Zidanje rečima
"Sa sobom sam doneo i zalepio na zid svoje sobe u Duramu plavu
stodinarku sa likom Nikole Tesle. Nadam se da je ona vesnik promene
nabolje. To je prva lepa jugoslovenska novčanica koju koristim, otkad sam
se rodio"
"Bogovi
su prokleli grad da u njemu generacija očeva nikad ne nastavi ono što je
radila generacija dedova. Neka ovo mesto bude rana, rekli su, i čim se na
njoj uhvati krasta, neka je zderu prljavi nokti" – kazna je kojom
su bogovi kaznili okretanje glave snevača od njegovog sna o belom
Beogradu. O ovom prokletstvu i o prokletstvu života na Balkanu poslednjih
deset godina piše Vladimir Pištalo u svom novom romanu Milenijum
u Beogradu. Pre njega objavio je knjige proze Slikovnica
(1981), Manifesti, Noći
(1986), novelu Korto Malteze (1987) i zbirke priča Vitraž u Sećanju (1994) Priče
iz celog sveta (1997), i kratak roman Aleksandrida
(1999). Poslednjih nekoliko godina živi u Americi, u Duramu nedaleko od
Bostona, i na univerzitetu u Nju Hempširu završava disertaciju o tri
identiteta srpskih iseljenika – srpskom, američkom i jugoslovenskom.
Nedavno je bio u Beogradu, pa smo ga pitali kakve je utiske poneo, s
obzirom na to da se između dva njegova dolaska ovde svašta desilo.
"Moje razrogačene oči su pile grad, a načuljene uši pile su jezik kojim su šaputale i galamile ulice. Na svakom ćošku sam treptao u neverici: 'Koliko puta sam samo ovuda prošao...' Prvo što me je začudilo bio je korov na stepeništu zgrade broj 9 u Nemanjinoj. Nikada tako nešto pre toga nisam video u gradu. Otišao sam da obiđem Crkvu svetog Save na Vračaru i sa zanimanjem slušao kako majstori sočno psuju pod akustičnom kupolom. Na više mesta sam video plakate sa nacrtanim mozgom i uputstvom "upotrebi ga', a i stari natpis 'Srbija do Tokija' u Sarajevskoj. Impresionirala me je gospođica na TV Palmi koja je pevala 'Neću s njim. Tu nema vatre, samo dim".Veoma me je začudilo kad je neko u javnosti dao kredit za demokratske promene u Srbiji 'kružoku Dobrice Ćosića'. Sa razumljivom zavišću sam maštao o tome šta rade besmrtnici okupljeni u tom 'kružoku'? Da li unukama daju ime Traktorka? Menjaju li čarape svaki put kad se okupe da zapevaju Kaljinku? Svađaju li se oko toga ko je bio veći profesionalac – Jagoda ili Ranković? Da li od nametljivih izbeglica na beogradskim ulicama beže na letovanje u Karlobag? Da li, uz pomoć Vujaklijinog Leksikona, odgonetaju značenje zabranjene reči 'stid'? Po beogradskim kafanama sam se mrštio na loše pivo i osmehivao standardno odličnom roštilju. Najviše su mi se svideli mnogobrojni psi lutalice. Lutalice su ležale zatrpane u suvom lišću na Kalemegdanu. Izgledali su kao da se smeju. Bilo mi je draže da su ti psi živi nego da ih šinteri ubijaju, mada sam svestan da nije baš simpatično kad čitavi čopori zimi ogladne među novobeogradskim blokovima. Čarls Simić mi je rekao da je Meksiko isto tako grad pasa lutalica. Po tome su Beograd i Meksiko slični. U Ameriku sam sleteo sa ručnim satom na evropskom vremenu i džepovima punim holandske, italijanske i jugoslovenske sitnine. Stavio sam u torbu knjigu Hajima Davica o starom Dorćolu koju sam pročitao u avionu, i osvrnuo se oko sebe. Teško mi je bilo da se otresem osećaja nerealnosti, čoveka prenesenog letećim ćilimom: 'Vidi, boga ti, juče sam bio tamo a sad sam ovde'... Ipak, kontrast je bio blagotvoran jer mi je osvežio oči i omogućio da bolje vidim i jednu i drugu sredinu. U bogatom Bruklajnu su ispred kuća ostavljene mašine za veš i televizori, koje bi svaki polumajstor u Jugoslaviji opravio za pola sata i koristio sledećih pet godina. Pomislio sam: vratio sam se u imperiju. Ljubazna ali ne i suptilna, imperija je živela svoj život. U njoj je trebalo objašnjavati da stvari koje su me koliko juče okruživale – Dorćol, B92, maksi-taksi, pa, božemeoprosti, čak i burek – uopšte postoje. Sa sobom sam doneo i zalepio na zid svoje sobe u Duramu plavu stodinarku sa likom Nikole Tesle. Nadam se da je ona vesnik promene nabolje. To je prva lepa jugoslovenska novčanica koju koristim, otkad sam se rodio."
