Vreme broj 529, 22. februar 2001.

Iz izveštaja proizilazi da je ulaganje u Srbiju bilo katastrofalno loš biznis: kupljene su deonice po previsokoj ceni i da bi neko obezbedio visok mito

U celom skandalu oko srpskog Telekoma, Italijane najviše nervira to što ih Milošević naziva mafijašima. Mislili su da više neće morati da vide u svakom dnevniku to dobro poznato lice, odnosno da će ga u najgorem slučaju gledati kroz haške rešetke. Nije im padalo na pamet da Milošević može "posthumno" da utiče na italijansku unutrašnju politiku tj. da dovede do raspuštanja parlamenta i prevremenih izbora. To je ono što zahteva cela opozicija, vođena Berluskonijem i njegovim moćnim medijima, jer je afera zahvatila sve levičarske vlade, od Prodija do Amata, vrh najbogatije italijanske firme (Telekom Italija), a završiće se u torinskoj Palati pravde. Naime, istražni organi iz Torina (gde se nalazi formalno sedište Telekoma) intenzivno prikupljaju materijal u vezi s transakcijom i menadžerima koji su u njoj učestvovali u nameri da protiv njih podignu optužnicu za falsifikovanje bilansa.

Povod je pisanje lista "Republika" koji raspolaže bogatim dosijeom o celom slučaju uključujući izjave ljudi iz Miloševićevog okruženja, rezultate unutrašnje kontrole novih vlasnika Telekoma Italije koji su obelodanili sadržinu spornog (i tajnog) ugovora.

PROZIVKE: Ipak, problem italijanske javnosti nije u mitu od 31 milion maraka koji je Srbija morala navodno da plati neidentifikovanim licima (na njih se odnosi Miloševićevo "mafijaši"), jer je to praksa u Italiji i više nije novost (iako će očigledno neko da odgovara), već je problem u tome što se kupovinom 29 odsto srpskog Telekoma finansirao "naci-komunistički režim Slobodana Miloševića" – kako je to izjavio lider desnice Đanfranko Fini.

Oluja se naročito nadvila nad Ministarstvom spoljnih poslova koje dugo vodi Lamberto Dini a koji je, navodno, kumovao ovom biznisu osim što se godinama zaštitnički odnosio prema Miloševiću. U ovakvim kombinacijama italijanska opozicija vidi objašnjenje prosrpske politike koju su vodile vlade levice poslednjih godina i koju je američka administracija u više navrata osuđivala tvrdeći da je spoljna politika Italije uslovljena zaštitom sopstvenih ekonomskih interesa u Srbiji. U Parlamentu se pored Lamberta Dinija proziva i njegova supruga, Donatela Cingone Dini, koja inače žari i pali italijanskim biznisom od Kostarike do Istočne Evrope, a sve to, navodno, preko muža.

Dini se brani tvrdeći da je o kupovini Telekoma čuo iz novina ("U Parlamentu ću sve reći, ali ništa ne znam"), žaleći se da se radi o pokušaju CIA-e da ga diskredituje preko svojih novinara, kao i uvek kada neko ima suprotne političke stavove od američkih. Inače, autor "Republikinog" dosijea je novinar Đuzepe d'Avanco, isti onaj koji je prošle godine "otkrio" aferu o korupciji u Kremlju zbog čega Jeljcinova desna ruka Pavel Borodin sada čami u njujorškom zatvoru. Istragu o milijardama dolara Međunarodnog monetarnog fonda koje su umesto u Rusiji završile na privatnim računima u Luganu vodila je inače švajcarski sudija Karla del Ponte.

Izvor "Republike" je bivši saradnik Slobodana Miloševića, zaposlen u Beobanci, star oko četrdeset godina. Svoje izjave dao je italijanskim novinarima u beogradskom restoranu Primo Piato, kraj Botaničke bašte, objašnjavajući raspoloženje u srpskom establišmentu u tim ključnim trenucima kao i komplikovane puteve kojim je piksla od 65 miliona maraka (provizija od 20 miliona za finansijsko posredovanje Daglasa Herda plus 3 odsto ukupne transakcije na ime-ne-zna-se-čega) završila u banci Netvest u Londonu.

LOŠ BIZNIS: Povod za unutrašnju kontrolu cele transakcije u rimskoj centrali bio je raport CIA-e iz '99. o Miloševićevom bogatstvu i finansiranju represije na Kosovu gde se jasno pominje ulaganje italijanskog Telekoma u srpsko preduzeće za telefoniju.

