Vreme broj 529, 22. februar 2001.

Jedino dojučerašnje zaraćene strane – UČK, VJ, MUP – mogu dati podatke o borbama vođenim na dosad nepoznatim lokacijama, gde bi moglo biti još tela. Ukoliko bi to učinili, međutim, inkriminisali bi sebe ili nekog drugog. Oni se boje Haškog tribunala, a svedoci se boje njih

Na kružnom putu u Prištini, kod zgrade Auto-moto saveza, poslednji put je 29. juna 1999. viđen Mladen Mirić (1949), slikar, istoričar umetnosti i čuvar prizrenske Bogorodice Ljeviške.

Njegova supruga Slavica Živković, prosvetni radnik, sada je u Beogradu sa dvoje dece, od 11 i 14 godina. Žive od humanitarne pomoći. Njihova kuća u dvorištu Bogorodice Ljeviške, gde je Mladen čuvao kolekcije slika, farbanih jaja i slavskih kolača, narodne nošnje, zbirke starog nakita i starog novca i 5000 slajdova etnografskog zapisa o crkvama u Prizrenu, sravnjena je sa zemljom i spaljena. Ta crkva je, inače, bila pod zaštitom nemačkog kontingenta KFOR-a.

OKOLNOSTI: Mladenova porodica nije napuštala Prizren ni tokom NATO bombardovanja. "Tad smo bili valjda jedina kuća u gradu koja nije imala oružje. Mladen nikad nije hteo da ga uzme u ruke, čak ni tokom studija na predvojničkoj obuci", kaže Slavica s kojom smo razgovarali u Beogradu, u prostorijama Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji.

Saznavši, međutim, da se jugoslovenske snage povlače sa Kosova, Slavica je upitala muža – zar ćeš ovde da ih sačekaš ? "Uzmi decu i idi", odgovorio joj je Mladen. Htela je da ponese sliku Bogorodice s Hristom kopiranu iz Bogorodice Ljeviške, ali joj muž nije dozvolio.

Pošla je 14. juna 1999, zajedno sa svim Srbima iz Prizrena. Vojska se povlačila sa granice (prelaz Vrbnica je šest kilometara od Prizrena), a u grad su ulazili Albanci sa severa Albanije. Stanovništvo je gledalo automobile sa tablicama Kukeša i albanskim zastavama. KFOR je ćutke posmatrao dok su došljaci i lokalni Albanci kamenovali srpska kola. Kolona je krenula: jedan tenk VJ-a, dvadesetak civilnih automobila, pa opet tenk.

Mladen je noć između 14. i 15. juna prespavao u prizrenskoj bogosloviji. Kad je 15. juna pošao iz Prizrena, poneo je samo člansku kartu ULUS-a. S jednim Nemcem se dogovorio da obiđe kuću koja je bila u zaštićenom prostoru oko crkve.

Tri dana kasnije su se on i Slavica sreli u Beogradu. Pola dana su bili zajedno, a onda je on rekao da mora da se vrati u Prizren. Redovnom autobuskom linijom stigao je do Prištine, gde je ostao deset dana. Za Vidovdan se u Gračanici video s vladikom Artemijem, s kojim se dogovorio da sutradan pođe s konvojem sveštenih lica koji je, s partijarhom Pavlom na čelu, po prvi put od dolaska KFOR-a kretao za Prizren. Vratio se u Prištinu, javio Slavici šta je isplanirao i sutradan opet krenuo u Gračanicu da se priključi konvoju. U Gračanici im je kasnije rečeno da su čekali Mladena, ali da se on do dogovorenih 11 sati nije pojavio. Od tada se o njemu ništa ne zna, a rukovodstvo Trepče, gde je radio kao dizajner, dalo mu je otkaz.

KNJIGA NESTALIH: Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, od početka 1998. do danas na Kosovu je evidentirano više od 5200 nestalih lica. Sudbina njih 3587 ostaje nerazjašnjena.

"U knjizi nestalih MKCK-a iz maja 2000. godine, postoji 3300 Albanaca, a samo 300 Srba”, kažu u Udruženju porodica kidnapovanih i nestalih. Prema evidenciji tog Udruženja, međutim, nestalo je 1300 Srba.

