Vreme broj 529, 22. februar 2001.

Zatišje posle 5. oktobra nije dugo potrajalo. Opet po beogradskim ulicama prašte pištolji i automati, škripe gume, a policija skuplja čaure. Sve se to očešalo čak i o ministra unutrašnjih poslova, njegovog načelnika državne bezbednosti, ali i neke političare. Vraćamo li se mi to u 1997? Poražene snage likuju: eto vam, pa probajte sami kako to izgleda i već se sastavljaju liste kandidata za odstrel iz nove vlasti; fale još samo kladionice. Vreme ističe dok se pacovi koji su preplivali otresaju i hvataju pozicije

Prvo je pretprošle nedelje nepoznati napadač usred Krunske ulice maskiran prišao službenom automobilu novog načelnika Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije Gorana Petrovića, otvorio vrata i pucao na vozača a zatim pobegao. Pa je izgorelo terensko vozilo Čede Jovanovića, jednog od važnijih ljudi nove vlasti. Onda je službeno vozilo ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića u četvrtak kasno uveče bilo presretnuto usred centra grada i došlo je do pucnjave. Iste noći u ulici Kneza Miloša ubijena su dva bezbednosno interesantna lica; istraga je u toku. Dva dana kasnije usred bela dana, na veoma prometnom mestu kod Auto-komande ubijen je još jedan čovek; istraga je u toku.

Sve se to događa pet meseci posle petog oktobra i dva i po meseca posle pobede DOS-a na vanrednim izborima u Srbiji. Dakle, pošto su ministri postavljeni i kada je došao čas da se ispunjavaju obećanja o uvođenju reda, smenjivanju korumpiranih, čišćenju policije od nesposobnih i političkih kadrova, reviziji finansijskih i drugih mahinacija, borbi protiv kriminala i već u tom pravcu. Zoran Đinđić, Vladan Batić, Vuk Obradović i Dušan Mihajlović već su izrekli sve moguće pretnje; mediji su već razvikali okolo razne "nesalomljive" "Poskoke" i ostale zverke. Izgleda da je dragoceno vreme bilo izgubljeno: u oklevanju, u "legalizmu", u nagodbama oko "kontinuiteta", u kadrovskoj kombinatorici i razmeštanju figura na šahovskoj tabli budućih sukoba unutar DOS-a. Tako se desilo da Rade Marković i cela njegova ekipa u državnoj bezbednosti, dovedena sa raznih strana u jesen 1998, ostanu tu sve do februara; da u javnoj bezbednosti budu izvršene samo manje značajne rokade u vrhu. Za pet meseci pametni ljudi mogu svašta da urade, pogotovo ako su dobro motivisani...

PSIHOZA: Postavlja se sada pitanje: imaju li incidenti i ubistva sa početka ovoga teksta neke veze sa strukturama bivše vlasti, sa nasleđem organizovanog kriminala koji je (kako reče Dušan Mihajlović) "srastao" sa određenim policijskim strukturama, sa eventualnim podivljalim frakcijama iz kriminalno-policijsko-paravojnog polusveta (i još gore) i sa zaštitom deset godina sticanih kriminalno-finansijskih investicija i pozicija? Odgovor na to pitanje može dati samo temeljita istraga odozdo (od lica mesta izvršenja krivičnog dela), ali i odozgo – analizom motiva: kome bi moglo koristiti stvaranje atmosfere straha i nesigurnosti? Navedeni niz incidenata već se u čaršiji tumači kao "opomena"; poruka bi trebalo da glasi: ne dirajte u stečena bogatstva, veze, zaštite, poslove; spremni smo da vas pustimo da se ugradite, ali ne i da sve to prekinete ili preuzmete; ako ona i onakva policija nije mogla ništa protiv nas – kako ćete vi, jadni... S druge strane, sadašnja opozicija sva srećna zlurado tercira takvim porukama svojom vriskom na "revanšizam", optužujući novu vlast da nije ništa bolja od nje, jer da – eto – sad vidite s kim imate posla i sad vam je jasno kako je nama bilo i ne pravite se pametniji nego što jeste. U takvoj atmosferi, podgrejavanoj ciljanim čaršijskim pričama, stvara se psihoza straha i nesigurnosti – bez obzira na to koliko je pretnja zaista stvarna i ozbiljna – što vodi povratku u onu paralizu i fatalizam sa kojima se deset godina gledalo na hladnokrvna ubistva u Beogradu, uz sleganje ramenima tipa – eto, ode čovek...

