponekog avanturiste željnog konfliktima obeleženog područja. Budući da je namera autora bila da kroz knjigu podstaknu radoznalost, iskusnijem čitaocu uz frazu "naoružan pokret otpora" padne na um nešto slično u Španiji, Francuskoj, Britaniji... Međutim, Baskija se pominje samo kao "jedna između pokrajina u Španiji koja ima isto ime kao pokrajina u Francuskoj, koja je njen nastavak" (i deca onda biraju između Baskije, Navare i Galicije). Isto tako, nema ni traga od francuskih problema sa Korzikom, niti Velika Britanija (United Kingdom) ima ikakvih problema u Irskoj. Naprotiv, Belfast jeste pomenut, ali ne zbog bombi već muzeja u kome se "čuva blago španske flote, koja je potonula u bici 1588. godine..." – a deca biraju između tri odgovora – je li se flota zvala Nepobediva: a) armada, b) drakar, c) flotila. Istini za volju, samo je u Irskoj navedeno (uz neveseo crtež sa nešto malo bodljikave žice) da se deo stanovništva još uvek ne slaže sa podelom države na severni i južni deo, i da su među njima i pripadnici Šin Fejna, čiji je deo izabrao terorizam. I deca biraju tačno ime terorista – između OUN-a, IRA-e i OPEC-a.
Kako su predstavljene dodirne tačke drugih poredimo sa Južnom Evropom, koja ispada nešto kao tamni vilajet koji nadaleko treba izbegavati. Prva u Južnoj Evropi je Bosna, koju u prvom pitanju predstavlja Gavrilo Princip, ubica "prestolonasledničkog para Austro-Ugarske". U drugoj tački se navodi da je u BiH od '91. do '96. godine "divljao građanski rat". Odgovorne za njega sada progoni međunarodni sud u Hagu. U sukobima su učestvovali Srbi i Muslimani", te – dete bira – Hrvati, Albanci, Makedonci? I četvrta odrednica za BiH je ratna, a odnosi se na mostarski most. Hrvatska i Slovenija su u prvom pitanju determinisane činjenicom da su samostalne države od 1991. godine, a onda se ređaju prirodne lepote: 1000 ostrva Jadrana, park Plitvice, Dubrovnik (Hrvatska), odnosno (za Sloveniju) kranjska kobasica, Postojnska jama, te ljubljanski barok!
Što se Jugoslavije tiče, ona je u prvom pitanju predstavljena kao država koja je nastala 1992. godine udruživanjem Srbije i Crne Gore. "U Srbiji su i dve nakadašnje autonomne pokrajine, Vojvodina na severu, i na jugu" – dete bira – a) Kosovo, b) Makedonija, c) Dalmacija. Sledeće je ono pitanje s početka (o oružanom pokretu otpora) i slede još svega dve odrednice. Jedna o srpskoj kuhinji (uticaj Turaka, Italije ili Rusije) i poslednja: "Severozapadno od Beograda je narodni park, gde žive brojne vrste ptica. Tu je i autohtona vrsta ptice" – dete bira između crne čaplje, plamenca i kormorana. Nažalost, autori nisu uložili još mrvu napora da personalizuju rečeni rezervat, pa je tako Obedska bara ostala nešto kao crna rupa na Balkanu.
Na nesreću ni tzv. enciklopedijska jedinica, koja prati ovako zabavno učenje o Evropi, u slučaju Srbije/Jugoslavije nije prošla bolje. Na jednoj strani je stisnuta kratka istorija, u kojoj se od svih srpskih vladara pominje knez Stefan Nemanja (valjda zato što je od "pape primio kraljevsku krunu"), kralj Aleksandar (zbog diktature) i Tito. Sledi zapažanje o privredi, gde u pet redova piše da "privreda trpi posledice rata i višegodišnje međunarodne blokade". Kao "karakteristična srpska jela" nabrajaju se (u nemačkoj varijanti) sarma i pasulj, a u slovenačkoj još i "pljeskavica, ćevapčići i meso na žaru". Turističke znamenitosti svedene su na Đerdap, crnogorsko primorje, Lovćen, Kotor, Ulcinj i manastire. Ako izuzmemo crnogorske – od Srbije ostaje Đerdap. Na kraju, sledi najveća zanimljivost. Poređenja radi, za druge države tu se našlo nešto od kulturnog ponosa (kod Grka – mitologija, Italijana – nastanak komedije, u Hrvata – Dioklecijanova palata u Splitu, Francuza – Versaj, itd.). A kod SRJ je to srpsko pismo, s kojim su autori ionako na ratnoj nozi. Evo zašto: "Srbi upotrebljavaju ćirilicu... Obuhvata 32 slova, od kojih je 20 suglasnika. Upotrebljava se i u nekim drugim jezicima, npr. ruskom i bugarskom, a posebnost je pet slova karakterističnih samo za srpski".
JUGOSLAVIJA KAO SRBIJA: Opisano štivo nije izuzetak koji ne potvrđuje pravilo. Naprotiv. U sledećem didaktičkom pomagalu – geografskoj karti slagalici – "pazlu" u obliku evropskog kontinenta, u izdanju čuvenog Larsena iz Norveške (http://www.larsen.no), zabavnom učilu koje se prodaje po čitavom svetu – uočljive su slične mane, isključivo u slučaju Jugoslavije. Zapravo, Savezna Republika Jugoslavija kao takva na mapi uopšte ne postoji. Na celoj teritoriji SRJ-a, dakle i tamo gde je Crna Gora, velikim slovima piše samo "SERBIA". Pogled na godinu izdanja ove mape Evrope otkriva da je pazl publikovan u vreme kada su rasprave o postojanju ili nepostojanju Jugoslavije, kao ostatka bivše SFRJ, bile na vrhuncu u Zapadnoj Evropi. Godine izolacije i blokade učinile su svoje, pa je autorima bilo prikladnije da na karti Evrope ucrtaju patrljak velike Srbije, umesto medijski prokažene i omražene Jugoslavije. (Sve to možete proučiti i na Internetu, http://www.larsen.no/cgi-bin/Catalog/). Još jedna posebnost – na rečenoj Larsenovoj mapi Evrope nedostaje samo jugoslovenska zastava. Tako devojčice i dečaci širom sveta već godinama sastavljaju pazl Srbije, zemlje bez zastave i državnih simbola koja se prostire i tamo gde je nema.
