Vreme broj 528, 15. februar 2001.

Smatra se da u Bosni, zahvaljujući Dejtonskom sporazumu, funkcioniše povratak izbeglica – do sada se vratilo 19 odsto ljudi. Tamo gde je postojala mogućnost improvizacije, kao što je to slučaj u Hrvatskoj, stvari naravno ne funkcionišu 

Plan Erika Morisona, specijalnog izaslanika UNHCR-a, da se polovinom januara obavi preko potrebna registracija izbeglica u SRJ-u izjalovio se; sada se najavljuje za sredinu marta. Drugo, bar isto toliko problematično odlaganje otvaranja pitanja izbeglica odnosi se na izbor komesara za izbeglice Republike Srbije. Bratislava Morina je, iako pod inspekcijskom istragom, još uvek na tom mestu. Iako najavljen, izbor Sande Rašković za novog komesara još je neizvestan i odlaže se više od dve nedelje.

Ima, međutim, i nekoliko pokazatelja da nove vlasti ipak misle da se pozabave problemom izbeglica. Jedan je da pri kabinetu predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice sada već funkcioniše ekspertski tim koji (će) se bavi izbeglicama. Država će "zasukati rukave" u trenutku kada su se bar dve izbegličke generacije iškolovale, kad su deca porasla i ne pamte odakle su ih roditelji doveli. Baviće se problemom povratka u trenutku kada se čini da je integracija izvesno većinsko opredeljenje. Iako se na pomak na federalnom nivou čeka pet meseci, svakako da je značajna odluka predsednika SRJ da izabere savetnika za izbeglice.

Druga i poslednja dobra stvar koja se od promene vlasti desila, doduše ne samo zbog izbeglica, odnosi se na dvojno državljanstvo koje je izvesno iako još ne i usvojeno u parlamentu. Stiče se utisak da ta odluka nije organizovano donesena. Sva su predviđanja da će od svih bivših republika SFRJ-a, Srbija imati svoj kuriozitet i u problematici izbeglica, jer će se one većinom odlučiti na integraciju. Ako, dakle, pretpostavimo da će se bar 500.000 ljudi integrisati, sa odlukom saveznog ministra policije Zorana Živkovića da im se omogući dobijanje državljanstva, oni postaju 500.000 socijalnih slučajeva Srbije, jer se na pomoć i brigu UNHCR-a i drugih humanitarnih organizacija može računati jedino ako prekodrinski Srbi imaju izbeglički status. Ovakva politika govori da vlada zna više nego što je javnosti poznato, odnosno da ima čvrste garancije za izgradnju toliko stanova, škola, sredstava za kupovinu toliko pari cipela, kaputa, školskih knjiga koliko je potrebno za još pola miliona socijalno ugroženih, ekstra na socijalno ugroženo domicilno stanovništvo. Jer, kako reče Vladan Cucić, ne može se jesti lična karta.

KASKANJE: Postoje, naravno, osnovana očekivanja da će se kroz Pakt za stabilnost stabilizovati region. O ozbiljnim namerama Boda Hombaha, koordinatora Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, govore čak i naizgled nebitni detalji – kompletna dokumentacija UNHCR-a o povratku, povraćaju imovine i o drugim stvarima, sada ide kroz Hombahovu informativnu infrastrukturu i nije više dostupna javnosti. Dakle, možemo se nadati da će se ovaj region dostojanstveno izboriti sa problemom izbeglica, pa makar i protiv svoje volje; ipak, ovaj problem ne može se rešavati tako što će se naknadno sanirati nepromišljene odluke kroz druge kanale dotoka inostranih para. U najmanju ruku, očekuje se ozbiljniji i odgovrniji pristup.