Koliko je pretnja stvarna i ozbiljna? Postoje osnovi za sumnju da su incidenti u vezi sa ministrom Mihajlovićem i načelnikom RDB-a Petrovićem na neki način značajniji nego što na prvi pogled izgledaju. Naime, teško je poverovati da je neko pokušao da s pištoljem u ruci otme blindirani BMW u Krunskoj ulici... Na tom mestu je sedište Demokratske stranke koje je već godinama dobro čuvano; preko puta je UNHCR, takođe obezbeđena lokacija; u blizini ima vojnih zgrada i ambasada, takođe čuvanih. Treba se nadati da će ubuduće vozači čekati svoje šefove u zaključanim vozilima... Ako nije reč o pokušaju otimanja automobila, onda su stvari mnogo ozbiljnije. Naime: kako je počinilac znao da je Goran Petrović, novi načelnik Službe, na diskretnom sastanku sa Zoranom Đinđićem i Dušanom Mihajlovićem na toj lokaciji? Nisu se ta trojica bez neke baš tamo sastali; pretpostavka je da su se tamo osećali sigurni od prisluškivanja. U tom smislu poruka je jasna: ne domunđavajte se krišom, znamo gde ste. Još više zastrašuje pretpostavka da je cilj napada bio sam Goran Petrović, a da je počinilac pogrešno procenio stvar. Sve te pretpostavke ne treba odbacivati dok se slučaj ne rasvetli do kraja.

Malo posle toga u Avalskoj ulici, posle ponoći, izbio je požar u kome je izgorelo terensko vozilo mitsubishi pajero Čede Jovanovića. Istraga je u toku. Teorija da je do požara došlo slučajno, u kombinaciji curenja benzina i varničenja električne ili alarmne instalacije, ostaje da se proveri; takve se stvari dešavaju, mada proizvođač tvrdi da takav slučaj nije zabeležen, a proizvedeno je 700.000 raznih tipova pajera... S druge strane, zapaliti automobil nije veliki problem za stručnjaka. I taj je incident odmah protumačen kao "teroristički napad" i opomena mladom i drčnom Čedi Jovanoviću da "malo o'ladi..."

