Politika bez crte
Prvi problem ove zemlje sad više nisu slobode i prava, nego poredak i stabilnost
Šta se sve u Srbiji promenilo a šta nije, šta je moglo brže a šta neće još zadugo – izgleda da se ovim pomalo metafizičkim pitanjima bavi neobično mnogo ljudi i to ne samo u dokolici. To je lako objašnjivo, mnogo ljudi je uložilo izvestan napor i preuzelo rizik rušenja starog režima i sad gledaju svoje delo i ne znaju da li da budu zadovoljni brzinom, nezadovoljni sporošću ili očajni što se ništa nije promenilo. Niko ne veli da je ono bilo bolje, ali ta uteha nema naročito dug rok trajanja.
Čini mi se da se famozni revolucionarni elan brzo topi a novi poredak sporo nastaje, tako da smo trenutno u stanju slobodnog lebdenja, bez pokretačke energije a i bez zakona kretanja i pravila ponašanja. Dakle, moglo bi se desiti da ona početna dilema o revolucionarnim ili legalnim sredstvima i metodima bude rešena ukidanjem. Ni ovako ni onako, nego nikako, to jest anemično i haotično. Snagom starosti i iskustvom mladosti.
Ne znam, naravno, šta se dosad moglo uraditi drugačije i bolje. Možda je pravo čudo da je bilo ko bilo šta uradio i radi u zemlji toliko isceđenoj, opustošenoj, ostavljenoj bez para, volje, pameti, s tako malo nade, vrlina, dobrih navika i korisnih običaja. Možda je promenjeno sve što je bilo u ljudskoj moći, ali suštinski preokret još nije nastao jer u Srbiji još nije pobedila volja za životom. Kao da još traje čuveno jutarnje kolebanje, da se umijem ili da se ubijem, što će se na kraju svakako prelomiti u korist života, ali za sada na sve strane vidimo razne oblike umiranja i izraze besa, mržnje, svađe i svakakvog smrtoljublja.
Puca se i gine se i na jugu Srbije i po gradskim ulicama i živi se u blizini smrti, u svakodnevnom, intimnom dodiru s nasiljem i ubistvom. Ta lakoća ubijanja koja traje godinama, koja prelazi u naviku i vodi u samoubistvo društva nije prekinuta i dobila je svoj možda najčistiji izraz u rečima radikala Tomislava Nikolića, za skupštinskom govornicom i pred televizijskim kamerama, da mu nije žao što je ubijen Slavko Ćuruvija.
Za Nikolića, Ćuruvija je, recimo, bio izdajnik. Pored toga, on na svaki smrtni slučaj može da gleda sa stanovišta profesionalnog grobara koji, dakle, živi od leševa. Ali, ovde se radilo o ubistvu, i građani Srbije mogli su da čuju i vide jednog političara, poslanika, narodnog predstavnika, kako hvali i slavi ubistvo, što znači zločin po svim zakonima koji su ikad, igde važili, od postanka sveta. Nikolić očigledno smatra da u Srbiji ima ljudi kojima treba reći tako nešto, kojima će se to dopasti, koji će se složiti da je ubistvo sasvim prihvatljiv i nepravedno ozloglašen način rešavanja političkih sporova.
Sad, tako kako je rečeno to možda nije nikakvo krivično delo, a i da jeste, od ovakvih antiljudskih izjava i gestova zakon nije dovoljno dobra zaštita. Nikakav zakonodavac ne može da predvidi i sankcioniše sve moguće načine izražavanja ubilačkih osećanja, ako samo društvo ne nalazi snage da odbaci i jasno kazni ovu politiku zločina. Gađenje javnosti moralo bi biti toliko da nikome ne može pasti na um da kaže onako nešto, kao što ne bi niko, recimo, izašao za govornicu da vrši nuždu verujući da će time oduševiti birače.
Moglo bi se reći da je Srbija na izborima već kaznila te manire i tu politiku, ali to se eto ipak održava i nastavlja da zagađuje javni prostor. Nikolić i njemu slični na ovaj način pokazuju da zapravo nisu sasvim poraženi, iako su u manjini, jer je opscenost još uvek legitimna, a to im je zasad dovoljno. Njima je važno samo da sačuvaju svoje pravo na svinjarije, čime pokazuju da DOS nije uspeo i da nema ništa od normalne države.
Ne znam da li je to preteran zahtev, ali prosto nije dovoljno što je reč o manjini, kao što nije dovoljno reći da u ovoj zemlji velika većina ljudi ne ubija, većina vozača ne gazi pešake na prelazu, većina poslanika ne misli kao Nikolić... Hoću da kažem da i pored većine koju je dobio DOS još nema ili ne pokazuje jasno državni autoritet, snagu i inicijativu. A krajnje je vreme da se malo pokažu i zubi. Već je izgubljeno mnogo vremena u raspravama oko Haga, oko krivaca i krivica i država već počinje da deluje nemoćno i neozbiljno. Mislim da je upravo to Nikolić i hteo da istakne.
Lideri DOS-a pokazali su dosad razna bolja lica nove vlasti, spretnost, pamet, taktičnost, opreznost, verodostojnost, ali nema sumnje da Srbija od njih očekuje još i da odlučno vrše vlast. Malo se i sam čudim sebi kako sam se zatekao na strani zakona i reda, ali vidim da prvi problem ove zemlje sad više nisu slobode i prava, nego poredak i stabilnost. Nije trebalo da nemoć bude jedina zamena za svemoć policije.
Ali, ne može se reći da su sve nevolje današnje Srbije policijske prirode i da se sve svodi na dobro doziranje državne sile. Utisak sveopšte slabosti i raspadljivosti stvara i problem s Crnom Gorom koji se neće razmrsiti još mesecima, zatim, naravno albanski teror u južnoj Srbiji s kojim se nove vlasti nose najbolje što se može, a tu su još i neki prvaci DOS-a kao Nenad Čanak koji je i na vlasti i u opoziciji, koji vidi neku privatnu politiku, čas šaljivu, čas preteću...
I niko nigde da povuče neku crtu, postavi granicu, zatvori neki problem i dovrši neki posao.
Stojan Cerović