Nije sasvim jasno zašto se na popis toliko čekalo. Na posredan način, plan za ceo region "kaska" zbog toga. Jer, da bi se uopšte napravila reorganizacija koja bi mogla dovesti do uhodavanja sistema institucija od kojih izbeglice zavise, potrebno je pre svega otvoriti Pandorinu kutiju Jugoslavije, a to je suočavanje sa posledicama migracija i emigracija stanovništva kroz popise domicilne i izbegličke populacije. Sada kada su tri dragocena meseca "pojedena" na podelu vlasti i tuče oko korumpiranog srbijanskog Komesarijata, više nema vremena da se isprave greške počinjene prilikom poslednjeg popisa izbeglica. Kako je pre dva meseca za "Vreme" govorio Milorad Muratović, predsednik Udruženja za pomoć izbeglicama i prognanim licima u SRJ-u, poslednji popis iza sebe je ostavio 200.000 neregistrovanih ljudi i glavni razlog za njihovo neodazivanje bio je strah, sasvim opravdan pošto su stare vlasti malo popisivale, a onda mobilisale, hapsile, proterivale ili deportovale na Kosovo. Muratović je apelovao da se same izbeglice uključe u rad, da se popis ne svede na puku statistiku, već da se obavi i kroz teorijska istraživanja i analize. Važno je takođe bilo i da se premosti ključni problem – autističnost u kojoj izbeglice žive u Srbiji, neinformisane o svojim pravima, bez aktivne pomoći medija, publikacija, sa mistifikovanim zakonima i procedurom kroz koju moraju da prođu i pre svega, osnovnim objašnjenjima čemu popis služi. Nesporan je trud UNHCR-a u tom smislu, kao i humanitarnih organizacija, kao što je Srpski demokratski forum, koje su radile na terenu. To, međutim, ne uliva dovoljno poverenja. Ono što je za poverenje potrebno to je da se problem izbeglica vidi i u krugovima koji nisu usko stručni, da aktivnost u medijima bude takva da se izbegličkih problema sete i oni koji nisu izbeglice. Ako se pogledaju bilo koje bosanske dnevne novine, u svakom nasumice odabranom broju naći ćete bar tri naslova koja se tiču ovih ljudi. Iako najveće žrtve ratova stare Jugoslavije, njima nije dato pravo čak ni na status žrtve. Prati ih ignorancija i vlasti i domicilnog stanovništva.

"Ključna uloga UNHCR-a jeste u samom donošenju odluke o povratku i izbeglice tu odluku mogu doneti samo na osnovu prave informacije o uslovima. Organizovano je više emisija na RTS-u, YU Info i na niz lokalnih stanica, kada su naše kolege iz Hrvatske iznosile detalje o situaciji u Hrvatskoj. Snimili smo i dva video-spota, doveli povratnika da priča o svom iskustvu. Ove godine će biti niz takvih emisija", rekla nam je Vesna Petković iz UNHCR-a. Medijsku kampanju povodom popisa obećao je i Petar Lađević.

Koliko je informisanost i domaćeg stanovništva i samih izbeglica važna govori i to što veoma mali broj izbeglica, po nekim procenama jedva tri odsto, živi na visokoj nozi zahvaljujući vezama u vrhu vlasti ili već ranijem biznisu. To su ljudi koji su u Beograd prvi dovezli skupe automobile, pa je tako ostala utemeljena odbojnost domaćih prema pridošlicama i uverenje da ih je većina sa džakovima para i sklona iskorišćavanju drugih. Istina je da većina živi od sive ekonomije, preživljavajući kao i nekoliko miliona domaćih.

POVRATAK: Kada je povratak u pitanju, brojke ne govore ništa dobro. U Bosni praktično stvari jedino i funkcionišu i kako su nam relevantni objasnili ima puno razloga za zadovoljstvo što se do sada vratilo 19 odsto ljudi. Kako Cucić smatra, pre svega to je zato što se radi o protektoratu, koji jasno i do u detalje definiše pravila povratka. Tamo gde je postojala mogućnost improvizacije, kao što je to slučaj u Hrvatskoj, stvari naravno ne funkcionišu. Jasno je da je, bar do sada, politika hrvatske vlade bila protiv povratka Srba. Hrvatska nikad nije pristala ni na trilateralne razgovore, koji su neophodni kada je rešavanje problema u regionu u pitanju. Koliki je to problem jasno je kada se zna da postoji oko 500.000 zahteva koji vezuju tri bivše republike. Kaže se još i – There is no business like humanitarian business. Megalomanski humanitarni aparat vezuje za sebe puno ljudi koji od toga dobro žive i, kako kažu naši izvori na terenu, nikada nije bilo poželjno "raditi previše dobro, kresali su se budžeti kad su se pokazivali rezultati". Naš izvor koji je svojevremeno prisustvovao dogovorima sa Hrvatima kaže da su delegacije išle u Hrvatsku potpuno nepripremljene i da su mnoga rešenja, kada su izbeglice u pitanju, ostavljena dobroj volji, a poznato je koliko je to pouzdana kategorija.