Drugi incident još je zanimljiviji. U noći između četvrtka i petka, oko jedan sat, ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović vozio se u službenom vozilu audi sa vozačem i jednim pratiocem, Bulevarom revolucije (Kralja Aleksandra), od Takovske ka Generala Ždanova (Resavskoj). U pratnji je bilo još jedno vozilo mercedes sa obezbeđenjem. Na raskrsnici sa Resavskom, kod Male Madere, stali su na crvenom svetlu u srednjoj saobraćajnoj traci. U tom trenutku im je jedno vozilo, BMW, prišlo i stalo s desne strane, do trotoara, a drugo, mercedes 600 (BG 14-61, od svih registarskih brojeva) ih je obišlo levom trakom i stalo ukoso, ka Resavskoj, preprečivši raskrsnicu. Iz tog vozila izašlo je lice po imenu Milojica Đurišić iz Mojkovca, sa pištoljem u ruci i još dva lica. Obezbeđenje ministra Mihajlovića reagovalo je odmah i po pravilima zanata: vozač je smesta krenuo, provukao se i odjurio uz Bulevar; pratilac je digao uzbunu radio-vezom; pratioci iz drugog vozila iskočili su napolje sa pištoljima u rukama. Đurišić je pucao, a obezbeđenje je uzvratilo, ne stigavši ni da objavi ono "Stoj, policija!" Na svu sreću – svi su promašili. Đurišić i drugovi uskočili su u vozilo i pobegli, kao i dva lica u "beemvejcu" iz desne trake. Policija, već uzbunjena jednim drugim događajem, pohvatala ih je iste noći, zahvaljujući opisu vozila koje je pratnja objavila radio-vezom. Kasnije su se Đurišić i drugovi branili da su – eto – jurili onaj BMW, jer da su ta dvojica u njemu spopadala neku njihovu prijateljicu. Zanimljivo je da je Đurišić vlasnik kockarnice u Ekscelzioru, da prolazi kroz krivičnu evidenciju, da je imao oružje bez dozvole i da su dva lica koja su bila s njim u vozilu policajci: jedan je policajac pripravnik, a drugi je nedavno otpušten sa mesta inspektora, zbog saradnje sa podzemljem... Tako je ministar imao prilike da se i lično uveri u fenomen "srastanja" policije i organizovanog kriminala, na način dramatičan i – nadati se – dovoljno ubedljiv. Biće da je tako i bilo, jer je ministar kasnije izrazio nezadovoljstvo streljačkom veštinom svog obezbeđenja.

Ako su u Srbiji takva vremena da više ni ministar unutrašnjih poslova ne može da se vozi po čaršiji a da ne uleti u oružani obračun kojekakvih naoružanih dripaca i njihovih policijskih telohranitelja-plaćenika – onda dobro. Treba imati u vidu i činjenicu da su kockarnice u poslednjih deset godina bile važan izvor "hladne love" (neregistrovane gotovine) za potrebe Službe i da nije bilo majčinog sina koji bi držao kockarnicu tek tako, za svoj račun, bez "ugrađivanja" države. Prisustvo aktivnog i bivšeg policajca u vozilu tog veselnika Đurišića i u ta doba noći, dakle, javlja se kao prirodno – ali prirodno za bivši režim i njegovu prirodu... Tu ostaju neka pitanja i valja se nadati da će Đurišić i ostala privedena lica na njih odgovoriti u istrazi. Naime, jesu li beogradski kriminalci i munđosi toliko sigurni u sebe – i to posle dolaska DOS-a na vlast – da tek tako vade oružje i u neposrednoj blizini dva vozila veoma ozbiljnog izgleda, audija i mercedesa tamnih boja sa zatamnjenim staklima i raznim antenama koje iz njih vire, a sve to u neposrednoj blizini češke ambasade, preko puta JAT-a koji je noću čuvan i u blizini Savezne skupštine? Pre će biti da je to naviklo da su ulice Beograda njihove; da je beogradska noć njihova; a i da će, u slučaju ukazanja organa reda na licu mesta, drugar pokazati značku i objasniti: "Kolega, sve je u redu, produži sa redovnim radom!"

A šta ako to nije bilo slučajno? U ovim stvarima koincidencije treba debelo dokazivati, to jest. Život jednog ministra unutrašnjih poslova suviše je važan – novoj vlasti, nadamo se; staroj nije bio – da bi se tek tako prihvatala tumačenja o koincidenciji. Profil učesnika u incidentu ne obećava: vlasnika kockarnica, aktivnih i bivših policajaca imali smo do sada u nizu slučajeva. Dok istraga ne pokaže jesu li ti veseljaci zaista jurili one druge veseljake, pa naleteli na ministra, eto tako, slučajno – ostaje i druga radna hipoteza: da je bila reč o pokušaju otmice ili ubistva. Ako je tome tako, postavljaju se druga pitanja: kako su znali kuda se ministar kreće; koje su im bile namere; i – što je najvažnije – za čiji račun su to radili? Uostalom, julsko-socijalističko-radikalska čaršija već priča kako to sve nije naivno, jer da oni znaju s kim se Dušan Mihajlović te večeri video, pre incidenta. Znaju valjda i šta se tamo pričalo i ima li taj incident kod Male Madere sa ishodom tog navodnog razgovora nekakve veze... Sve to ukazuje na pretpostavku da se ovakvi događaji koriste kao dopunska argumentacija u psihološkom ratu protiv nove vlasti. Problem bi mogao da postane ozbiljan ako nova vlast ne uspe da takve incidente rasvetli i pokaže se sposobnijom od stare vlasti; u tom slučaju će psihološke operacije poraženih snaga biti uspešne i osećanje nesigurnosti širiće se Srbijom i dalje.