Ni to nije sve, što se tiče Jugoslavije, kao zemlje Nedođije. Tu je i izdanje Dorling Kindersleove enciklopedije na CD-u Moje prvo fantastično istraživanje sveta 2.0. (Piratsko izdanje dostupno u beogradskim CD klubovima). Poput mnogih drugih država, u Sloveniji je enciklopediju (uz par "autorskih" ispravki) prevela Državna založba Slovenije, pod naslovom "Moje prvo čudovito raziskovanje sveta". Poređenjem slovenačkog izdanja i engleskog originala, saznajemo da u oba slučaja, koja pretenduju na enciklopedijske atribute – Jugoslavija postoji samo kao "bivša". "Jugoslavija je nekada bila veća država. Činile su je republike Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Makedonija i Crna Gora. Raspad Jugoslavije je prouzrukovao dugogodišnji rat", objašnjava preko kompjuterskog zvučnika topao ženski glas osnovne pojmove o "Jugoslaviji". U slovenačkoj verziji je Slovenija među "otcepljenim državama" zauzela prvo mesto i ispravljena je greška iz originala, gde se (u engleskoj verziji) ne pominje Makedonija. Ali je dodat novi gaf, baš u slučaju slovenačke prestonice Ljubljane, za koju original kaže da je čuvena po "zamku", a prevod tvrdi da je poznata po "grbu". Da sve bude zanimljivije, svi ostali zamkovi, utvrđenja i dvorci, od Vardara pa do Triglava, izdavačima knjige nisu toliko zapeli za oko kao posve neugledni ljubljanski zamak, koji je tokom restauracije u poslednjih deset godina u arhitektonskom smislu artifikovan i unakažen.
Bilo kako bilo, dete ima priliku da "mišem" šeta po svetu i Evropi, "gutajući" najveća i najlepša čuda. Ali, kad je reč o državnim tvorevinama na Balkanu, proizilazi da je samo Jugoslavija ona kojoj se nikada nije desilo ništa loše, dok su trpeli svi u njenoj okolini. Uz to, sve ostale zemlje imaju i poneku "diku", jedino Jugoslavija nema ništa slično. Hrvatska, na primer, "ima fantastičnu obalu koju krase brojni otoci. U ratu sa susednim državama trpela je strahovitu štetu". Bosna i Hercegovina je "mala, planinska zemlja", čiji je stanovništvo "strašno trpelo kada je počeo rat i država postala nezavisna". I Slovenija je "mala, planinska zemlja". I krase je "brojni lepi gradovi i sela". A Ljubljana, kao glavni grad, odskače od drugih pomenutim "srednjovekovnim grbom". Autorima je u slučaju Balkana opasno ponestalo mašte, pa je i Makedonija planinska "dežela" na jugu Evrope, u kojoj seljaci "gaje ječam i žito".
Naravno da dečije enciklopedije ne mogu da ulepšaju stvarnost i blisku prošlost. Zato je pogled u dečije udžbenike "iz onoga sveta" pravo otrežnjenje za sve koji veruju da SR Jugoslavija izvan svojih granica važi za "faktor stabilnosti i mira, koji se odupire svetskim imperijalizmima". Dečije knjige, naprotiv, prikazuju gorku sliku razaranja i krivice, sliku koja nema blage veze sa propagandom, koja je do nedavno harala u većini medija u Srbiji. Što ne znači da opisane slike i bibliografske jedinice ne žude za što hitnijim korekcijama, u svim pogledima. Ono što odmah bode oči jesu materijalne greške "iz nehata" (broj slova u ćirilici, status Kosova, itd.) ali i njihova prenaglašeno ispolitizovana propagandna dimenzija. Neobično je koliko su mnoge druge zemlje sa tradicionalnim problemima (Španija, Francuska, Irska) predstavljene za oči evropske mladeži idealizovano, iako u Baskiji (ili na Korzici) redovno pršte bombe. To možda najbolje pokazuje do koje mere je o Srbiji i Srbima u inostranstvu izgrađen određen, ni malo prijatan stereotip, koji će sve umeće nove jugoslovenske diplomatije teško promeniti u dogledno vreme.
Jasno je da su posledice trinaestogodišnjeg Miloševićevog režima mnogo dugoročnije nego što smo slutili, i da je spoljna marginalizacija ocrnjene Srbije/Jugoslavije plod višegodišnjih napora, kada se iz Beograda izveštavalo samo o najgorem. Uobičajene slike siromašnih ljudi čije noge vire iz srpskih kontejnera, imbecilizam na ulici anketiranih Miloševićevih junoša, jad i duhovna beda srpskog plebsa bili su redovni gosti slovenačke, ali i mnogih drugih televizija. Jeste "tamo daleko" paralelno živela i druga Srbija, ona Srbija koja sve do 5. oktobra 2000. medijima nije bila zabavna.
Svetlana Vasović-Mekina