Naravno, izvor "Republike" je upravo menadžer koji je uradio kontrolu.

"Kao prvo, tražio sam u sefu ugovor sa Srbima...", počinje svoju priču. Naravno, ugovora nigde nije bilo, a kada je pronađen bio je nekompletan (bez potpisa ugovornih strana, bez aneksa gde se definiše plaćanje, uz nerazumno prateće pismo potpredsednika srpske vlade Ratka Markovića). Iz izveštaja nakon uvida u dokumentaciju može se shvatiti da Telekom Italije nije obezbedio nikakvu operativnu i tehnološku kontrolu nad zajedničkom firmom, čak su mnoge odredbe ugovora u suprotnosti s važećim srpskim zakonima, a nije ispoštovana obećana ekskluziva za mobilnu telefoniju.

Ukratko, akcionari i novo rukovodstvo italijanskog Telekoma dobili su raport iz koga proizlazi da je ulaganje u Srbiju bio katastrofalno loš biznis: kupljene su deonice firme po previsokoj ceni i to da bi se neko obezbedio visokim mitom – procenat od 3 odsto je primenjen na uvećanu osnovicu.

Detalji operacije nikad nisu predočeni Upravnom odboru STET-a, državnoj firmi koja je tada bila vlasnik Telekoma Italije, a koji time nije mogao ni da ga verifikuje.

Režiser cele operacije bio je tadašnji generalni direktor Telekoma Tomaco Tomaci di Vinjano (dobar prijatelj ambasadora Dojčila Maslovarića i italijanskog ambasadora u Beogradu Rikarda Sese kao i sveštenika Don Vinćenca Palje), koji je prekršio i osnovno pravilo da sve krupne poslove zaključuje STET, a operativne firme (poput njegovog Telekoma) nemaju pristup a kamoli pravo da pregovaraju i potpisuju u ime Holdinga.

Prema tvrdnjama sadašnjeg rukovodstva Telekoma Italije, lažirano je i preliminarno vrednovanje Telekoma Srbije: švajcarska banka UBS koja je bila zadužena za taj posao, koristeći svoje standardne parametre, odredila je cenu koju Rim treba da plati a onda se desilo nešto jako čudno: iz Rima su tražili da se cena poveća! Telekom Italije svojevoljno povećava iznos uprkos proceni da 29 odsto deonica Telekoma Srbije ne vredi 900 miliona maraka. "To nije bila investicija već poklon. Nijedna firma koja se bavi telekomunikacijama iz Istočne Evrope, uključujući Mađarsku, Češku i Rumuniju, nije toliko plaćena", tvrde švajcarski analitičari iz UBS-a koji su učestvovali u poslu.

Zoran Jevtović

Sadašnji akcionari italijanskog Telekoma (država ima tek 10 odsto kapitala) veoma su zabrinuti, ali ne isključivo zbog afere s investicijom u srpski Telekom. Na milanskoj berzi deonice su već nedeljama u padu a dug prema bankama prešao je astronomsku cifru od 40 milijardi maraka. Istovremeno, gomilaju se gubici u brojnim firmama u čijem kapitalu je učestvovao Telekom Italija: Telekom Austrija, Argentina, Brazil, Bolivija, Čile, televizijske kuće Telemontekarlo i MTV Italija, digitalni kanal Strim i brojne telekomunikacijske firme iz Istočne Evrope.

Istovremeno, u prošlogodišnjem bilansu Telekoma Italije, učešće u srpskom Telekomu vrednovano je sa 548 miliona maraka, što znači da se uloženi kapital za tri godine istopio za 345 miliona maraka (skoro 40 odsto). Godišnja dividenda koja sleduje Italijanima iznosi samo 45 miliona maraka, a planovi o povećanju broja pretplatnika (sa dva na četiri miliona do 2007. godine) i rastu prihoda (sa 600 miliona na 1,8 milijardi maraka do 2007. godine) za sada su se pokazali kao nerealni.

U jeku kosovskog rata Italijani su nudili Grcima da otkupe i njihov deo od 29 odsto, ali je cena bila jako niska. Nakon pada Miloševića, kada se ekonomska perspektiva Srbije znatno poboljšala, predsednik Telekoma Italije Roberto Kolanino, izgleda, više nema u planu da proda svoje deonice u Telekomu Srbija. Štaviše, prema najavama direktora za poslove u inostranstvu Oskara Čiketija postoji mogućnost da se dokupi dodatni kapital do 51 odsto ukupnog i time obezbedi puna kontrola nad firmom.