"Vreme" je zamolilo MKCK da razjasni ovu diskrepancu. Rečeno nam je da informacije kojima oni raspolažu o nestalima dolaze isključivo od porodica, odnosno da ne uzimaju u obzir podatke komšija, prijatelja, zvanične podatke i novinske izveštaje. Objasnili su, takođe, da im se nisu obratile sve porodice nestalih, kao i da su u nekim slučajevima nestale cele porodice Srba, pa njihov nestanak i nema ko da prijavi. (U Udruženju potkrepljuju ovo poslednje brojnim podacima: nekoliko dana po ulasku KFOR-a, u Đakovici je oteta kompletna porodica Šutaković – majka otac i tri sina od 20, 18 i 12 godina; cela porodica Baljošević – otac, majka, sin, snaja i 13-mesečna beba – oteta je 17. jula 1998. na ulazu u Orahovac, s tim što je beba s majkom i bakom oslobođena posle petnaestodnevnog zatočeništva, dok se o ocu i dedi do danas ništa ne zna. Još je mnogo takvih slučajeva.)

Mada ne vole da razdvajaju nestale po etničkom kriterijumu, u MKCK-u su nam ipak rekli da spremaju novu knjigu nestalih gde će biti navedena imena više od 2700 Albanaca i 830 onih koji nisu Albanci (u UNMIK-u kažu da je od toga oko 550 Srba i oko 300 pripadnika drugih etničkih zajednica).

Prema podacima Udruženja – koja ne spore ni u Crvenom krstu – 20 odsto Srba iz njihove evidencije nestalo je pre NATO bombarodavanja, pet odsto u toku bombardovanja, a 75 odsto posle dolaska mirovnih snaga na Kosovo.

NAJTRAGIČNIJA PORODICA: Porodicu Kostić iz Retimlja kod Orahovca nazivaju najtragičnijom porodicom na Kosovu. Najpre je Jugoslav Kostić, noćni čuvar u Orvinu , nestao 10. jula 1998. Nedelju dana kasnije, pripadnici UČK-a su posle trodnevnih borbi sišli iz Mališeva u Orahovac, da bi 18. jula, negde posle ponoći, napali na kuće Kostića. Prvo su na kućnom pragu ubili 62-godišnjeg zemljoradnika Anđelka Kostića. Zatim su zarobljeni svi koji su se tu zatekli – među njima četrnaest Kostića.

Jednom od Anđelkovih sinova, Živku, dali su dva sata da sahrani mrtvog oca. Od dve daske i ćebeta napravljen je sanduk, a dvoje-troje ljudi je pod pratnjom uniformisanih pripadnika UČK-a odvedeno na groblje da iskopaju raku. Srbi su onda poterani na sahranu koja je obavljena bez sveštenika i ostalih srpskih običaja. Zatim su vraćeni u centar sela i postrojeni. Žene su se pozdravile sa sinovima i muževima. Muškarci su utovareni u kamion i odvedeni u pravcu sela Opteruša. Nikad više nisu viđeni.

U toj akciji UČK-a od 17, 18. i 19. jula 1998. godine kidnapovano je ukupno 43 Srbina čija je sudbina do danas nepoznata. Generalni direktor Orvina Zoran Stanišić skinuo je s platnog spiska sve kidnapovane, među njima i Kostiće.

Pavle Kostić, sin ubijenog Anđelka, koji nam je ispričao ovu priču, nije prisustvovao zločinu. Bio je blokiran u selu Zočište, jer se po povratku s posla 17. jula zbog borbi nije mogao probiti do svog sela. Pošto je Retimlje udaljeno od Zočišta svega tri kilometara, svu noć je slušao borbu. Sutradan mu je majka ispričala šta se dogodilo.