Treba podsetiti i da je ukupna vrednost imovine izbeglica i prognanih lica, kojih na teritoriji bivše Jugoslavije ima tri miliona, procenjena na 20 milijardi nemačkih maraka. U UNHCR-u kažu da će nova kategorija izbeglica, koja će uskoro dobiti pasoše SRJ-a, taj svoj imetak svakako jednog dana doneti u Srbiju. Ako se ima u vidu da je najuspešniji projekat UN-a trajao deset godina a odnosi se na povratak izbeglica u Mozambiku, sa tempom kojim je nova vlast krenula biće to vajda koju će današnje generacije videti od denacionalizacije dedovina.

Jelena Grujić

Čak i kao predsednik Srpskog demokratskog foruma, gospodin Lađević radio je zajedno sa saradnicima po kampovima Vojvodine i Beograda na edukaciji i pomoći izbeglicama. On kaže da njegovo imenovanje "potvrđuje prije svega dobru volju predsednika kad je reč o izbegličkom problemu". "Predsednik želi da se stvari rešavaju urgentno, i to u smislu da se već jednom pokuša sa politikom prema izbeglicama baziranom na realnosti, a ne da se izbeglice koriste samo kao moneta za potkusurivanje. To će zavisiti od pregovaranja sa susednim državama odakle su oni došli. Izbelice treba da budu spona u normalizaciji odnosa između SRJ-a i naših susednih zemalja. To je za Srbiju možda i najvažniji problem", kaže za "Vreme" Lađević.

"VREME": Šta ste savetovali predsedniku Koštunici?

PETAR LAĐEVIĆ: Neophodna je zakonska regulativa i tu je zakon o izbeglicama prioritet. To je zakon sa hrpom političkih odrednica koje su jednostavno nepotrebne. Preko zakona treba omogućiti normalno funkcioniranje institucija zaduženih za bavljanje tim pitanjima i ojačati efikasnost rada. Nije nam potreban zakon samo da možemo nekome izdati izbegličku kartu, već zakon koji će pružiti okvir za rešavanje problema.

Treba govoriti i o reorganizaciji Komesarijata da bi izbeglice nešto dobile, što nije samo kilogram ulja, kilogram šećera i špageta. On treba da bude servis vlade koji će omogućavati izbeglicama da sve svoje probleme rešavaju, ali isto tako Komesarijat mora postati institucija koja će mnogo raditi sa nevladinim organizacijama, koje se najdirektnije nalaze na terenu i znaju izbegličke probleme. Komesarijat mora funkcionisati i u najdirektnijoj vezi sa nadležnim ministarstvima kao što su ministarstvo za socijalnu zaštitu, ministarstvo policije radi evidencije, savezno ministarstvo za socijalnu zaštitu, ministarstvo za spoljne poslove. Treba, dakle, bez izmišljanja novih radnih mesta iz postojećih resursa napraviti što funkcionalniji aparat. Mislim da je jako važno i delegiranje za što veća sredstva za pomoć organizacijama koje se bave izbeglicama.

Smatram da je veoma važno napraviti što hitnije, u saradnji sa UNHCR-om, popis izbeglica da bismo znali stvarno stanje na terenu. Taj se popis izbeglica bliži pa pozivam i želim da se izbeglice stvarno odazovu tom popisu, jer je to najdirektnije u njihovom interesu. Nova vlast u potpunosti razume odbojnost izbeglica prema nekim popisivanjima, ali ovo je popis koji bi trebalo da omogući da se izbegličkom problemu pristupi na novi način i da pokušamo izbeglicama na osnovu realnih pokazatelja što više pomoći.

Kakvo rešenje vidite za izbeglice?