"VREME": "Kako da pišem o fragmentizovanom životu izuzev u fragmentima?" – kažeš na jednom mestu u romanu. Pretpostavljam da je to najveći problem pri prelasku sa pripovedačkog na romansijerski diskurs. Kako se kod tebe uopšte javila potreba za romanom, i to za romanom o Beogradu?
VLADIMIR PIŠTALO: Ovaj roman je splet racionalnih i iracionalnih, erotskih i ratnih, ličnih i istorijskih delova koje ujedinjuje mesto radnje: Beograd. Fragmentarnost, koju pominjem, ne vidim kao odliku svog pripovedačkog postupka već sveta u kome živimo. Fragmentarnost je možda najčešća reč u knjigama koje opisuju postmoderno stanje. Sa smrću takozvanih velikih priča, religija i ideologija, život koji živimo raspao se na fragmente. Da ostavimo na stranu "čoveka u postmodernom dobu", meni lično nije lako da povežem različita iskustva svoga života jedna sa drugim. Zato nije čudo što je centralni simbol romana Milenijum u Beogradu – priča o vitezu. U toj priči, davno pročitanoj u Zabavnikovoj rubrici "Verovali ili ne", radi se o vitezu koga su inkvizitori pokušali da razapnu konjima na repove. Vitez je snagom mišića uspeo tri puta da vrati konje. Zbog tog izuzetnog podviga mu je poklonjen život. Pripovedač u romanu, Milan Đorđević, identifikuje se sa vitezom. Đorđević tvrdi da različiti delovi njegovog života, um, želje, različita iskustva i zapažanja, baš kao konji u priči o vitezu, jure svaki na svoju stranu, pokušavajući da ga rastrgnu. Objedinjujućim naporom pripovedanja, on nastoji da im odoli, da ostane ceo. "Nadam se da će mi zbog ovog očajničkog napora pokloniti život", zaključuje pripovedač u mom romanu. Napor o kome govorim je ova knjiga.
Na početku romana glavni junak ima problema sa legitimisanjem, a na kraju kaže: "Da, ja sam Beograd."
Milenijum u Beogradu je, između ostalog, roman o blagotvornoj umetnosti ogledanja. Kažu da je, početkom XIX veka, pandur došao u kuću izvesnog gospodina Cukića u današnjem Kraljevu, i tamo zatekao – ogledalo. U ogledalu je pandur video grdno brkato stvorenje, trgnuo kuburu i opalio u njega. Videći da je načinio štetu razbivši ogledalo, on se pravdao domaćinu, rečima: "Izvinite, gospodine, ali ovako nešto niko kod nas nije video." Glavni junak mog romana, Milan Đorđević, ponaša se upravo suprotno od pandura iz ove istinite anegdote. Na početku, Đorđević ima problema sa legitimisanjem i kukavički se podsmeva onom što najviše želi: svom snu o Beogradu. Kroz ceo roman, upravo kroz pasuse "u ogledalu" moj junak se suočava sa sopstvenom iracionalnošću i "uči" da se ogleda. On uči da povezuje ono što vidi sa onim kako mu je. On prihvata odgovornost za onog koga sreće u ogledalu, naučivši da ga niti prehvaljuje niti da mu se podsmeva. Milan je načisto sa time da se snovi uprljani samopodsmehom ne mogu ostvariti. On mirno preuzima odgovornost za svoju istoriju i svoje odluke. Njemu ne pada na pamet da puca u ogledalo ili da drugog krivi za ono što vidi. Tek kad to postigne, on može reći: "Ja sam Beograd." Tek kad doraste do grada iz snova, on može postati njegov dom.
Jedan od temeljnih konflikata romana jeste sukob između Borisa (nacionaliste, oportuniste) i Zore (kosmopolite). Zašto si, iako se u dijalogu između njih otvaraju mnoge mogućnosti, izbegao da ovaj sukob izvedeš do kraja. Da li je tu proradio (anti?)politički impuls, ili je u pitanju nešto drugo?
Ako je nešto tu uopšte "proradilo", onda bi to bio baš "pisac u meni". Sigurno je istorija mnogo više razarala lični život na Balkanu nego mnogo gde na svetu. U Beogradu su se ljudi različitih političkih opredeljenja prosto razilazili. Zaćutali bi, umesto da nastavljaju da se viđaju. Ništa se spektakularno nije događalo, izuzev što je kraj prijateljstva jedna mala smrt.
U romanu koristiš jedan postupak kad pričaš o ratovima u Hrvatskoj i Bosni, a drugi kad govoriš o NATO bombardovanju. Prvi ratovi su dati isprekidano, u fragmentima, dok se o bombardovanju govori manje-više povezano, celim rečenicama.