Danas živi u Železniku sa majkom Živkom, sestrom Radmilom i njeno troje dece. Nema posao. Priča kako su se posle otmice obraćali visokim kosovskim funkcionerima Andriji Milosavljeviću, Veljku Odaloviću i Zoranu Anđelkoviću, da je bio na dva sastanka kod predsednika Srbije Milana Milutinovića (tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević nije hteo da primi porodice nestalih).

Obraćali su se i svim međunarodnim predstavnicima i posrednicima u Prištini, nekoliko puta su se sastajali i sa šefom verifikatorske misije OEBS-a Vilijemom Vokerom, koji im je rekao da ti ljudi oteti 1998. za njega ne postoje.

Porodice posebno pominju brojne slučajeve otmica gde su počinioci poznati. Tako su naočigled supruge i majke iz svoje kuće u Prizrenu 12. jula 1999. oteti otac i sin. Žene su videle kako ih petorica uniformisanih Albanaca uteruju u beli mercedes i odvoze u nepoznatom pravcu. Zapamtile su registarski broj, odmah pozvale KFOR i prijavile slučaj. Počinioci nisu nađeni, a o ocu i sinu se i dalje ništa ne zna.

TRAŽENJE: U Međunarodnom komitetu Crvenog krsta objašnjavaju kako traže nestale: porodice prvo popune zahtev za traženje, neku vrstu formulara; slučaj se zatim predoči nadležnim vlastima – jugoslovenskim, KFOR-u, UNMIK-u, u pojedinim slučajevima i albanskim stranama. "To je potpuno poverljiv posao koji se radi isključivo za porodice i nema veze sa krivičnim gonjenjem bilo koga. Mi čak na sudu ne smemo da se pojavljujemo kao svedoci", kaže Danijela Kavin iz MKCK-a.

U ovo poslednje je, međutim, dosta teško ubediti predstavnike dojučerašnjih zaraćenih strana – UČK-a, VJ-a, MUP-a – a samo se od njih mogu dobiti podaci o borbama vođenim na dosad nepoznatim lokacijama gde bi moglo biti još tela. Dok neki međunarodni posrednici veruju da je možda moguće da će u budućnosti biti pronađen mehanizam razdvajanja kriminalnog aspekta od potreba članova porodica da nađu svoje nestale, drugi otvoreno kažu da je to skoro nemoguće. Kako reče jedan diplomata, oni koji mogu da pruže informacije usput bi inkriminisali sebe ili nekog drugog, svedoci se boje osvete, a predstavnici UN-a, recimo, moraju da podržavaju rezolucije Saveta bezbednosti koje pozivaju na saradnju sa Haškim tribunalom. Iskustva ranijih ratova pokazuju da se mali broj nestalih pronađe: od oko 20.500 ljudi nestalih tokom rata u Bosni do danas je pronađeno svega oko deset odsto.

PREPREKE: "Nevoljna saradnja je najviše čemu se možemo nadati, a i tu se prepreke ogromne", sumirao je situaciju predstavnik jedne međunarodne organizacije. Mnogi od tih ljudi pokušavaju da makar za isti sto dovedu predstavnike jedne i druge strane da razmene informacije o nestalima. Međutim, ni to zasada ne ide lako. Kako saznajemo od pouzdanih izvora u Beogradu, nedavno su predstavnici jugoslovenske vlasti dostavili albanskoj strani pisma, kvalitetne fotografije i video snimke nekolicine Albanaca sa njihovog spiska nestalih za koje je utvrđeno da su u zatvorima u Srbiji na redovnom izdržavanju kazne. Nisu za uzvrat dobili nikakvu informaciju o nestalima sa srpskog spiska."Najveći broj odgovora na pitanje nestalih – njih oko 1000 – dobijeno je u zatvorima u Srbiji", rekao nam je Fransoa Blansi iz Međunarodnog komiteta Crvenog krsta. "Međutim, obrnuto ne važi." Nestali Srbi, naime, nisu pronađeni u regularnim zatvorima na Kosovu – ni u Prištini, ni u Mitrovici, ni u Bondstilu…

LOGORI: Pitanje navodnih tajnih logora nešto je sasvim drugo. Priče o njihovom postojanju nisu dokazane, ali su uporne. Slavica Živković je preko trećih osoba čula da je francuska televizija prikazala snimak tajnog logora za Srbe na severu Albanije, i da je zajednički poznanik na tom snimku prepoznao njenog muža kako nešto radi u logoru ("karakterističnog je izgleda, crn s velikom bradom"). Pokušava – zasad bezuspešno – da preko prijatelja iz Grčke nešto sazna o tom logoru.