BEOGRADSKA RUTINA: Iste noći, nešto ranije, oko 22 časa, u ulici Kneza Miloša, blizu rumunske ambasade, došlo je do dvostrukog ubistva. Opet ista tužna priča: Milutin Šćepanović i njegov telohranitelj Gradimir Plaković, obojica iz Obrenovca, vozili su se u mercedesu 600 (vlasništvo Miše Nojmana iz Obrenovca) u smeru Gazele, kada im je s leve strane prišlo vozilo bele boje iz koga je neko otvorio vatru iz automatske puške i ubio obojicu. Vozilo je nestalo u pravcu Gazele. U vozilu je pronađen pištolj koji nije upotrebljen. Ispostavilo se da obe žrtve prolaze kroz krivičnu evidenciju: Šćepanović zbog rasturanja droge, Plaković zbog sitnijih dela. Pre godinu dana Šćepanović je bio teško ranjen u pokušaju ubistva u Obrenovcu, ali je odbio da pomogne istrazi. Predstavljao se kao "biznismen" koji se bavi stanogradnjom i kao "član i donator jedne političke stranke". Ovaj slučaj nije rasvetljen do sada.

Već u ponedeljak, 18. februara, usred bela dana i na veoma prometnoj lokaciji, kod Auto-komande, ubijen je Miodrag Stojanović Gidra, sportista i Ginesov rekorder. Oko 13:35 časova ušao je u svoj audi 4; u tom trenutku vozilu je prišao nepoznati maskirani napadač i u Stojanovića ispalio nekoliko metaka kalibra 9 mm. Stojanović je ostao na mestu mrtav, a počinilac je ušao u automobil koji je čekao i udaljio se s lica mesta. U vozilu je nađen pištolj CZ-99, što ukazuje da je i Gidra vodio računa o sebi. Do danas nikome nije jasan motiv ovog ubistva: Stojanović je bio sportista svetskog glasa, dugo je radio i živeo u SAD-u i bio je bogat čovek u najboljem smislu reči.

Dva poslednja slučaja spadaju nekako u beogradsku rutinu iz ovih deset godina. To, međutim, ne oslobađa novu vlast obaveze da ih rasvetli pre ili kasnije – upravo stoga: da se takva rutina već jednom i za svagda prekine. Jedino tako će nova vlast dokazati da je zaslužila glasove svojih birača, jer se razlikuje od stare vlasti. Dok Beogradom idu abrovi i otvaraju se kladionice na temu ko je sledeći, reorganizacija i – bolje rečeno – reforma MUP-a i njegovih kadrova stoji gde je stala. Stoje i istrage o vezama bivših vladajućih stranaka iz Vlade lopovskog jedinstva sa policijom i podzemljem. Po Beogradu već i vrapci sa grane pričaju o kombinovanim ekipama policajaca i kriminalaca koje već godinama rade zajedno i neometano; o timovima od kojih su se i oni ministri plašili, a kako neće ovi; o Službi unutar Službe; o mraku i magli koji su progutali i veće igrače od ovih. Uostalom, zna i Toma Nikolić zašto mu nije žao Slavka Ćuruvije; nije on to poručio Slavkovoj rodbini, kolegama i prijateljima; on je to poručio nekom drugom, za koga bi mu bilo žao da upadne u nepriliku.

Miloš Vasić