Junak romana, Milan Đorđević, po profesiji je istoričar koji i samog sebe nastoji da objektivizuje stalnim ogledanjem. Ako se on nečega boji, to je moralni daltonizam koji vodi u mrak moralnog slepila. Kad bi mu rekli da objektivnost definitivno ne postoji na svetu (a da se ne nagrađuje – to je potpuno jasno), on bi i dalje nastojao da bude objektivan. Njegov jezik nije politički, ali njegova razmišljanja jesu. On bi se verovatno složio sa rečima američkog stručnjaka za Jugoslaviju Pola Šoupa koji je, još 1968, verovao da: "Kao sve nacionalne grupe sa istorijom duge borbe za nacionalna prava, Jugosloveni su osetljivi, romantični i povremeno agresivni u izražavanju svojih nacionalnih osećanja. Oni su brzi da se uvrede a spori da zaborave nepravdu. Simpatija koju kod drugih nastoje da pobude za svoje probleme nije uvek uzvraćena spremnošću da razumeju stanovište drugačije od njihovog sopstvenog..." Priča o tridesetšestomesečnom bombardovanju Sarajeva priča je o snajperima, gladi, nedostatku vode i ogreva. To je priča o trogodišnjoj raspamećujućoj kanonadi, ruskom ruletu pretrčavanja ulica, krvi na snegu, obogaljenima na pločniku i sahranjivanju ljudi u parkovima. Rečenice kojima se u romanu kratko svedoči o sarajevskom iskustvu izrečene su u borbi za sledeći dah. Te rečenice su grcanje čoveka suočenog sa smrću. Taj deo romana je drugačiji od priče o tromesečnom, selektivnom bombardovanju Beograda pri kome je, uprkos izluđujućoj sireni, moj junak imao vremena da, u kompletnim rečenicama, sagleda i gde se nalazi i koje su konsekvence njegove situacije.
Zašto sve generacijske priče (generacije iz šezdeset (i neke)) počinju televizijskim prenosom Titove sahrane? Šta je za tebe bila SFRJ Jugoslavija?
Jugoslavija je deo dotadašnje domovine koji smo sakrili od nacional-komesara u doba eksproprijacije sećanja, početkom 90-ih. Granice zemalja su, nažalost, i granice istina: dovde je nešto tačno, odavde nije. Sa Jugoslavijom je uništena ne samo država sa velikim brojem smešnih anegdota (tipa "Ko to može, ko to smije da nas djeli od Zambije") nego i geografska jedinica za poimanje i klasifikaciju sveta. Sada se sve mora ispočetka definisati. U velikoj zabludi su oni koji misle da se mogu prosto vratiti na naviknute predstave od pre Drugog ili čak Prvog svetskog sata. Sve se u međuvremenu promenilo u svetu. Što se tiče Titove sahrane, ona je stvarno pala na moj rođendan, pa smo moji prijatelji i ja pili i slušali muziku tiho, baš kao u romanu. Posle mog "neistorijskog" detinjstva, to je bio prvi očigledno istorijski događaj. Od toga osećaja nas je zimica prolazila niz kičmu: Šta je ovo? Da li sad dolazi istorija? I došla je.
Sigurno je da tvoj junak, kao istoričar, aktuelnog predsednika SPS-a ne naziva slučajno Tarkvinijem Oholim, poslednjim etrurskim kraljem.
Milošević se u romanu naziva tako ne zato što se radi o poslednjem etrurskom kralju, već zato što je Tarkvinije Oholi bio tiranin koji je odbio da kupi proročanstva od Sibile. Kažu da niko na svetu ne zna više od par desetina etrurskih reči. Ja znam dve, kojima, nadam se, nisam zamenio značenja: "lukumo" – kralj i "arimos" – majmun. Tarkvinije Oholi bio je lukumo-arimos.
Borhes je napisao da na svetu postoje svega četiri priče – priča o opsadi jednog grada, priča o povratku, priča o potrazi i priča o žrtvi jednog boga. Elementi svake od ovih osnovnih priča nalaze se u tvom romanu. Koje od ovih priča si ti pisac?
Možda povratka ne bi moglo biti bez potrage, a potrage bez žrtve. Ja sve više razmišljam o piscu kao o majstoru koji zida rečima. Momentalno me izgradnja čvrstih nosećih zidova zanima više nego ornamentacija. Čini mi se da bizarna čuda blede pred dubokim čudima života, koji možemo nazvati i "svakodnevnim". O filozofiji spisateljskog zanata razmišljam na veseliji i jednostavniji način nego ranije. Momentalno se slažem sa Vudijem Alenom koji je tvrdio da se kartezijanski diktum "Mislim, dakle postojim" može bolje izraziti sa "Hej, eno ide Ema sa saksofonom!".
Nebojša Grujičić