U MKCK-u ne demantuju, ali i ne potvrđuju nijednu takvu priču. Kad dobiju informacije, kažu, obrate se vlastima da ih one provere. Dosad – razumljivo – nijednu potvrdu nisu dobili. "Mi samo možemo da radimo preko vlasti", kažu. "Drugačije nam uopšte ne bi bilo dozvoljeno da radimo", kaže nam Danijela Kavini.

Glasine o tajnim zatvorima i logorima idealan su izvor zarade za razne beskrupulozne tipove. Mehanizam je, kako potvrđuju svi koji se ozbiljno bave pitanjem nestalih, sledeći: neka individua, možda advokat, dođe kod albanske porodice i kaže da ima pouzdane informacije da je njihov srodnik zatočen u tajnom zatvoru, na primer u okolini Niša, ali da mora da podmiti određene ljude da bi ga izvukao. Traži u proseku 20.000 do 30.000 hiljada maraka, dobije ih – i nestane. Na potpuno isti način prilaze srpskim porodicama, s tim što u tim slučajevima najčešće govore o logorima u Albaniji. Kako nam je rekao član jedne međunarodne organizacije, u ovom pogledu su "obe strane ogledalo jedna druge. Čak i iste reči koriste".

U utorak 20. februara održan je poslednji u nizu protesta porodica nestalih u organizaciji Udruženja porodica nestalih i kidnapovanih na Kosovu. Objašnjavaju da su ti protesti apel za pomoć domaćoj i svetskoj javnosti. Predstavnici Udruženja obišli su i sve ambasade koje imaju svoje kontingente na Kosovu. U svakoj od njih su ih primali i obećavali, i tumačili im da predstavljaju "pravno-humanitarni problem". Pavle Kostić kaže: "Govore nam – mi vas razumemo i učinićemo šta možemo. Da li nas razumeju, ne znamo, ali učinjeno nije ništa."

Roksanda Ninčić

Prema zvaničnim podacima Vojske Jugoslavije, 33 vojnika i rezervista nestalo je od 1998. godine do ulaska mirovnih snaga na Kosovo u junu 1999. Od toga je, rečeno nam je, 31 je nestao tokom agresije, a dvojica pre toga.

Podaci su objavljeni u knjizi "Junaci otadžbine" (jun 2000, izdavač Savezna vlada). Porodice, međutim, sumnjaju da je broj nestalih veći.

U Udruženju porodica kidnapovanih i nestalih lica pokazuju dosije pripadnika VJ-a ranjenog u nogu na karauli Košare iza Đakovice, inače poznatoj po teškim borbama. Drugovi su ga stavili na šatorsko krilo i vukli do određene tačke, ali dalje nisu mogli jer je okolina bila minirana, pa su ga ostavili bojeći se da ne nalete na minu. Kad su ujutru došli po njega – više ga nije bilo. Predstavnici Udruženja tvrde da ga Vojska vodi kao poginulog, iako postoji izjava bivšeg zatvorenika Kazneno-popravnog doma Lipljan da je pomenuti vojnik tamo viđen. U VJ-u, međutim, tvrde da ga vode kao nestalog.

Udruženje (koje vodi evidenciju o nestalim vojnicima, policajcima i civilima) zamera Vojsci što neke ljude vodi kao poginule iako porodice nikad nisu dobile telo, niti podatak da je taj i taj sahranjen na označenom mestu. Porodice, naime, smatraju da je slučaj zatvoren tek kad im je predato telo. Uz to, tvrde da Vojska neke nestale vodi i kao dezertere.