Ja sam protiv izraza "konačno rešenje izbegličkog pitanja", već sam za to da se pronađe što trajnije rešenje. One se moraju konačno slobodno odlučiti žele li se vratiti ili ostati, a ne da bilo ko sugerira odluku. Mi moramo gledati izbeglice kao svakog građanina, omogućiti im slobodu izbora.

Kako će se vlast boriti protiv hrvatske birokratije?

Jugoslovenska vlast se tu nema šta boriti ili ne boriti. Jugoslovenska vlast mora nastaviti proces normalizacije sa Republikom Hrvatskom. Dakle, mi moramo stalno Hrvatskoj ukazivati na taj problem koji sprečava normalizaciju. Ali, isto tako moramo ukazivati međunarodnoj zajednici da se vidi da nije dovoljno da predstavnici hrvatske vlasti nešto načelno obećaju i da u praksi to ne sprovode.

Meri Džejn Popović, šef odeljenja UNHCR-a za repatrijaciju
Potrebna je direktna komunikacija Beograda i Zagreba

Za ovu godinu budžet repatrijacije UNHCR-a povećan je za pola miliona dolara i sada je 2,5 miliona dolara. "Imam jako mnogo iskustva u radu na terenu. Postoji ogromna razlika u mentalitetu ljudi dok su u kolektivnom centru, gde su bukvalno digli ruke od svega, žive od humanitarne pomoći, predali su se kompletnoj apatiji i ništa ih ne može motivisati, a sa druge strane imamo povratnike koji isto tako nemaju skoro nikakva materijalna sredstva, ali imaju potpuno drugačiji pristup toj novoj životnoj situaciji, rade na obnovi svoga doma, bore se za bolje sutra, kao u Bosanskom Petrovcu ili Martin Brodu, gde su kuće kompletno uništene, ali su se ljudi vratili bukvalno ni na šta i sada grade.

Što se više ljudi bude vraćalo, svima će im zajedno biti bolje. Mnoge stvari će se lakše pokrenuti ako ih je više", kaže za "Vreme" Meri Džejn Popović.

Ona objašnjava proceduru povratka u Hrvatsku, koja je definisana protokolom o proceduri organizovanog povratka koji su potpisale vlade Jugoslavije i Hrvatske. Izbeglice se za organizovani povratak mogu prijaviti UNHCR-u i Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije. U okviru te procedure hrvatske vlasti proveravaju državljanstva odnosno prebivališta 1991. godine u Hrvatskoj. Ako su ti uslovi ispunjeni, vlasti izdaju potvrdu za povratak jednog lica. Drugi način je da se u hrvatskom konzulatu u Beogradu dobije putovni list, što se opet svodi na proveru državljanstva.

"VREME": Ključni deo povratka zapravo je povraćaj imovine, a u tom smislu Hrvatska spada u nerealizovane projekte UN-a. Zašto, ako je već trud veliki, sudeći po parama koje se ulažu u Hrvatsku?

MERI DŽEJN POPOVIĆ: Izbeglice ne mogu da pokrenu nikakvu proceduru povratka imovine iz Srbije, već prvo moraju tamo da se vrate i da na licu mesta podnesu zahteve bilo za povratak imovine u posed bilo za obnovu imovine. Opet, da bi se vratili, moraju da imaju neki obezbeđen smeštaj, kod rođaka ili prijatelja, ili, ako ne postoji neka druga mogućnost, mogu se smestiti u kolektivni centar do trajnog rešenja njihovih pitanja. I pored toga što je sve dogovoreno, proces povratka i obnove imovine u Hrvatskoj veoma je spor i praktično se ništa nije ni pomaklo na tom planu, mada sada ima najava da će doći do promena u hrvatskom zakonodavstvu i da bi se time neki problemi mogli rešiti.

Iako postoje odredbe kojima se omogućava povratak imovine u posed, te odredbe se u praksi ne sprovode. Postoje nadležni organi lokalne stambene komisije formirane u svakoj opštini u Hrvatskoj, međutim rezultati njihovog rada su praktično nikakvi. Glavni problem je odredba programa za povratak koja predviđa da se svakom licu pre iseljenja iz kuće u kojoj je mora obezbediti alternativni smeštaj. Komplikacije su jasne ako se u kući povratnika u Hrvatsku nalazi lice iz Bosne.