Nesporazum je nastao posle prvog sastanka Komisije za sprovođenje Kumanovskog sporazuma u Rudarima (Kuršumlija) u novembru 1999, kojem su prisustvovali predstavnici oko 300 porodica vojnika. Članovi porodica sad kažu da su već samim tim dovedeni u zabludu da su im srodnici nestali, a ne poginuli.

Pukovnik Gvozden Petrović iz Generalštaba VJ-a objašnjava kojim se pravnim kriterijumima rukovodi Vojska prilikom razlikovanja lica koja su, nakon povlačenja jedinica, ostala na području izvršavanja borbenih dejstava. Neko se smatra poginulim ako su tri svedoka videla da je pogođen granatom ili na drugi način izgubio život . Uverenje sa izjavama svedoka i potpisano od strane komandanta jedinice ispostavlja se porodicama.

Od 630 poginulih u oružanom sukobu na Kosovu, VJ tvrdi da samo šest tela nije izvučeno sa područja borbenih dejstava. Ta tela Vojska traži preko Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, UNMIK-a i KFOR-a, sa svim podacima – ime, prezime, datum rođenja, vreme i mesto pogibije.

Kao zarobljeni tretiraju se oni za koje svedoci mogu da potvrde vreme, mesto i okolnosti zarobljavanja; nestalima se smatraju ljudi za čiji nestanak nema svedoka. Po Zakonu o vanparničnom postupku, porodica posle godinu dana od završetka borbenih dejstava pokreće postupak da se nestalo lice proglasi mrtvim. Taj postupak traje oko šest meseci.

Odeća i lične stvari

Došavši na Kosovo, KFOR i UNMIK sahranjivali su leševe na koje su nailazili na groblju u prištinskom naselju Dragodan.

Ta tela su – zajedno sa onima zakopanim na grobljima u Gnjilanu, Đakovici, Peći, na Tususu u Prizrenu i u selima oko Kačanika i Glogovca – najpre ekshumirana za potrebe Haškog tribunala koji je hteo da utvrdi uzroke smrti. Zatim su ponovo zakopana a da nisu identifikovana. Posle su ponovo otkopana radi identifikacije.

Sa 250 ekshumiranih a neidentifikovanih leševa skinute su sva garderoba i lične stvari. Porodice ne znaju zasigurno, ali pretpostavljaju da su tela odvezena u Suvu Reku, dok su odeća i stvari pokazane porodicama nestalih.

U Udruženju porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji kažu da je prvo pokazivanje garderobe organizovano u mlinu u Kosovo Polju – ali da su stvari mogli da vide samo predstavnici albanskih porodica koje su prijavile nestale.

Tek kasnije (u septembru i oktobru 2000) srpske porodice su pozvane u Gračanicu i Zvečan – ali su im pokazane samo fotografije, a ne same stvari, kao što je to bio slučaj u Kosovo Polju. Predstavnici porodica tvrde da su samo jednoj ženi kojoj se učinilo da je prepoznala jedan sako pokazali garderobu, i to pošto je odgovorila na još niz pitanja. Dodaju da nisu sve porodice nestalih Srba imale priliku da vide čak i samo fotografije. KFOR, recimo, srodnicima nestalih Srba iz Štrbaca nije hteo da obezbedi pratnju do Gračanice i Zvečana.

U Međunarodnom komitetu Crvenog krsta u Beogradu ne spore ove podatke. Objašnjavaju, međutim, da su najpre stvari izlagali na velikim stolovima u velikim prostorijama, a da su onda našli da je praktičnije da pokažu fotografije, pa ako neko nešto prepozna, pokazaće im same stvari (koje se obično nalaze negde drugde) drugom prilikom. Potvrđuju da članovi porodica moraju da odgovore na kratak spisak pitanja pre nego što dobiju stvari na uvid. Ako, recimo, neko prepozna cipele na fotografiji – pitaće ga koji je broj nosila osoba koju traže. Ako se i broj cipela poklopi, pitaće šta je još imala na sebi – i tako do nekog momenta u kojem ocene da ima dovoljno razloga da se iznese odeća.