Na koji način nameravate da utičete na teškoće sprovođenja procedure?

Radimo na tome da olakšamo povratak omogućavanjem podnošenja zahteva za povratak imovine u Jugoslaviji. Naša kampanja u Hrvatskoj odnosi se i na prihvatanje vlasti da pojedinačno razmotri preko 20.000 rešenja imovine Srba koja je dodeljena drugim korisnicima, da se ta rešenja revidiraju i nadamo se da će u narednih nekoliko meseci taj proces biti gotov. Takođe, obnovljamo oštećene ili uništene kuće, jer do sada nije bio stavljen akcenat na obnovu imovine Srba. Ipak, dobra vest je da je u 2000. godini 3000 kuća Srba povratnika obnovljeno ili se u ovom trenutku obnavlja. To nisu sredstva hrvatske vlade već sredstva dodeljena u okviru Pakta za stabilnost.

U Hrvatskoj je kategorija stanarskih prava kompletno poništena Ustavom republike Hrvatske. Dok su primenjene odredbe Zakona iz SFRJ po kojima ako napustite stan na duže od godinu dana vama prestaje stanarsko pravo, a nova lica koja su ušla u te stanove stekla su stanarska prava i otkupila stanove. To je ključni problem urbanog stanovništva u Hrvatskoj i to se mora rešiti na najvišem političkom nivou i tu za sada nema nikavnih zvaničnih pomaka. Nadamo se da će se uspostaviti dijalog između vlada Srbije i Hrvatske i da će to uticati na broj povratnika. Mi imamo dobru komunikaciju sa obe vlade, ali ono što je bilo potrebno jeste direktna komunikacija između dve vlade da bi se dalje nesmetano odvijao proces povratka.

Vladan Cucić, šef kancelarije za Srbiju Komisije za imovinske zahteve raseljenih lica i izbeglica
Državljanstvom se ne kupuje hleb

Ako išta može biti pokazatalj prednosti i mana Dejtonskog sporazuma to je Komisija za imovinske zahteve raseljenih lica i izbeglica koja je predviđena Aneksom sedam. Komisija se, baveći se imovinom, najkonkretnije bavila povratkom, što se u praksi pokazalo kao veoma funkcionalno rešenje.

"Ukoliko nemam prava da se vratim u svoj stan ili kuću da u njemu živim, razmenim ga, otkupim ili prodam, apsurdno je govoriti o mojim pravima u Bosni i Hercegovini. Sasvim je svejedno čak i ako mi date biračko pravo, ličnu kartu u Sarajevu ili Beogradu, jer ja od toga ne živim. Ja to ne jedem. U Sarajevu kilogram hleba košta 40 feninga, u Beogradu skoro isto toliko. Ja ne mogu izvaditi novu potvrdu o državljanstvu i da sa njom kupim hleb. Moje potrebe se mogu zadovoljiti jedino potvrđivanjem da je moje ono što sam imao pre deset godina", kaže za "Vreme" Vladan Cucić.

"VREME": Zašto je u Bosni, mimo svih prognoza, zaživeo povratak?

VLADAN CUCIĆ: Neko je u Dejtonu pravilno procenio da niko dobrovoljno neće vratiti imovinu, jer celi se rat zbog toga i odigravao. Rat ima neku nacionalnu, etničku, konfesionalnu pozadinu, ali iza svega toga ima, kao i svaki rat, jednu jaku ekonomsku crtu. Niko ne bi sam želeo da vrati stan u centru Sarajeva koji je u jednom trenutku rata prigrabio. Zato je jako važno bilo napraviti nepristrasno telo koje će potvrditi da je nešto bilo vaše toga i toga dana i da protiv toga nema priziva. To je i prvi stepen u kojem je Komisija uspela. Ako imamo primer Nemaca u Banatu, Italijana u Istri, Srba i Crnogoraca na Kosovu iz Aleksandrove kolonizacije koji po sto ili ne zna se koliko godina čekaju da im se vrati imovina, onda je neverovatan uspeh da vi već dve ili tri godine posle rata imate mogućnost da se vama vaše potvrdi i da sve strane to prihvate. Bosna je situacija kojoj se treba diviti. Svuda po Bosni imate velike bilborde "Zar si još uvek u tuđem stanu?" Imate li takav bilbord u Prištini ili u Zagrebu?

Kako tumačite zastoj u Hrvatskoj?

Od momenta kad mi donesemo rešenje pa do realizacije mora da protekne neko vreme i taj je period, hvala Bogu, sve manji i manji; po logici stvari on ne može biti manji od tri meseca. Ali, recite mi, šta je bolje – 90 dana ili 60 godina? Normalno je da se 10 do 12 stanova dnevno vraća u kantone. Nesreća je, međutim, što se ni jedan stan nije vratio za sve ove godine u Zagreb ili u Vukovar i što ni jedna, ni druga, ni treća država ne postavljaju pitanje zašto je to tako. Ne verujem da to proističe iz geografije. Osnovni problem, kada je Hrvatska u pitanju, jesu nedostaci dva bazična sporazuma – Erdutskog sporazuma i Sporazuma o normalizaciji odnosa između Jugoslavije i Hrvatske. Nažalost, Jugoslovenska strana je u oba slučaja morala da žuri. Ja sam duboko ubeđen da su oba sporazuma plod političkog voluntarizma, plod partizanštine. Dejton je možda u nekim svojim odrednicama poguban, ali je ostavio relevantne šanse, kvalitativno slične šanse da sva tri naroda prođu kroz ista vrata. Nažalost, ni jedan sporazum sa Hrvatskom to nema. Ne želim da pljujem državu koja je postojala pre petog oktobra. Činjenica je da ni opozicija ni pozicija nisu ni jednu lepu reč rekle o izbeglicama i da ih zapravo one nikada nisu ni interesovale.

Povratak u Hrvatsku bi se povećao kada bi pravila igre bila jasna. Ne može se dozvoliti da posetim kuću 30 puta i da 31. put budem uhapšen kao zločinac. Ta hapšenja sa hrvatske strane su planirana i potpuno protivna svim postignutim sporazumima, a opet, svi ih tolerišu.

Hoćete da kažete da u Bosni nema problema?

Postoje neka istorijska i demografska iskustva za određena područja na osnovu kojih se može proceniti da će se tamo ljudi sigurno vraćati. Povratak je ekonomski, socijalno i politički tesno vezan sa prilikama ovde. Ako ovde imam platu od 50 DM a tamo od 300 DM naravno da ću se vratiti. Potpuno je svejedno da li će me pljuvati ovde kao izbeglicu u etnički bliskom okruženju, ili tamo kao Srbina ili Hrvata u multietničkoj atmosferi.

Ako govorimo o broju koji je u opticaju – više od milion i dve stotine, što raseljenih, izbeglih ili na bilo koji način pomerenih lica, onda mi govorimo o više nego trećini Bosne. Mislim da je najteže biti izbeglica na tri kilometra od svoje kuće, teže nego da ste u Kanadi. Nažalost, u Bosni imate nekoliko stotina hiljada izbeglica na tri kilometra od kuće. Zamislite da stavite ruke na leđa i prošetate dvadesetak minuta do svoje kuće, a neki vas drugi čovek svraća na kafu. Upravo zbog toga ne bih kvantifikovao izbeglice. Radiće se popisi, pa će se utvrditi približno tačni brojevi. Mislim da su kvalitativne činjenice zapravo stravične. Izbeglice su svim državama kusur. Svaki izbeglički narod je veoma ponosan narod – gledaj Palestince, gledaj Jevreje. Mnogi su se narodi zatrli, izbeglice ostadoše i to jer imaju čega da se sećaju. Čega da se seća dete iz Požarevca, da se seća na Požarevac. Makni ga deset kilometara dalje, sećaće se Ljubičeva, pevaće pesmice o bagremu i Hajduk Veljku. Kad prođe vreme, jer sad još treba da se stidim što sam izbeglica, ti ljudi obično postanu motor društva u kojem su, baš kao Pontiji Grcima, koji su početkom veka izbegli iz Turske.

prethodni sadržaj naredni