Sagovornici "Vremena" u Udruženju porodica kažu da je na osnovu fotografija napravljeno nekoliko pozitivnih identifikacija, ali da je samo telo oca Haritona – nestalog 15. juna 1999 – vraćeno sveštenim licima da ga sahrane. Sahranjen je bez glave, jer glavu nisu mogli da nađu, i to tek dva meseca posle identifikacije. Kad je reč o ostalim identifikovanim leševima, porodicama je predočeno da nije uspostavljena odgovarajuća "pravno-tehnička saradnja", te da zato tela ne mogu biti predata porodicama.

Ko šta preduzima

"Desetak dana po ulasku u Palatu federacije, predsednik SRJ Vojislav Koštunica oformio je pri svom kabinetu Komisiju za rad s nestalima, izbeglicama i raseljenim licima koja prikuplja podatke i uspostavlja komunikaciju s Vojskom i policijom, nastoji da koordinira organe koji se bave ovim pitanjima i da celom problemu dâ odgovarajuću političku težinu. Koštunica je primao predstavnike porodice nestalih i pojedinačno, a nedavno se sastao i sa grupom majki i članovima udruženja nestalih", kaže Gradimir Nalić, savetnik jugoslovenskog predsednika za ljudska prava. U međuvremenu, obrazovana je Savezna komisija za Kosovo na čelu s Momčilom Trajkovićem, koji je najavio stvaranje potkomiteta za nestale.

Jugoslovenski predsednik se nedavno sastao i s predstavnicima Međunarodne komisije za nestala lica (ICMP), nevladine organizacije kojom predsedava britanski torijevac Majkl Portiljo. Centralna kancelarija te organizacije je u Sarajevu, i po mnogim ocenama postigla je značajne rezultate i u Bosni i u Hrvatskoj. U toku su njeni pokušaji da posreduje između srpske i hrvatske strane u pokušaju identifikacije leševa iz tog rata.

Kad je reč o nestalima na Kosovu, pomenuta komisija materijalno pomaže udruženja porodica nestalih, i trenutno je jedina koja pokazuje spremnost da nastavi s ekshumacijom i identifikacijom leševa na Kosovu. Haški tribunal je, naime – iskopavši oko 3600 leševa – saopštio da je za njega "sezona iskopavanja završena". Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, međutim, na Kosovu postoji još 17 neistraženih masovnih grobnica. Uz to, ICMP je obećao jugoslovenskoj strani nabavku DNK laboratorije, kao i instalaciju i obuku ljudi. To je posebno važno jer je vremenom sve teže leševe identifikovati drugačije nego DNK testovima. Trenutno se radi na registraciji ICMP-a u Beogradu.

Koštunica je organizovao i sastanak drugih brojnih međunarodnih predstavnika koji se bave nestalima. Pokušaćemo da ih pobrojimo: postoji Kancelarija visokog komesara UN-a za ljudska prava; specijalni izaslanik visokog komesara za ljudska prava za lica lišena slobode u SRJ – švedski ambasador Henrik Amneus; organizacija koja kao koordinaciono telo deluje na Kosovu pod nazivom VRIC (Victims Recovery and Identification Commission – Komisija za pronalaženje i identifikaciju); Međunarodni komitet Crvenog krsta; UNMIK, koji je pri svojoj Kancelariji za ljudska prava i zajedničke poslove osnovao Biro za pritvorenike i nestala lica sa ispostavama u Prištini i Gračanici, čiji je cilj da pomogne porodicama nestalih; UNMIK ima i policijsku jedinicu za nestala lica, a takvu jedinicu ima i OEBS.

Rezultati su sledeći: prema podacima koje je "Vremenu" stavila na raspolaganje Maria Elena Andreoti iz Kancelarije UNMIK-a za ljudska prava – ekshumirano je 3620 leševa, od kojih je 1260 još neidentifikovano. U Međunarodnom komitetu Crvenog krsta u Beogradu dobili smo nešto drugačije podatke – oko 3200 ekshumiranih, 1290 neidentifikovanih. Najveći deo (oko 85 odsto) identifikovan je vrlo brzo posle konflikta, dok kako vreme prolazi to postaje sve teže.